Onog trenutka kada je pristao da bude predsednički kandidat najvećeg dela opozicije, penzionisani bivši načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš znao je da će protiv sebe imati “i alu i vranu”, da će mu propaganda najboljeg učenika Vojislava Šešelja biti za vratom 24 sata dnevno i brojati “krvna zrnca” njemu i familiji, što se i desilo. Kao smiren oficir tehničke struke naviknut je na trpljenje, jer suština službe u kojoj je radio, Elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva (EI PED), jeste u tome da satima i danima pomno slušaš neprijateljske komunikacije, a tako se i sad ponaša.

Ponoš ćuti, ne odgovara na napade i izmišljotine, od toga da nije branio svoj rodni kraj – Republiku Srpsku Krajinu (RSK) i svoj Golubić kod Knina, da nije komandovao jedinicom većom od voda, da je Hrvat, da putuje po svetu sa hrvatskom putovnicom, da mu je supruga ćerka ustaškog koljača iz Lištice (mesto u Hercegovini), pa do toga da je pokušao da nelegalno prisluškuje Ministarstvo odbrane i Generalštab, u vreme dok je bio na njegovom čelu. Ako on ćuti, preko toga ne mogu da pređu penzionisani oficiri, revoltirani takvim lažima, a posebno nakon navodne analize koju je za tabloid “Srpski telegraf” dao general u penziji Mitar Kovač, bivši načelnik Uprave za stretegijsko planiranje. U toj nazovianalizi on je u 12 tačaka oblatio Ponoša, nazvao ga, pored ostalog, i “saradnikom i ljubiteljem NATO a”.

BARAŽNA PALJBA TABLOIDNIH EKSPERATA

Bivši visoki oficiri su ostali začuđeni jer, kako tvrde, ako je neko pomogao Kovaču u karijeri i privatno to je bio Ponoš, i nikada nisu imali nijednu razmiricu, a u vreme dok je Ponoš bio načelnik Generalštaba, Kovač je napredovao. “Zahvaljujući Ponošu dobio je veći stan, na najboljoj lokaciji na Novom Beogradu, kod Arene. Taj stan je trebalo da dobije Ponoš, ali je odbio i rekao da će on prihvatiti veći od onog jednosobnog na Novom Beogradu kad se reše stambeni problemi Kovača i još jednog generala. I tako je i bilo. Kad je Kovač imao ozbiljan zdravstveni problem, Ponoš je lično alarmirao načelnika VMA da mu se pomogne”, tvrdi jedan od njih. Komentarišući Kovačeve tvrdnje kako Ponoš nije išao da brani zavičaj, on konstatuje da se ni Kovač, koji je iz Kalinovika, u tome nije “pretrgao”, bio je kratko u Vojsci Republike Srpske, a onda otišao u Beograd, zbog bolesnog deteta (koje je stvarno bilo bolesno) i više se nije vratio.

Što se tvrdnje o Ponoševom zalaganju za NATO tiče, autor ovog teksta se prisetio seminara koji je Uprava za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane organizovala 2013. godine u Rumi, pod pokroviteljstvom Atlantskog saveta i britanske ambasade, a na kome je jedan od predavača bio i Kovač. I on je tada pozitivno ocenio saradnju Srbije sa članicama NATO a i Partnerstva za mir i ukazao na njihov značaj u razvoju i modernizaciji domaćeg sistema odbrane. “Od početka smo imali jasan strateški cilj – efikasan, održiv i ekonomičan sistem odbrane i moderna profesionalna vojska koja je u stanju da izvršava postavljene zadatke. Sistem odbrane i Vojska Srbije prošli su dug put specifičnih promena i u tom procesu reforme sistema, NATO i članice Partnerstva za mir pružile su značajnu pomoć”, konstatovao je on. Ponoš je u to vreme već uveliko bio penzioner. Sadašnji načelnik Generalštaba Milan Mojsilović je četiri godine bio predstavnik Srbije u NATO u, pa mu to niko ne spočitava.

