Od izveštača "Vremena" iz Haga

Glavna haška tužiteljica, Karla del Ponte, retko izlazi pred novinare da bi na konferencijama odgovarala na njihova pitanja. Kada je krajem prošle nedelje postalo jasno da se nastavak suđenja bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću (zbog bolesti optuženog) odlaže po peti put i da ga neće biti pre 31. augusta, većinu haških izveštača, spremnih da iz polupraznog Tribunala odmah krenu ka prvom aerodromu, zadržala je jedino najava da će se u ponedeljak 19. jula pred novinarima pojaviti lično gospođa Del Ponte.

Bila je to svakako dobra prilika da glavna haška tužiteljica, s obzirom na sve aktuelne priče o hapšenju Radovana Karadžića i Ratka Mladića (opkoljeni su, locirani su, pregovaraju, na putu su za Hag, ma ipak nisu, ali stižu do kraja ovog ili narednog meseca…), najzad razjasni pre svega neke sopstvene, prilično kontradiktorne izjave. U različitim prilikama umela je da kaže kako međunarodna zajednica bez ikakave sumnje ima volje i odlučnosti da se uhapse dvojica najupornijih begunaca od haške pravde, ali takođe i da ta ista međunarodna zajednica nema ni volje ni odlučnosti da se upusti u posao oko njihovog hapšenja. U novinskim dokumentacijama mogu se naći i "nešto između" izjave iste autorke – međunarodna zajednica zapravo hoće da lovi Karadžića i Mladića jer bez toga ne može da se okonča rad Haškog tribunala, ali istovremeno se mnogima u toj zajednici ne sviđa previše ideja da se gone osumnjičeni za ratne zločine među kosovskim Albancima. I tako ukrug.

HAŠKI PAPARACI: Prošlog ponedeljka konferencije za novinare u Hagu ipak nije bilo. Gospođa Del Ponte izašla je doduše pred novinare sa više od trideset minuta zakašnjenja (kasnije se nezvanično čulo da je kasnila jer se zadržala u razgovoru sa delegacijom iz Beograda) i odmah saopštila da neće odgovarati na pitanja jer joj to "nije dozvoljeno" (takve konferencije bez pitanja odavno su inače patentirali srpski političari, Dejan Mihajlov na primer, usred nedavne predsedničke kampanje). Glavna haška tužiteljica je u svega nekoliko minuta objasnila šta se sve zbilo od trenutka kada je u Hagu podignuta dugo najavljivana optužnica protiv nekadašnjeg magacionera Gorana Hadžića kome su u toku rata natovarili na ramena da ponese ni manje ni više nego funkciju predsednika države koja se zvala Republika Srpska Krajina (mnogi obavezno uz ono RSK koriste i odrednicu tzv.). I on to izgleda nije umeo da nosi bez umešanosti u zločine za koje ga tereti poslednja objavljena haška optužnica – na teritoriji za koju je odgovorao pojavio se ozbiljan manjak ljudi po različitim osnovama – bili su proterani ili ubijeni. Magacioner-predsednik bio je inače grupno "umetničko" delo mnogih autora iz Beograda i iz RSK, mahom iz redova policije.

Haškim izveštačima gospođa Del Ponte je saopštila da je Goran Hadžić napustio svoju kuću u Novom Sadu 17 sati pošto je policija dobila nalog da ga uhapsi, da su trenutak njegovog nestajanja u nepoznatom pravcu zabeležili i foto aparati ljudi iz Tužilaštva, da je od početka godine to bio već drugi slučaj da begunci sa haških optužnica, otkriveni u Srbiji, nestaju samo nekoliko sati pošto Beograd dobije nalog da ih uhapsi. Ovaj najnoviji primer nesaradnje vlasti u Srbiji sa Hagom još je čudniji, po rečima tužiteljice, jer dolazi posle gotovo horskih zaklinjanja (Tadić, Labus, Drašković, Koštunica) kako je "Hag postao pitanje svih pitanja". U slučaju Gorana Hadžića, štoperica gospođe Del Ponte meriće vreme samo na sate – od Beograda se očekuje brza reakcija u narednim satima, u protivnom sledi nova prijava Savetu bezbednosti.

