Kada su, u junu prošle godine, novinarska i medijska udruženja odlučila da pregovaraju sa Vladom Srbije i pokušaju da reše neka od gorućih, takoreći smrtonosnih problema medija i novinara, mislili su, između ostalog, i na one nedaće zbog kojih je Maja Pavlović, vlasnica novosadske televizije Kanal 9, štrajkovala glađu više od 20 dana. Ona je ozbiljno ugrozila svoje zdravlje, ali je na jedan dramatičan način uspela u žižu javnosti da stavi ne samo probleme svoje medijske kuće već uopšte brojne i kompleksne poteškoće sa kojima se suočavaju novinari i mediji, osobito oni lokalni i regionalni, u zemlji Srbiji. Dok nastaje ovaj tekst, saopšteno je da je Maja Pavlović okončala štrajk glađu nakon sastanka sa premijerkom Anom Brnabić. Mada joj nisu ispunjeni svi zahtevi (vidi okvir Devet zahteva), Pavlovićeva je izjavila kako će verovati institucijama da će zajedno raditi na ispunjenju dva sporna zahteva.

SADISTIČKA OFANZIVA

Inače, pregovori novinarskih i medijskih udruženja sa Vladom Srbije, odnosno njenim legendarnim Koordinacionim telom na čijem čelu je bila Suzana Vasiljević, savetnica predsednika Aleksandra Vučića, iako su trajali više od šest meseci, nisu se makli dalje od početka. Zamrznuti su pre nego što su se odmrzli. Doživeli su kliničku smrt pre nego su oživeli. Zapelo je ne kod toga šta vlast treba da učini da se poboljša ambijent za medijske slobode (do toga se nije ni došlo), nego šta, za početak, treba da prestane da radi. Udruženja su kao primarni stavili zahtev da vlast pod hitno prestane da etiketira novinare i medije koji ne izveštavaju po njenoj volji i na različite načine im stvara brojne probleme. Ili, jednostavnije rečeno, ako ne želi da im pomogne, da ih bar ostavi da rade na miru. I tu se stalo. Vlast je, skoro sadistički, posle tog primarnog zahteva krenula u ofanzivu ka nezavisnim medijima i novinarima, a vrhunac je bio – spaljivanje kuće Milana Jovanovića u Vrčinu.

Bilo je svakako naivno očekivati da će vlast hteti da menja stvari u medijskom sektoru, jer upravo njena snaga počiva na surovo falsifikovanoj slici stvarnosti koja se kreira u ogromnoj većini medija, a po kojoj živimo u najboljem od svih svetova predvođeni najboljim od svih vladara. Karakteristika naše medijske scene, slično kao za vreme procvata brežnjevizma u SSSR-u, jeste futurizam, odnosno zagledanost u bolju budućnost. Poznat je radiojerevanski štos: navodno su sovjetski naučnici utvrdili da će u budućnosti svaka sovjetska porodica imati svoj privatni helikopter. Kada su slušaoci Radio Jerevana pitali a koji će im đavo helikopter, odgovor je glasio: "Kako zašto? Čujete kako je u Lenjingradu stiglo ulje, a vi sednete u helikopter i kupite ulje." Tako će i futuristički metro u Beogradu služiti da se njime lakše prebacimo od institucije do institucije kako bismo demonstrirali pred njima ili štrajkovali glađu.

A sama brojnost institucija koje Maja Pavlović apostrofira u svojih devet zahteva upućenih vlastima dovoljno govori o tome šta znači voditi jedan elektronski medij u Srbiji. Ona spominje organizacije koje štite prava autora muzike i muzičkih izdavača, SOKOJ i OFPS, Ministarstvo telekomunikacija, Regulatorno telo za elektronske medije (REM), RATEL, JP Emisiona tehnika i veze, Telekom Srbije, Ministarstvo finansija, Grad Novi Sad, Poresku upravu, Ustavni sud, Upravni sud, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo kulture i informisanja… Spisak bi se mogao nastaviti, a u pitanju su razne institucije/organizacije sa kojim dolazite u dodir i koji utiču na vaš rad ukoliko ste vlasnik elektronskog medija. U normalnim državama, one bi služile da vam pojednostave i olakšaju rad, da naprave povoljno i predvidljivo okruženje. A u nenormalnim državama, opet, svaka od njih se može (zlo)upotrebiti da vam oteža rad ukoliko niste spremni da svakodnevno kršite novinarski kodeks, i predsednika države i šefove lokalnih samouprava proglašavate za svete i bezgrešne ljude koje nam je direktno Bog poslao.

