Uprkos očekivanjima, najavama i prognozama, na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke, održanoj 4. novembra, dogodilo se ono što se u teatru i u životu jako retko događa: puška koja visi na zidu već mesecima, nije opalila u poslednjem činu. Pokazujući da su pre i iznad svega pragmatični, glavni akteri drame u DS-u uradili ono što niko nije očekivao, a što je istovremeno bilo i najkorisnije za njihove buduće političke karijere. Boris Tadić odustao je od kandidature za mesto predsednika DS-a, dok je Dragan Đilas prihvatio njegovu ponudu o budućoj politici stranke, nekim kadrovskim rešenjima i zaustavljanju eventualnog revanšizma prema "poraženoj" strani. Da se to nije dogodilo i da je pomenuta puška opalila, izborna skupština zakazana za 25. novembar, bila bi hepening uzbudljiviji čak i od minulih predsedničkih izbora.

Ovako, sve je unapred jasno, lišeno bilo kakve neizvesnosti, a jedino pitanje koje se postavlja jeste da li će solomonska rešenja do kojih se došlo, pomoći demokratama da se izvuku iz situacije koja najviše liči na bezdan.

REŠENJA: Šta, dakle, sada imamo?

Iako se formalno još nije kandidovao, novi predsednik DS-a biće Dragan Đilas.

Iako više neće biti pravi, titulu počasnog predsednika (šta god to bilo) nosiće Boris Tadić.

Iako će biti lišen formalne moći, Tadić će preko svojih ljudi na potpredsedničkim mestima i dalje imati uticaj.

Iako je najavio kandidaturu, Zoran Živković napušta stranku.

Iako ga neki smatraju najkvalitetnijim kandidatom, Branimir Kuzmanović će izbornu trku sasvim sigurno izgubiti.

Pošto je o svemu ovome čaršija šuškala danima pre sednice Glavnog odbora, jedino pravo iznenađenje bio je dolazak Vuka Jeremića, koji je upravo zbog sednice doleteo iz Njujorka. "Predsednik sveta" nije za džabe dolazio: osim što je najavio da se neće kandidovati za bilo koju funkciju u stranci, uskratio je svoju podršku i Đilasu i Tadiću, oštro kritikovao postupke rukovodstva u ranijem periodu i obećao da se sigurno vraća u skupštinske klupe čim okonča mandat u UN-u. Čekića, na koji je već navikao na Ist Riveru, ovde nije bilo, ali svoj efektni nastup zapečatio je svađom sa Draganom Đilasom. Ovaj mu je navodno rekao da bi "ako želi da bude pravi demokrata" trebalo da vrati poslanički mandat, na šta je Jeremić rekao da to neće učiniti, jer ga je "zaslužio". Koliko god ova epizoda bila zabavna za medije i mučna za poluzainteresovane posmatrače, upravo je ona pokazala da je Vuk Jeremić jedan od retkih funkcionera DS-a koji je na vreme predvideo neočekivana i čudna predizborna događanja. Pametno odlučivši da u periodu stranačkih previranja ne izgovori nijednu reč u prilog bilo kojoj od zavađenih strana, konačno je dobio priliku da kaže šta ima, a da pritom nema potrebe da se pravda za nešto što je rekao pre samo neki dan. Svi ostali – vođeni ovim ili onim razlozima – u finale izborne trke ušli su demantujući sami sebe, ili primenjujući "trule kompromise", kako je to nazvao Zoran Živković.

KOMPROMISI: Posle svega, pitanje svih pitanja jeste šta bi se dogodilo da se Tadić i Đilas nisu dogovorili o svojevrsnoj podeli vlasti. Demokratska stranka bila je podeljena na dva tabora, a nijedan od kandidata nije mogao da bude siguran kako će baš on biti izabran: koliko god Đilas delovao jače, izbori su i u ovom slučaju krajnje neizvesna rabota. Za onog ko bi u toj trci izgubio, to bi značilo totalni gubitak moći i uticaja, a ni jednom ni drugom ne manjka ni sujete, ni ambicije. U prevodu, poraz na izborima nije bio prihvatljiv ni za Tadića, ni za Đilasa i skoro je nezamisliva situacija u kojoj jedan drugom čestitaju pobedu i odlaze da se bave svojim poslom. Zahvaljujući svemu tome, većina posmatrača ovaj epilog ocenjuje slično kao i gorepomenuti Živković – potez kojim se dosadašnjem rukovodstvu stranke omogućava da, uprkos izbornom porazu i beskrajnom nizu političkih grešaka, nastave sa onim što su i do sada radili. U tom smislu, nije na odmet prisetiti se Tadićevog priznanja da je, zbog njegovih državničkih obaveza, tekućim stranačkim delatnostima i do sada upravljao Đilas.