Ne zna se, naravno, šta su u Tribunalu prošlog ponedeljka čuli članovi delegacije iz Beograda (i u kom sastavu)‚ ali bi se ponešto dalo i naslutiti. Možda im je rečeno – kukate kako vam je teško da ovde pošaljete generale, dali smo vam novu šansu da se vadite, da preko Hadžića pokažete kako ste spremni da sarađujete, nas ne zanima kako će to biti objašnjeno u Beogradu (zašto prvo on, a ne generali), zanima nas kako je bilo moguće da i on nestane i da li je to samo privremeno, nemojte nam pričati da svaki dobar magacioner, ako je zaista dobar, ima bar dva bunkera, skrovišta, po neko duplo dno… Jedan od najzanimljivijih detalja monološke "konferencije za novinare" gospođe Del Ponte svakako je bilo i priznanje da njeni ljudi na terenu nadziru i snimaju pojedine potencijalne putnike za Hag po principu "vaš tihi sused". Haški "paparaci" zabeležili su u minut kretanje Gorana Hadžića, napuštanje kuće u Novom Sadu sa putnom torbom, povratak automobila bez njega i torbe, i sve to u momentu kada je po sudskom nalogu policija trebalo uveliko da ga hapsi. Protivnici Haškog suda odmah su se oglasili na pojedinim sajtovima komentarišući kako je i ovaj detalj samo novi dokaz nepostojanja suvereniteta države u kojoj razne strane službe mogu da prate, nadziru i snimaju svakoga koga požele. Možda i jeste tako, ali o tome su svakako morali da brinu oni koji su mislili da nikada neće statirati u takvim filmovima, računajući samo na velike istorijske role.

ZABRANjENO PUŠENjE: Jednog od njih, bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, visok krvni pritisak i srčani problemi, ponovo su sprečili da prošlog ponedeljka, u glavnoj haškoj sudnici održi dugo očekivani monolog, umesto onog iznenadnog i kratkog tužiteljice Del Ponte. Milošević je tog dana, da je bio zdrav, nesmetano mogao da govori puna četiri sata koliko mu je sudsko veće dodelilo kako bi započeo sopstvenu odbranu.

Zdravlje bivšeg predsednika SRJ odavno više nije tema na kojoj bi bilo ko u Hagu vežbao svoju zluradost. Ranije izjave ljudi iz samog Tužilaštva ili pojedini novinski natpisi u kojima su se Miloševićev visok pritisak i srčane aritmije uvek povezivale sa dolaskom u Hag po njega neprijatnih svedoka, zamenjene su sada stručnim raspravama o tome kako sačuvati njegovo zdravlje u meri da može da prati dalji nastavak suđenja. Na stranicama mnogih listova oglašavaju se ovih dana razni eksperti ili haški zvaničnici koji raspravljaju na temu – da li je Miloševiću moguće zabraniti pušenje u zatvoru u Ševeningenu ili ne, i šta bi se sve time dobilo. Ima tu raznih ideja i računica – od toga da kada je u zatvoru već zabranjen alkohol onda može i pušenja, zatim procena koliko se brzo nečije telo oporavlja posle prestanka pušenje, ili zamišljenosti haških portparola koji upozoravaju da je "pušenje ili ne", u Miloševićevom slučaju, zapravo "kompleksno pravno pitanje". Ali, teško je zaista poverovati da će povlačenje cigareta iz zatvorske kantine bitnije promeniti zdravstveno stanje najpoznatijeg haškog pritvorenika. Milošević kome su sada 63 godine veoma dobro zna da bi čak i najblaža moguća kazna (a takvu niko ne pominje) za njega verovatno značila doživotan boravak u zatvoru, za moćnog čoveka kakav je on nekada bio psihološki je svakako pogubna nemoć koju nameće život po dnevnom redu koji važi iza zidina Ševeningena, i uz sve to, potrebno je svakodnevno pripremati sopstvenu odbranu, iščitavati hiljade stranica dokumenata, razgovarati sa sopstvenim svedocima. Sve to neminovno iznova podiže njegov krvni pritisak i dovodi u pitanje dalji nastavak suđenja, pogotovo na način na koji je ono započeto u februaru 2002. godine i tu bi čak i uvođenje posebne dnevne doze vitamina umesto žestokih cigara malo šta moglo da pomogne.

Poslednje odlaganje nastavka suđenja do 31. avgusta primaklo je donekle Slobodana Miloševića vremenu koje je u startu tražio za pripremanje svoje odbrane. Primaklo ga je, međutim, i nečemu čemu se on ne raduje previše – imenovanju advokata koji bi ga u slučaju bolesti zamenjivao u sudnici. Gotovo je sasvim izvesno da će se u predstojećoj letnjoj pauzi u glavnoj haškoj sudnici tražiti mesto za još jednu stolicu – onu na kojoj će sedeti Miloševićev "branilac u pripravnosti", advokat koji će ispitivati svedoke odbrane onda kada glavni haški optuženik zbog zdravstvenih tegoba to neće biti u stanju da čini. Kako bi to baš stvarno moglo da izgleda u Hagu još niko pouzdano ne zna. Poznato je jedino da se sam Milošević takvoj ideji žestoko protivi i smatra da je to još jedno gaženje njegovih prava u Sudu koji on inače "ne priznaje".

