"Vlada Srbije je donela 8. oktobra odluku kojom je ukinula bezvizni režim s Iranom", glasila je naizgled rutinska vest koju su preneli mediji u Srbiji, ali i širom regiona. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio je da će Srbija ponovo uvesti vizni režim sa Iranom "jer je jedan broj građana te zemlje, nažalost, zloupotrebio ukidanje viza", a Rasim Ljajić, ministar saobraćaja i turizma, rekao je da je bezvizni režim Srbije sa Evropskom unijom objektivno bio ugrožen. On je naveo da se od 44.000 Iranaca koji su došli u Beograd od septembra prošle godine i ukidanja viza, u domovinu nije vratilo oko 14.000. Tako je Vlada Srbije verovatno postavila jedan od svetskih rekorda u brzini donošenja odluke o viznoj liberalizaciji prema nekoj državi i njenom ukidanju, a za takvu vrstu blamaže sigurno nisu krivi samo Iranci koji su "zloupotrebili ukidanje viza".

DUGA ISTORIJA SARADNJE: Na prvi pogled, odluka o ukidanju viza građanima Irana prošle godine bila je deo dobro zamišljenog procesa, od koga je trebalo da imaju mnogo koristi i Srbija i Iran. Ove dve države veže mnogo toga, još od doba SFRJ, koja je imala dobre veze sa Iranom i pre i posle Islamske revolucije, najviše zahvaljujući nesvrstanoj politici tadašnjeg predsednika Tita. Dovoljno je napomenuti da je SFRJ od 1979. godine, kada se dogodila Islamska revolucija, bila među svega četiri zemlje u svetu čijim građanima nije bila potrebna viza za ulazak u Iran.

Iako je Iran tokom rata u Bosni podržavao muslimane, ova zemlja je uvela vize građanima Srbije (odnosno, tadašnje SR Jugoslavije) tek pošto je ondašnja SRJ to prva uradila, 1992. godine. I pored različitih gledišta u odnosu na ratove u Bosni i na Kosovu, veze između Irana i Srbije ostale su jake – decenije u kojima je mnogo Iranaca studiralo u Srbiji ili ostalo tu da živi, a brojne ovdašnje firme uspešno poslovale po Iranu, nisu se tek tako mogle izbrisati.

Beograd je kao turističku destinaciju tadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali promovisao u februaru 2016, tokom posete Iranu. "Otvorićemo potencijal ne samo za investicije već i za turiste koje očekujemo u Beogradu", rekao je Mali tada u Teheranu. Na stranu turisti, prostora za saradnju dve države ima jako mnogo i to bi i te kako značilo Srbiji – prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, ukupna spoljnotrgovinska razmena sa Iranom tokom 2017. godine iznosila je mizernih 21,6 miliona dolara, a ukupan izvoz iz Srbije u Iran je prošle godine iznosio 8,9 miliona dolara.

Želja Irana za podizanjem saradnje sa Srbijom na viši nivo takođe je logična, ta zemlja na sve načine pokušava da probije zid sankcija kojima ga ponovo opkoljava administracija Donalda Trampa a tek što su te sankcije malo popustile pre dve godine, posle višedecenijske izolacije Irana – a i da promeni negativnu sliku ove zemlje u svetu decenijama kreiranu po svetskim medijima.

I to je jedna od stvari u kojima se građani Srbije i Irana dobro razumeju, obe države imaju iskustvo svetskog parije, izolovane i optužene za raznorazna nedela. Ko se jednom pod sankcijama patio po raznoraznim ambasadama pokušavajući da negde otputuje, mora da podrži ukidanje viza građanima bilo koje zemlje kao civilizacijski čin.

NA IZBEGLIČKOJ RUTI: Problem je, međutim, što u diplomatskim poslovima emocije imaju malu vrednost, a odluke bi trebalo da se donose posle dugog premišljanja i uzimanja u obzir mnogih faktora. Da nije uvek tako, čak i kod velikih sila, vidi se i iz diletantizma koji u svetskoj politici učestalo pokazuje Trampova administracija, ali velikima je lakše, njihove brljotine se brže zaboravljaju. Male i siromašne zemlje, poput Srbije, moraju da razmišljaju dublje, jer uvek nekoga za nešto mole i od nekoga zavise.

