Građanski i opozicioni protesti su počeli u Kruševcu, 30. novembra prošle godine, nedelju dana posle napada na opozicionog lidera Borka Stefanovića. Fotografija njegovog krvavog potiljka na društvenim mrežama bila je neposredan povod za skup i tribinu "Stop krvavim košuljama". Protesti i dalje traju.

Ako je vreme za završni račun, prihode i rashode, ukratko bilans građanskih protesta, eno, u Nišu, u nedelju 1. decembra najboljeg odgovora. Pa u Kruševcu, sledećeg dana. Mitinzi podrške predsedniku Aleksandru Vučiću s velikom parolom na čelu kolone "Stop krvavom scenariju!" Zbog jedne nesretne naslovne strane NIN-a i vraški tačne Koraksove karikature, koje su naprednjaci, čini se, napokon dočekali da bi organizovali sopstvena "spontana okupljanja"! To znači samo jedno: sračunali su koliko su ih građanski protesti koštali i sad pokušavaju da ih zatrpaju – na svoj, prepoznatljiv način.

OKRENI,OBRNI, ĐILAS

Bilo je naprednjačkih kontramitinga i proteklih godinu dana, ali, ovo se predstavlja drugačije – naprednjaci negiraju da imaju ikakve veze sa skupovima, kažu da su okupljanja "spontana, građanska, organizovana preko grupe na Fejsbuku"! U gradskim odborima SNS-a u Nišu i Kruševcu tvrde da su im građani došli na prag, da više neće da trpe da im "predsednik bude meta", da "žele demokratiju u zemlji", a ne, pazite sad – "nasilje koje sprovodi Đilas preko svojih medija"! Pretpostavljamo, ne žele ni da čitaju, u novinama protiv kojih protestuju, o državnim aferama i korupciji u samom vrhu vlasti? I žele, razume se, da opozicija – podnese neopozivu ostavku.

Izgleda da su naprednjaci ljubomorno čuvali cele godine svoj slogan o "krvavom scenariju" sve vrebajući neki povod, manje ili više nategnut, svejedno, pa da slogan razmotaju na čelu kolone i krenu u svoje "spontane" kontra šetnje. To što povučena naslovna strana jednog nedeljnika i jedna karikatura, u stvarnosti, blage veze s "krvavim scenariom" nemaju – pa šta? Koga briga? Očekivano za ovu vlast – sloboda tumačenja je, kao i glupost – bezobalna. Bilo je veoma važno kontramitinzima sa skoro istim sloganom konačno zatrpati onaj slogan "Stop krvavim košuljama", i eto, namestilo im se baš na godišnjicu građanskih i opozicionih protesta koji su počeli pod tim sloganom, jer je sve to mnogo, mnogo nerviralo naprednjake – i slogan i protesti. Ukratko, kontramitinzima i kontrasloganima SNS nastavlja svoju sedmogodišnju predizbornu kampanju. I, živi bili, i SNS bi mogao da obeleži sledećeg decembra godišnjicu svojih mitinga "Stop krvavom scenariju", što da ne, naprednjaci sve rade tako što prepisuju od drugih, bilo da iskopiraju tuđu politiku da dođu na vlast, prepišu doktorate, ili malo prerade slogane sa opozicionih protesta, i odglume – opoziciju opoziciji. Šta fali, do izbora Srbija možda pojma neće imati ko tu protestuje i zašto, možda svi, u stvari, protestuju da bi podržali predsednika Vučića jer svi, u stvari, "hoće demokratiju".

PUTINOM NA OLIVERA

Naprednjake je strašno nervirala i druga parola kojom su građansko-opozicioni protesti nastavljeni #1od5miliona. Smislio ju je glumac Nikola Kojo, posle čuvene Vučićeve rečenice: "Da vas se skupi i pet miliona, ja nijedan zahtev neću da vam ispunim…" Vučić&naprednjaci su jedva dočekali posetu Vladimira Putina Beogradu 17. januara ove godine da organizuju kontramiting "1 od 300 miliona" koji je, vredi podsetiti, održan samo dan posle protesta na godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića, 16. januara, kada je sa tog skupa upućen zahtev da se otkriju ubice i nalogodavci ovog zločina. Po istoj mustri: "Putinom" su prelepili Olivera, kao što su pink-promocijom "uzbunjivača" Lazara Lešnjaka pokušali da zataškaju uzbunjivača Aleksandra Obradovića. Kao kad predsednik Vučić ne zna šta će s plagijatorom Sinišom Malim pa izmisli da je i Danilu Kišu "ukidan doktorat". Princip je isti: montiranom aferom na aferu, kontramitingom na miting, izmišljenim nasiljem na stvarno nasilje.

Tako danas pokušavaju da spinovanjem "krvavih scenarija" zataškaju stvarno nasilje, batinanja i zastrašivanja opozicionih aktivista, neistomišljenika i svih koji ne pristaju da budu simpatizeri njihove moći. Ni 52. protest "1 od 5 miliona", sada u subotu, nije prošao bez nasilja nad demonstrantima. Napadnut je Srđan Marković, jedan od organizatora protesta. Marković je rekao da ga je već drugi put napao čovek koji ga prati i koji je snimao protest. Napadač ga je davio, a on je odmah otišao u policijsku stanicu i prijavio ga. Ne zna se, međutim, ni ko je taj čovek ni gde je on, ni da li je uhapšen. I da je priveden i procesuiran, pitanje je kakav bi epilog bio. Kada je pre šest meseci pretučen Dejan Bagarić, student i aktivista "1 od 5 miliona" u Novom Sadu, napadači su privedeni i procesuirani. I potom osuđeni na uslovne kazne. Pravosuđe je blagonaklono prema batinašima. Zato demonstranti traže od policajaca da budu uniformisani kad dolaze na proteste, jer više ne mogu da razlikuju policiju od batinaša.