S druge strane, u opticaju (ali uglavnom među samim demokratama) je i ona romantičnija teorija, po kojoj je Tadićevo odustajanje od kandidature čin kojim je sprečena podela ili, u gorem slučaju, rasparčavanje stranke. Na prvi pogled logična, ova teorija ipak gubi na snazi onog trenutka kada se prisetimo da viđenije demokrate ipak imaju dovoljno političkog iskustva i da im je u startu bilo jasno kako bi cepanje onoga što imaju, bilo mučno, dugotrajno i, što je najvažnije, neizvesno. No, hipotetički, da su demokrate zaboravile na praktičnost i prelomile "preko kolena", da je ipak došlo do podele na više kolona, bilo bi to izuzetno loše ne samo po njih, već i po građane i građanke Srbije. Uz rasturene demokrate, sve haotičniji LDP i skrajnuti DSS, skupština Srbije ne bi ni morala da zaseda. Iole artikulisane opozicije u tom slučaju naprosto ne bi bilo.

Međutim, čini se da bi privremeno rasparčavanje za samu stranku bilo daleko korisnije od kompromisa. Tokom skoro decenijske vlasti, DS-u je pošlo za rukom da od sebe udalji čak i one koji su se kleli u njih: otkrivene i neotkrivene afere, bahatost u nastupima i odnosu prema neistomišljenicima, skoro nepodnošljiva arogancija većine viđenijih funkcionera i još mnogo toga, doprineli su utisku da današnji DS nema mnogo sličnosti sa DS-om iz doba Zorana Đinđića ili Dragoljuba Mićunovića. Posle izbornog potonuća, mnogo se govorilo o potrebi svojevrsne stranačke katarze, obračuna s prošlošću, ispravljanju grešaka. Međutim, sudeći prema trenutnoj postavci snaga, čini se da od tog posla neće biti ništa. Ono što se za sada nudi (makar u javnosti) u suštini su kozmetičke intervencije.

KADROVI: Pre svega, jasno je da su se demokrate, umesto korenitih reformi i čišćenja sopstvenih redova, odlučile za podelu stranačkog feuda na menadžerski i državničko-ideološki deo. Osim podele vlasti u samom vrhu, podeljeno će biti i Predsedništvo, organ koji bi trebalo da donosi najvažnije odluke, a koji čine predsednik, počasni predsednik, zamenik predsednika, potpredsednici, generalni sekretar, predsednik Izvršnog odbora i predsednik Političkog saveta. Prema pisanju dnevnika "Danas", ali i čaršijskim spekulacijama, na mesta potpredsednika biće izabrani Jovan Marković, Vesna Martinović, Dejan Nikolić, Goran Ćirić, Nataša Vučković i Miodrag Rakić; predsednik Političkog saveta ostaće Dragoljub Mićunović, dok će pozicije generalnog sekretara i predsednika Izvršnog odbora zauzeti Balša Božović i Dušan Elezović. U takvoj podeli, Tadić na svojoj strani sigurno ima četvoro ljudi, a Đilas troje – budući zamenik predsednika Bojan Pajtić imao bi sigurnu podršku dvoje ljudi, što bi ga (iako lišenog pozicije na samom vrhu) dovelo u situaciju da zapravo direktno utiče na prevagu ove ili one strane u Predsedništvu. Ili, da prevedemo tu računicu: pošto Tadićev tim broji petoro članova, Đilasov četvoro, a Pajtićev troje, niko nema apsolutnu i neoborivu većinu.

Ono što će, u međuvremenu, biti zanimljivo za praćenje jeste sudbina nekada najbližih saradnika Borisa Tadića. Iako mu zbog afere s gradnjom stambene zgrade pored Hrama Svetog Save nije predviđana blistava budućnost u stranci, Dragan Šutanovac će izgleda ipak ostati u sedlu – pozivajući se na pouzdane izvore, "Danas" piše da će on postati šef Poslaničkog kluba DS-a u skupštini, ali i član šireg Predsedništva. Bivši ministar Oliver Dulić, naravno, ne može da očekuje bilo kakvu stranačku funkciju, a neizvesna je i pozicija Dušana Petrovića, koji se ovih dana uopšte ne pojavljuje u medijima. Što se tiče savetnika Nebojše Krstića i Srđana Šapera, vrlo je verovatno da se vraćaju svojim primarnim profesijama, dok u Tadićevom timu ostaje Miodrag Rakić, koji je važio za njegovu desnu ruku i od kojeg se očekuje da u Predsedništvu pruži najsnažniju protivtežu interesima Dragana Đilasa.

Pored izbora za najviše stranačke funkcije, na skupštini 25. novembra trebalo bi da bude usvojen i izmenjeni Statut. Javnosti je za sada najzanimljivije uvođenje Etičkog odbora, koji bi trebalo da nadzire ponašanje kako rukovodstva tako i članstva. Kako se najavljuje, ovaj odbor pratiće medijsko izveštavanje i na osnovu toga, kao i drugih izvora, sprovoditi unutarpartijske istrage. Iako sve to pomalo lični na metode već viđene u Titovo doba, očekuje se da bi upravo Etički odbor mogao da makar donekle ulepša sliku nekada najjače političke partije. U međuvremenu, za demokrate bi bilo izuzetno dobro ukoliko bi konačno shvatili i prihvatili da ta slika trenutno nije nimalo ugodna za oko, uho, a ni za stomak.