Kreatori zakona su pretpostavljali da će stvaranje širokog spektra institucija, uključujući stvaranje tzv. nezavisnih regulatornih tela, onemogućiti politički uticaj na medije, a desilo se upravo suprotno: vlast ima ogromni arsenal oružja u rukama i može da bira koje će da upotrebi protiv vas.

PUMPANJE REŽIMSKIH MEDIJA

Na slučaju Kanala 9 odrazile su se skoro sve devijacije naše medijske i političke scene u proteklih desetak godina. Ne radi se samo o nedvosmisleno lošim namerama vlasti da se uspostavi i održi strogo kontrolisani medijski haos već i o potpunom nesaglasju institucija koje, i bez namere, dodatno proizvode konfuziju. Javnost, recimo, još ne zna odgovor na pitanje ko je zadužen za sprovođenje medijskih zakona na lokalu i odgovoran za kolaps sistema konkursnog sufinansiranja medija, koji se pretvorio u mehanizam za upumpavanje budžetskog novca u režimske medije i porodice zadužene za njihovo funkcionisanje. Ministarstvo kulture i informisanja i Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, godinama već, međusobno prebacuju odgovornost kao nekakva deca koja su upravo učinila zlodelo. Uglavnom, televizije kakav je Kanal 9, na kojoj gostuju i oni koji se nalaze na "crnim listama" režimskih medija, nikako ne mogu da računaju da će dobiti iole pristojna sredstva u partijskoj raspodeli državnog novca koji bi trebalo – vredi podsetiti s vremena na vreme – da bude usmeren u tzv. javni interes.

Zgrada Kanala 9 je, nakon rušenja objekta RTV Novi Sad na Mišeluku tokom NATO intervencije, zapravo jedino namenski građeno televizijsko zdanje u Novom Sadu. Zgradu je izgradio otac Maje Pavlović, Nemanja, koji je 2006. godine umro u Urgentnom centru u Novom Sadu nakon što su ga dvojica nasilnika pretukli prethodno ga optuživši da im je u navodnom saobraćajnom incidentu ogrebao auto marke "jugo". Nekada je Kanal 9 imao pedesetak zaposlenih, a danas ova zgrada pomalo podseća na kuću duhova. Kriza dugo već traje, ali se pad posebno oseća nakon dolaska naprednjaka na vlast. Iako daleko od savršenih, prethodne vlasti su imale više sluha za uređivačku politiku ove televizije, koja je u Novom Sadu i okolini poznata po gostovanjima ljudi najrazličitijih političkih opcija i ideoloških svetonazora. Naprednjaci su zavrnuli slavine i raskinuli ugovore koje je ova televizija imala sa pojedinim javnim preduzećima.

Do 2015. godine i privatizacije medija, Kanal 9 je imao nelojalnu konkurenciju u lokalnom javnom preduzeću TV Novosadska (prethodno Apolo), kojeg su – kao i ostale televizije u javnom vlasništvu – stranke međusobno razmenjivale kao izborni plen. Osim što je bila utočište partijskih kadrova, Novosadska je crpela budžetski novac po raznim osnovama, pa je bila u mogućnosti da reklamni prostor i druge usluge nudi po veoma niskim cenama. Privatizacija, nažalost, nije ništa suštinski izmenila, javne televizije su postale partijske, pa i dalje na različite načine predstavljaju nelojalnu konkurenciju i u njih se nekontrolisano sliva ogroman novac građana, i to ne samo putem konkursnog sufinansiranja.

Potom je Kanal 9, kao i druge lokalne televizije, u procesu digitalizacije takoreći nasilno postao regionalni emiter, čime su nameti koje ova medijska kuća plaća – drastično uvećani. Iako je televizija imala lokalnu frekvenciju i nikada nije potpisala bilo kakvu saglasnost ili ugovor kojom postaje regionalna, to nije sprečilo državu da joj "iz tehničkih razloga" razne naknade naplaćuje po višestruko višoj ceni. Prema rečima Maje Pavlović, Kanal 9 treba da plaća oko 200.000 dinara mesečno REM-u, sličan iznos je dužna da plati JP ETV za usluge emitovanja, a za OFPS i SOKOJ bi trebalo da izdvoji još 120.000 dinara (po 60.000). Dakle, na početku meseca, Kanal 9 kreće sa više od pola miliona dinara minusa. Samo neko ko nema pojma kako funkcionišu lokalne televizije neće reći da ova činjenica deluje tragikomično. Šta zna dete šta su dve tone!