O Ponoševom (ne)učešću u ratovima izjašnjavali su se mnogi bivši oficiri, uglavnom redovni sagovornici tabloida na razne teme i gosti jutarnjih programa ili specijalnih emisija prorežimskih televizija. I svi su pričali uopšteno. A niko, na primer, nije pomenuo pismo podrške listi “Zašto volimo Beograd” Aleksandra Vučića za izbore u Beogradu, iz februara 2018. godine, gde se nalaze imena 27 penzionisanih generala i pukovnika, od kojih je bar trećina prethodno podržavala Demokratsku stranku, a neki i radili u kabinetima Borisa Tadića i Dragana Šutanovca, pa da malo “pročačkaju” po njihovom ratnom stažu, jer je većina poreklom iz RS i RSK. Kada se pogledaju biografije sadašnjih ili bivših (od 2012, ali i pre toga) čelnika vojske ili Ministarstva odbrane, videće se da su mnogi od njih rođeni u Hrvatskoj ili BiH, i bilo bi zanimljivo videti i njihove “ratne puteve”, gde su bili i šta su radili od 1991. do 1996. godine. Svakako, čast izuzecima, ali takvih je malo. Potpisniku ovih redova je jedan penzionisani oficir, ratni invalid, napisao da je tog proleća 1992. godine od velikog broja oficira rodom iz Hercegovine, od njih 30-40 pozvanih na sastanak u Dom Garde, u zavičaj otišlo samo sedam. Slična situacija bila je i u ostalim delovima BiH, kao i u RSK.

SPORNE I NESPORNE PUTOVNICE

“Služba u kojoj je Ponoš radio, EI PED, specifična je, i oni se ne hvale svojim dejstvima. Jesi video nekad da se neko od bivših pripadnika hvalio nekim svojim akcijama? Nisi. Oni se bave akcijama prisluškivanja neprijateljskih komunikacija, a o tome se ćuti, da se ne otkrije način i metodologija. Posebno u ratu, kao što je bilo u Hrvatskoj i BiH, a Beograd je učestvovao u tome. I niko neće progovoriti, postoji taj kodeks”, objašnjava za “Vreme” jedan od bivših pripadnika tog roda, večiti anonimus, iako pukovnik u penziji. On tvrdi da je Ponoš i te kako dolazio u Knin i 1991. godine, a i kasnije, do avgusta 1995, tako da mu se ne može spočitati neučestvovanje u ratu.

“Mi smo imali centar za EI PED u bivšem skladištu ubojnih sredstava avijacije vojnog aerodroma Zemunik u selu Pađene, 12 kilometara od Knina. Imali smo i svoje stanice za prisluškivanje na brdima koja su pokrivala frekvencijski opseg neprijateljske strane od Zadra do Šibenika, na brdu Međijak, a na drugim planinama i južno od Šibenika. Znam da je u par navrata tamo dolazila ekipa iz Beograda, rekli su da ih vodi neki kapetan koji je iz Golubića. Nisam ga nikad video, dođu par dana, postave svoju aparaturu i odu. Izveštaje su podnosili nekom višem”, prisetio se jedan bivši rezervni oficir Kninskog korpusa. On je rekao da ne zna da li je to bio Ponoš, ali jednostavnom selekcijom oficira koji su potekli iz tog sela kod Knina, on je jedini koji je mogao da bude taj. Rezervni oficir dodaje i da je ta ekipa dolazila još nekoliko puta, sve do par dana uoči “Oluje”, kada su svoju aparaturu postavili na brdima iznad sela Plavno, na tromeđi Dalmacije, Bosne i Like, odakle su se mogle slušati komunikacije hrvatskih snaga, a da su bili i u nekim drugim delovima oko Cazinske krajine.

Priča o “hrvatskoj putovnici sa kojom Ponoš putuje po svetu” je tek tragikomična i pokazuje sunovrat novinarstva u Srbiji – takozvani mediji koji su to objavili nisu ni pokušali da falsifikat upodobe, nego su uzeli ogledni primerak pasoša sa sajta MUP a Hrvatske, nevešto ubacili Ponoševu fotografiju i dodali ime, što se iz aviona vidi. “Čak i ako Ponoš ima hrvatske dokumente, a bio bi budala da ih nema, čisto zbog svoje ćerke jer će ona jednog dana biti naslednik imovine u Golubiću, šta je tu protivzakonito?”, kaže za “Vreme” jedan bivši policijski funkcioner, upoznat sa tom oblašću, i sam posednik dvojnih dokumenata. “Države Hrvatska i SRJ, čiji naslednik je Srbija, potpisale su sporazum o dvojnom državljanstvu, i gde je tu problem? Zapitajte se koliko ministara, poslanika, direktora javnih preduzeća i državnih institucija u Srbiji ima dvojno državljanstvo, bilo Hrvatske, bilo BiH. I to nikom ne smeta, samo je Ponoš sporan za razne ‘informere’ i ‘kurire’. Koliko generala vojske i policije, i pukovnika?”