U dosadašnjoj haškoj praksi nije bilo sličnih situacija. Trenutno se, na primer, sudi bosanskom Srbinu Vidoju Blagojeviću (srebrenički slučaj) koji je svojevremeno pokušao da otkaže punomoćje svom advokatu Majklu Karnavasu. Sud to nije dozvolio jer je proces bio već u prilično poodmakloj fazi i advokat Karnavas trenutno brani Blagojevića protiv njegove volje. Redovni hroničari zbivanja u tribunalskim sudnicima kažu da američki advokat to čini krajnje profesionalno iako optuženi odbija da komunicira sa njim i u sudnici obično gleda negde na svoju stranu ili nešto piše dok Karnavas radi svoj posao.

U Miloševićevom slučaju sve je, naravno, neuporedivo komplikovanije jer je on još na početku suđenja odlučio da se sam brani, odnosno bude sam svoj advokat. Pravni eksperti ovih dana naširoko raspravljaju o tome koliko daleko može ići nečije pravo da se sam brani, pogotovo u ovakvom "sudskom procesu stoleća" i obično se slažu oko jednog – ako je u ovakvim važnim sudskim procesima branilac optuženog bolestan, Sud imenuje novog, ili dozvoli optuženom da to sam učini. Ista logika kaže da je Milošević kao advokat (sopstveni) previše bolestan da nastavi da radi taj posao i da zato mora biti imenovan neko drugi. Milošević kao optuženi je, po ovoj teoriji, dovoljno zdrav da može da nastavi da prati proces, čak i iz zatvora putem video-bima ako nije u stanju do dođe do sudnice. U svakom slučaju 31. avgusta suđenje će biti nastavljeno sa možda nekom mekšom varijantom "pripravnog advokata" koga će Milošević u startu prezirati uz najverovatnije objašnjenje da mu je "nelegitimni Haški sud još jednom uskratio sva prava" i ostavio ga bez ikakavog izbora.

Osim mesta za još jednu stolicu u sudnici ostalo je da se pronađe i neko ko bi na toj stolici pristao da sedi i skuplja (bar u početku) Miloševićev prezir. Taj neko mora biti iz redova advokata koji su upućeni u dosadašnji tok procesa. Tribunal je već kontaktirao Miloševićeve pravne savetnike koji su odbili da se prihvate tog posla. Jedan od njih, beogradski advokat Zdenko Tomanović kaže za "Vreme" da se, čak i da je Slobodan Milošević saglasan sa takvom odlukom, on nikada ne bi prihvatio ovog posla. "Iako ovo suđenje pratim od početka, bilo bi mi potrebno bar godinu dana da se kao advokat u potpunosti spremim za ovakav jedan sudski proces", kaže Tomanović. Nadležni u Tribunalu pokušavaju izgleda da mogućeg kandidata za mesto Miloševićevog advokata nađu i među prijateljima suda, pa se kao mogući kandidati za ovaj posao pominju i Britanac Stiven Kej i beogradski advokat Branislav Tapušković. Kada i taj posao u toku letnje pauze bude okončan, ostaje ne mali broj dilema. Pre svih, kako će se ponašati sam Milošević koji je na početku suđenja rekao da "prijatelji suda" nisu i njegovi prijatelji (ali ih je kasnije, reklo bi se, nekako prihvatio i simpatisao); šta će se dogoditi ako optuženi odbije da tako nametnutnim braniocima da listu svojih svedoka koje bi oni zatim ispitivali‚i šta ako njegovi svedoci odbiju da odgovaraju na njihova pitanja ili uopšte dođu u Hag; šta ako on koji je tokom čitavog ovog procesa uporno gradio mit "tvrdoglavog heroja" odbije da dolazi u sudnicu; šta bi se dogodilo ako sam Milošević odluči da angažuje nekog poznatog svetskog advokata, na šta ima pravo – da li to automatski znači i prekid suđenja dok se taj advokat ne upozna sa stotinama hiljada stranica raznih transkripta i dokaznog materijala; kako će u tom slučaju Sud balansirati između insistiranja na sopstvenoj ulozi i neophodnosti da sačuva najviše pravne standarde primerene ovako važnom sudskom procesu.

Za početak Sudsko veće koje je svesno da mu predstoji bitka za kontrolu ovog suđenja, upravo je odlučilo da proces koji se pred Tribunalom vodi protiv Slobodana Miloševića bude okončan do oktobra 2005. Milošević nešto ne voli oktobar, mesec u kome mu je svojevremeno izrečena politička presuda i on koji više nigde ne žuri i koji je već oborio sve rekorde po dužini boravka u sudnici, svakako računa na nešto duže suđenje.

U Hagu ionako svako ima svoju štopericu. Gospođa Del Ponte računa na sate, zvanični Beograd na još koji mesec, Milošević na još koju godinu, a Savet bezbednosti je svima dao rok do 2010. Sudeći po gotovo praznim sudnicima u zgradi Tribunala i toliko nerešenih slučajeva i nezapočetih procesa (mnoge sudije izgleda iščekuju jesenji reizbor pred UN-om), moglo bi se možda govoriti i o haškoj večnosti.