Ne treba zaboraviti ni druge otežavajuće okolnosti. Naša medijska scena već godinama je sve centralizovanija. Novac za reklamiranje koje su nekada kompanije – bar jednim delom – dodeljivale preko svojih lokalnih filijala, sada se raspoređuje putem "zloglasnih" marketinških agencija. One su ili veoma surove i interesuju ih samo nacionalni emiteri sa velikim "impaktom", ili su partijske ispostave koje novac dodeljuju prema direktivi. Takoreći, agencije – namerno ili ne – dodatno centralizuju medijsku scenu i cementiraju politički uticaj na medije, podstičući upravo one medije koje sama država favorizuje.

SLUČAJ KANALA 9

Maja Pavlović je, inače, i prošle godine štrajkovala glađu nakon što je JP ETV ugasio signal Kanala 9 zbog neplaćenih obaveza. Ona je i tada tvrdila da država ovoj televiziji duguje višestruko veći iznos od onoga koji Kanal 9 duguje njenom javnom preduzeću. Tada je prekinula štrajk jer je rešavanje ovog duga odloženo na godinu dana. Takođe, obećano joj je da će se problemi sa drastično uvećanim naknadama za emitere nakon digitalizacije – ubrzano rešavati. Nažalost, ništa od toga nije učinjeno, a ona i danas zahteva od Ministarstva telekomunikacija da pokrene inicijativu za izmenu Pravilnika o naknadama ETV za lokalne emitere, jer je konkurs za lokalne emitere raspisan nakon što je država Srbija započela digitalizaciju televizijskog signala. Nakon toga je samoinicijativno uvećala nadoknadu, proglašavajući lokalne emitere – regionalnim, što je po mišljenju Maje Pavlović – protivzakonito.

OFPS i SOKOJ su takođe, kako kaže Maja Pavlović, drastično uvećali svoje nadoknade izmenom tarifa. Ranije je minimalna nadoknada iznosila 1,3 odsto od ukupnih prihoda, pa se, u zavisnosti od prihoda preduzeća, kretala od 3.000 do desetak hiljada dinara. U međuvremenu, po novoj tarifi, minimalna naknada iznosi bezmalo po 60.000 dinara za ove dve organizacije, što male emitere stavlja u veoma težak položaj.

Priča o OFPS-u i SOKOJ-u nije nimalo naivna i ona se uklapa u društveni trend da siromašni postaju sve siromašniji, a bogati – sve bogatiji. Nezavisno od slučaja Kanala 9, jasno je da se mora utvrditi način kontrole ogromnog novca koji prihoduju ove dve organizacije, koje su svojevrsni centri moći i koji – kako vidimo – mogu da postanu i ozbiljan instrument za ugrožavanje medijskih sloboda i medijskog pluralizma. Na kraju, OFPS je pristao da odblokira račun Kanala 9 kada je dobio poziv za to iz izvršne vlasti. Ko zna šta su tek ove organizacije spremne da učine kada ih nazove neko iz Stranke.

Slučaj Kanala 9 rečito svedoči o propasti medijskih reformi u Srbiji, i to ne zato što su medijski zakoni doneseni 2014. loši, već zato što su bili pravljeni za zemlju u kojoj postoji elementarni institucionalni poredak i vladavina prava. Ispalo je da su medijski stručnjaci, zavaljeni u svoje teorijske fotelje, "snili san oblaku na grani" i da nisu primetili da je oko nas uspostavljen feudalističko-burazerski kapitalizam koji i najbolja zakonska rešenja i dobre namere pretvara u pakao. Motor BMW-a je ugrađen u stari trabant koji se raspao kada je naleteo na prvu rupu. A medijska scena Srbije upravo liči na naše puteve, prepune rupa, zakrpa, neravnina, odrona, krađe građevinskog materijala prilikom izgradnje, i naplatnih rampi koje sve te neudobnosti debelo naplaćuju. I teško da će bilo kakva medijska strategija to izmeniti.

Ključno pitanje nije zašto Maja Pavlović štrajkuje glađu; to je, iako radikalan, logičan potez očajne vlasnice televizije koja ne može da se izbori sa stoglavom državnom aždajom. Ključno pitanje je zašto druge lokalne televizije koje imaju sličan problem – smerno ćute. Odgovor na ovo pitanje odgonetnulo bio nam i zašto je, koliko god katastrofalna situacija bila u nacionalnom etru, ona još gora na lokalnom i regionalnom nivou.