Za tabloide je sporna i nacionalnost Ponoševe supruge, koja je Hrvatica iz Srbije. “Hrvatica iz Srbije je i premijerka, pa je li to nekom od njih zasmetalo? I ona ima domovnicu i putovnicu, imovinu na ostrvu Krku, pravila tamo i neke prekršaje u pomorskom saobraćaju, vozeći gliser, i to ne smeta ovima. Bitno je da je Ponoš ‘ustaša’ jer ima hrvatsku putovnicu i što ga je, dok je bio na funkciji načelnika Generalštaba, obezbeđivala hrvatska vojna policija dok je dolazio u posetu majci u Golubić. Pa on je dolazio tamo zvanično, kao načelnik Generalštaba Vojske Srbije. I naravno da su morali da ga, po službenoj dužnosti, obezbeđuju. Kao što i rade načelniku Generalštaba Hrvatske vojske kad dođe u Srbiju”, navodi izvor “Vremena”, objašnjavajući da se radi o uobičajenoj praksi.

SVI JUNACI NIKOM PONIKOŠE

Ponoša zbog “nedostatka” ratnog iskustva, što je najzanimljivije, napadaju političari koji rata nisu omirisali, a morali bi, zbog svojih godina. Vučić se hvalio da je učestvovao u ratu u BiH, ali je činjenica da rovova nije video, nego je otišao da radi kao prevodilac i novinar na Televiziju Pale. Bio malo, pa otišao.

Aleksandar Vulin je bio proglašen nesposobnim za vojsku (kažu zlobni da mu je tata to sredio jer je trebalo da je služi u opasna vremena, od 1990. pa nadalje). Kasnije mu to nije smetalo da se prikazuje u “militari fazonu”, da ima kolekciju naoružanja i govori kako su mu 1999. godine u proleće rekli u Bubanj Potoku da nemaju potrebe za njegovim VES om (vojnoevidenciona sposobnost), jer ih je i viška. Ta izjava, dostojna da se nazove budalastom, izrečena je za vreme obraćanja vojnicima sa kojima je, kao ministar odbrane, kao služio vojni rok od 15 dana (prema evidenciji, najmanje tri dana odsustvovao, plus što su u spavaonici u kasarni u Požarevcu morala da dežuraju po tri pripadnika “Kobri” iz njegovog obezbeđenja). Ministar vojske nesposoban za vojsku iz drugog pokušaja završio je i neku školu, zvanu Visoke studije bezbednosti i odbrane.

Vlasnik više dozvola za držanje vatrenog oružja, a nabavljao ih je od vremena JUL a do danas, u međuvremenu je napredovao, pa daje prvo oficirima, a potom i policajcima savete kako postupati u određenim situacijama. Početkom februara 1997. godine, on je kao portparol JUL a, stavljajući se u funkciju portparola MUP a, i odgovarajući na pitanje o polivanju demonstranata na Brankovom mostu vodenim topovima od strane policije, na osam stepeni ispod nule, rekao: “A šta je trebalo, da ih polivamo toplom vodom?” Nikakvu državnu funkciju tada nije imao, ali je poistovećivao sebe sa policijom.

Kada je rat u BiH u pitanju, Vulin, čiji je otac sa Manjače, uprkos pozamašnoj kolekciji naoružanja koju je posedovao nije išao tamo da je brani u jesen 1995. godine, kad su je Hrvati osvojili. Bio je u to vreme recenzent stripova “Alan Ford” u Novom Sadu. Da bi dve decenije kasnije odlazio na dernek pod nazivom “Kočićev zbor”, zajedno sa Miloradom Dodikom, i pevao, teatralno, “Sa Manjače krenuli su vuci…”.

Kada se priča o poslanicima u Skupštini Srbije, valjalo bi da se neko zapita gde su se krili u proleće i leto 1995. godine, kada je srpska policija hapsila i isporučivala Arkanu i na ratište sve one koji su rođeni u Hrvatskoj i BiH. Spisak je dugačak, kao i kod generala i pukovnika, potpukovnika. Bataljonima u vojskama RS i RSK komandovali su rezervni poručnici, brigadama kapetani, ali neki ljudi izbegli su tu “mobilizaciju”. Spisak je dugačak, ali kako ne pomenuti, na primer, “zaštitnika sveg srpstva” iz SNS a Milorada Lintu, poslanika naprednjaka, koji sekundu nije proveo na ratištu, ali je u saopštenjima glavni, ili pak likove slične njemu.

U isto vreme, država uporno odbija da prizna ratni staž ljudima koji su bili u Srpskoj vojsci Krajine od 1992. do 1995. godine, i ostaje gluva na njihove zahteve. Ako im Ponoš to obeća, kao budući “vrhovni komandant”, nešto će značiti, makar i tih 30 odsto smanjenja računa Infostana u Beogradu.

Uzgred, predsednički kandidat Zdravko Ponoš se sa svojim prijateljima i dalje sastaje po nekim kafićima u Beogradu, nema stranački štab i infrastrukturu, veruje u drugarski odnos. I ne veruje PR agencijama i njihovim procenama. A nema ni telohranitelje.