Jednogodišnji protesti u Srbiji nisu hrid o koju se razbio SNS, mada im je to bila neskrivena ambicija. Ali da se Vučićev čamac ozbiljno zaljuljao na talasima protesta 1od5 miliona, bez sumnje je tako.

Do tada, Vučićevu vlast ništa nije moglo da poljulja, građani Srbije kao da nisu živeli ovde. Taj okidač, razbijena glava Borka Stefanovića, izlazak ljudi na ulice, od vikenda do vikenda, doveli su do toga da je opozicija izašla iz Skupštine, ušla u bojkot parlamenta, zahtevala slobodne i fer uslove za izbore, najavila bojkot izbora ukoliko fer uslova ne bude, a potom je stigao i izveštaj Evropske komisije, koji je detektovao i proteste i neslobodu medija i nefunkcionalan parlament i korupciju i najavu bojkota izbora, a vlast je nastavila da upada iz afere u aferu.

DRUGAČIJA VREMENA

Od tog prvog protesta u Kruševcu, pa svake sledeće subote, nije gotovo ništa sigurno u vezi sa protestima. Ni koji su zahtevi (s protokom vremena više puta su menjani), ni ko su organizatori (to je tek promenljiva kategorija), ponekad ni ko će biti govornici. Broj ljudi na protestima varira od par stotina (preko leta i samo nekoliko desetina) do nekoliko desetina hiljada. Ali, nije bilo subote za ovih godinu dana u Beogradu, da se građani nisu okupili i prošetali protiv režima. Protesti su pre godinu dana počeli kao bunt protiv nasilja, na njima su zahtevane i ostavke predsednika države, premijerke i predsednice parlamenta, bilo je i zahteva za slobodne i fer demokratske izbore, tematski su se bavili i Jutkom i Simonovićem i plagijatom doktorata Siniše Malog i borbom za oslobađanje uzbunjivača Aleksandra Obradovića, bojkotom izbora… Ta "razuđenost" zahteva i neusklađenost s rokovima isticane su kao njihova glavna mana, propust, promašaj. S druge strane, protesti su preživeli godinu dana, možda baš i zahvaljujući toj nedefinisanosti, jer su bili neka vrsta razglasa, javne, hodajuće tribine, medija gde se moglo čuti sve o trenutnim aferama režima. Događaji u društvu reflektovali su se na događaje na protestima. Vremena su, jednostavno, drugačija i ne mogu se tri zahteva vući godinu dana kad je već pun kofer zahteva. Pojednostavljeno, povod za ove proteste nije bila kao 1996. konkretna krađa na lokalnim izborima, kada su pokrenuti svakodnevni građanski i studentski protesti koji su trajali tri meseca. Niti je Aleksandar Vučić izgubio predsedničke izbore poput Miloševića 24. septembra 2000. da bi se dogodio neki 5. oktobar, mada su uglavnom svi nekako iščekivali da baš to treba da se desi, "inače je dosadno". Stalno je deo opozicione javnosti insistirao na "radikalizaciji" protesta mada niko baš najbolje nije razumeo kako i zašto?

Bilo je i sasvim dovoljno grešaka i nepotrebnih ispada, da ne nabrajamo, od sklanjanja "nepodobnih" govornika na protestu, kao što se dogodilo sa Mirjanom Karanović i Dušanom Vujoševićem, upada na RTS, najavljivanja dana D koji nije osvanuo… Bilo je i optužbi, pogrešnih procena, pucanja samima sebi u kolena, odbacivanja ljudi, nerazumevanja, sukobljavanja, javnih kritika među organizatorima, javnim ličnostima, studentima-aktivistima. Mnogo toga nije prećutano, niti su rupe u organizaciji mogle da se sakriju jer se sve paralelno događalo po društvenim mrežama, što je još jedna bitna razlika u odnosu na one proteste 1996/97. i 2000. Tako da taj izlazak Jelene Anasonović, jedne od pokretača protesta iz udruženja koje je sama registrovala u APR-u pod imenom "1od 5 miliona", kao i nedavna njena ispovest za "Blic", u stvari, jedno malo ogovaranje i opanjkavanje dojučerašnjih saboraca o tome ko je preuzeo proteste i kako, nije nimalo iznenađujuć. Dalo se pretpostaviti da ima tu i raznih sujeta i potreba da se na vreme osigura prvoborački staž za CV, kako među studentima, tako i među starijim i iskusnijim organizatorima. Na kraju, sve je to nekako prepoznatljivo, sve smo to prošli devedesetih, to s "preuzimanjem" protesta i samoproglašenim "vlasnicima" protesta. A pitanje ko je kome pomogao, stranke protestima oko kamiona i ozvučenja ili protesti strankama da dopru do ljudi, staro je makar koliko i ovo naše obnovljeno višestranačje. Tu bi, recimo, bio ispravan put skresati tviteraške i ostale sujete i prvoboračke apetite.

I uvek se podsećati: jedno je ljude izvesti na ulice, a sasvim drugo, smisleno i politički produktivno artikulisati njihove zahteve.