Tako su srpske vlasti pre uvođenja vizne liberalizacije sa Iranom morale da znaju da je Iran velika zemlja, sa 80 miliona stanovnika, sa veoma brojnom dijasporom, i da iz nje mnogi emigriraju, na sve moguće načine. Ako je onaj ko je o tome odlučivao bio toliko nekompetentan da to ne zna, da ne upotrebimo težu reč, imao je koga da pita. Nezvanični izvori kažu da su iz policije Srbije stizala upozorenja da će bezvizni režim veoma povećati broj izbeglica i tražilaca azila iz Irana, ali se vlada nije na to osvrtala.

Nisu Iranci u izbegličkom talasu koji se već godinama kreće ka Zapadnoj Evropi najbrojniji, ali nije ih ni tako malo, a Evropska unija je vrlo nervozna po izbegličkom pitanju još od onog velikog talasa 2015. godine, i pomno prati i najmanju promenu na izbegličkim rutama, od kojih jedna od najvažnijih još uvek vodi preko Srbije.

Naravno da je neko u EU registrovao da je u avgustu, kada je odobren bezvizni režim između Srbije i Irana, u prihvatnim centrima u Srbiji bilo 120 Iranaca koji su zatražili azil, da ih je već u oktobru bilo 185, u novembru 290, decembru 440…, i da je broj tražilaca azila iz Irana koji su u EU došli preko Srbije rastao iz meseca u mesec. Kada je stotinak osoba 25. decembra 2017. protestovalo na granici sa Hrvatskom i insistiralo da se ta granica otvori, većina demonstranata bila je iranskog porekla.

Za to vreme, srpski zvaničnici, poput Aleksandra Vučića, Ivice Dačića i Rasima Ljajića, hvalili su se povećanjem broja turista iz Irana, najavljujući da će ih biti još više kada se u martu otvori direktna avionska linija između Teherana i Beograda. Ljajić je tada rekao da su rađena istraživanja koja su se odnosila na posebne sklonosti i interesovanja iranskih turista, isticao da su sve karte na budućim letovima Teheran–Beograd prodate mesecima unapred i da veruje da će se broj putnika na toj relaciji povećavati iz meseca u mesec.

PRETNJE IZ EU: I jeste se povećavao, i bilo je među njima mnogo pravih turista koji su u Srbiju dolazili jer im je to jedina evropska zemlja koju su mogli da posete bez vize, ali su se zvaničnici država po komšiluku i Evropi i brojni mediji mnogo više bavili onima koji se nisu vratili u Iran nego srpskim turističkim bumom.

Britanski "Gardijan" preneo je svedočenja Iranca, tražioca azila u Srbiji, koji je tvrdio da ga je srpska policija navodno zadržala na aerodromu šest dana, da su mnogi Iranci na aerodromu zadržani, maltretirani, ponižavani, da ih je oko hiljadu odmah deportovano nazad u Iran (MUP Srbije demantovao je optužbe o maltretiranju i ponižavanju).

Kako god, mnogo je i onih koji su otišli dalje, pa su se zvaničnici BiH, poput ministra bezbednosti Dragana Mektića, žalili da je ukidanje viza državljanima Irana od strane Srbije dovelo do povećanja broja migranata u BiH, mediji u Bosni navodili su da je u 2017. godini nameru za azil u BiH iskazalo 16 osoba iz Irana, a od januara do septembra ove godine njih 1647, i da su svi došli iz Srbije. Slično su pisali i hrvatski mediji, navodeći i da ukidanje viznog režima Srbije sa Iranom nije naišlo na odobravanje Evropske unije, koja je kritikovala Beograd i pretila da bi zbog toga mogla ukinuti bezvizni režim za građane Srbije.

Srpski zvaničnici su retko komentarisali "zloupotrebu viznog režima" i pretnje EU, ministar Ljajić je pre nekoliko meseci rekao da se Srbija trudi da rizik od zloupotrebe smanji na najmanju moguću meru, da se preduzimaju mere, da će pre svega sa iranske strane biti pojačana kontrola na ulazu u avione u samom Teheranu i time se, kako je rekao, smanjiti broj potencijalnih građana Irana koji bi da se "domognu" trećih zemalja, da će ubrzo biti predat "naš predlog sporazuma o remisiji i to će biti pravni osnov da vraćamo sve one koji ne žele ovde da borave turistički, već zloupotrebljavaju bezvizni režim".

Ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović je povodom navoda da je moguće ukidanje "belog šengena" za Srbiju rekla da nema razloga da naš bezvizni režim bude ugrožen, da je Srbija i 2015, "u jeku migrantske krize, pokazala sposobnost i odgovornost prema zemljama EU u pogledu odgovorne kontrole granica i učestvovanja u zajedničkim rešenjima".

Šef srpske diplomatije Ivica Dačić demantovao je tvrdnje da je "beli šengen" u opasnosti, i u svom stilu odbrusio da "nije problem za EU što smo mi pojedinim zemljama ukinuli vize, nego što te zemlje nisu priznale Kosovo".

EPILOG BEZ KRAJA: I tako je sa srpske strane, sve do 8. oktobra, tekao red pravdanja pred EU da će se Srbija boriti protiv "zloupotrebe bezviznog režima", red brecanja na EU, red hvalisanja pred iranskim zvaničnicima što smo "jedna od retkih zemalja u Evropi koja ima bezvizni režim sa Iranom", red ubeđivanja domaće javnosti da naš bezvizni režim sa EU nije ugrožen zbog politike Srbije prema Iranu, da bi konačno bila objavljena odluka Vlade o ponovnom uvođenju viza za Irance, baš zbog opasnosti za koju se tvrdilo da nije postojala.

Ni ovaj događaj nije mogao da prođe bez hrvatsko-srpskog prepucavanje, pa su u hrvatskim medijima osvanuli slavodobitni natpisi poput: "Srbija ukinula bezvizni režim s Iranom – Vučić pokleknuo pod pritiscima na kojima je diplomatskim kanalima inzistirala Hrvatska!" Na stranu komšijske zlobe i likovanja, ostaje pitanje o čemu je uopšte vlast Srbije razmišljala pre ovog mučnog cirkusa "ukidamo vize-uvodimo vize"?

U redu je što su želeli unapređenje saradnje sa Iranom, šta god da je razlog, privreda, turizam, kultura ili "dosadašnji principijelni stav Irana po pitanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova". Ali, ako nisu imali plan kako će se odupreti pritisku EU da ukinu viznu liberalizaciju sa Iranom, a bilo je izvesno da će do takvog pritiska doći, zašto su odluku o ukidanju viza uopšte donosili? Ako nisu znali šta će ta odluka značiti u pogledu povećanja broja Iranaca kao tražilaca azila u EU i Srbiji, šta su uopšte znali o Iranu? Ako već pristaju da usklađuju "politiku migracija" sa EU, zašto rade nešto što će biti prisiljeni da promene?

Priče o "zloupotrebi bezviznog režima" uglavnom ne piju vodu, što ne znači da takve zloupotrebe uopšte nema. Organizacije koje se bave tražiocima azila navode da kada je reč o Irancima mahom nije reč o "ekonomskim migrantima", da su u pitanju ljudi koji uglavnom imaju mnogo više materijalnih sredstava od izbeglica iz Avganistana, Iraka, Sirije, Pakistana, da su razlozi napuštanja zemlje koje najčešće navode progon zbog političkih uverenja, promene vere, pripadnosti LGBT zajednici, što ih čini ljudima koji imaju pravo na međunarodnu zaštitu. Prema tome, svaka država, pa i Srbija, odbijanjem da takvim ljudima omogući da uđu u proces dobijanja zaštite prekršila bi međunarodne zakone.

Kada se sve sabere, srpska spoljna politika pretrpela je novi blam. Srećom, ovog puta nema ljudskih žrtava, poput onih stradalih usled mutnih poslova koje je ova država pravila po Libiji pre par godina, što je glavom platilo dvoje službenika srpske ambasade u Tripoliju, uz kasniju pogibiju ambasadora Olivera Potežice pod čudnim okolnostima. Uzgred, izveštaj komisije čije je osnivanje vlada najavila pre dve i po godine i čiji je zadatak bio da ispita okolnosti pod kojima su oteti i ubijeni Slađana Stanković i Jovica Stepić, nije ugledao svetlo dana, a neće sigurno ni u budućnosti.

U poređenju sa tim, događanja oko ukidanja pa ponovnog uvođenja viza Irancima deluju samo kao epizoda iz ciklusa "gde se danas brukamo?", ali svejedno se neće saznati ni ko je ni zašto napravio taj cirkus, da li su u pitanju bili samo glupost i neznanje, ili se možda neko i okoristio. Ostaje nada da bar dogovorena saradnja sa Iranom na drugim poljima neće zbog ove gluposti propasti, bilo bi to šteta za obe zemlje.