Dvadeseti decembar 2019. godine – to je bio datum kada je trebalo da bude završena rekonstrukcija tzv. četiri bulevara u Beogradu.

Gradska vlast je počela renoviranje ove ulice sa četiri naziva, dužine tri kilometra, koja se prostire od Ruzveltove do Zoološkog vrta (27. marta, Kraljice Marije, Džordža Vašingtona i Dušanova) u nevreme – u junu 2019. dok je grad još bio u saobraćajnom kolapsu zbog "stručnog" renoviranja Trga republike i cirkuskog premetanja kocki na glatku stranu.

Danas, sredinom septembra, nakon silnih probijanja što rokova, što vodovodnih cevi i posledičnog pravljenja novih, neplaniranih gejzira, potoka i veštačkih jezera u centru grada, radovi na "četiri bulevara" nisu ni izbliza gotovi, niti im se vidi kraj, a stanari i građani kojima je bilo nužno da idu do Dušanove više i ne znaju koliko meseci se lomataju po raskopanim ulicama i trotoarima.

Ovo je samo jedan u nizu primera pogubnog delovanja gradske vlasti na kvalitet života Beograđana. Za period od 2014. do 2018. godine odgovornost za slična nedela pada zajedno na pleća tadašnjeg gradonačelnika Siniše Malog i tadašnjeg gradskog menadžera a današnjeg zamenika gradonačelnika Gorana Vesića, dok glavni lik ovog broja "Vremena" ima punu odgovornost za počinjeno u Beogradu od 2018. pa nadalje.

KOMANDANT GRADA

Jer, gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić je od početka mandata stavio do znanja da se neće mnogo mešati u svoj posao, izuzev kada je reč o izgradnji druge zgrade dečije bolnice u Tiršovoj i kućicama za vrapce. U skladu sa tim raspodeljena je i pažnja okupacionih medija (vidi izveštaj Evropske komisije i "zarobljenu državu"): Vesić je na televizijama i u štampi prisutan maltene koliko i Vučić, dok se gradonačelnik vajka da saobraćajci ne mogu da ga prepoznaju kad ga zaustave tokom vožnje.

Šta se stavlja na teret Goranu Vesiću? Najkraće rečeno, to što je glavni grad postao pakao za ljude koji u njemu žive, rade i pokušavaju da se gradom kreću – bilo peške, bilo automobilom, biciklom ili javnim prevozom.

Beskonačne i nekvalitetne rekonstrukcije ulica bez reda i koncepta, saobraćajni kolaps, nedostupnost pojedinih delova grada i po više od godinu dana, istovremeno raskopavanje više važnih gradskih arterija, katastrofalno stanje kolovoza, loš gradski prevoz, nespremnost gradskih službi ni za letnje ni za zimske padavine, sve gora situacija sa ambrozijom i komarcima, fingiranje borbe protiv buke, nepostojanje bilo kakve vizije razvoja grada duže od nekoliko meseci, antagonizam prema drveću i zelenim površinama, oduzimanje imena ulica partizanima u korist ustaša i četnika, bacanje para građana na besmislene, nepotrebne i neukusne "projekte" i "ukrase" – samo su neke od zamerki koje bi mogle da se adresiraju na zamenika, a zapravo, gradonačelnika Gorana Vesića.

Ovome svakako moraju da se dodaju sistemske, strateške greške koje su napravljene – i koje nastavljaju da se produbljuju – zarad privatnog projekta Beograd na vodi i ugođaja stanovnika ovog novog Konjarnika na desnoj obali Save, a nauštrb svih ostalih građana glavnog grada: Beograd je grad koji već godinama ima privremenu autobusku i dve glavne železničke stanice, od kojih nijedna nije funkcionalna, a dobar deo pruge je počupan i opasni teret mora svake noći da se provlači kroz tunel ispod srca grada.

I mada se mora reći da Beograd na vodi nije Vesićev projekat – već je Vučićev, Dinkićev i Siniše Malog – Vesić se ponaša kao da jeste: zdušno i uporno nastavlja da rastače tkivo grada šireći kancer skupocenog Konjarnika na vodi.

Svakako je nezahvalno pokušati sve poduhvate zamenika gradonačelnika provući kroz jedan tekst u novinama. Stoga, evo, u kraćim i dužim obrisima, nekoliko ključnih tačaka, kamenova međaša Vesićeve vizije grada.

CVETNI TRG

Ako ništa drugo, jedno se mora priznati: Goran Vesić i gradske vlasti imaju vanredan talenat – da za ogromne pare naprave nešto što će, bez izuzetka, da izgleda krajnje jeftino.

Kao tipičan primer jednog poduhvata "uređivanja", "renoviranja", davanja "novog duha", "podizanja identiteta grada" može se uzeti Cvetni trg preko puta Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Krajem jula 2015. počela je rekonstrukcija Cvetnog trga, uz rok od 75 dana da se sve završi.

Nakon 136 dana, 16. decembra, i nakon utrošenih 220.000 evra, Beograđani su mogli samo da konstatuju da ih prizor novog Cvetnog trga na nešto podseća. A Beograđani koji su, nažalost, morali da odlaze do kapele na groblju Orlovača, nepogrešivo su znali: isti beli kamen oblepljen svuda unaokolo, sterilne cvećare – to je to, uspeli su da za pare građana dovedu grobljansku estetiku u strogi centar grada.

Daleko od toga da je Cvetni trg najgore što je gradska vlast priredila Beogradu u poslednjih sedam godina – nije ništa otpalo i udarilo prolaznika, nije greškom potkačena cev pa izbio gejzir i zaustavio saobraćaj na nekoliko sati ili dana, nije bilo nužno prelaziti preko trga dok je bio raskopan, pa niko nije pao i polomio ruku, nisu bespotrebno isečena brojna stabla, niti su ploče morale da se rekonstruišu posle dva meseca – ali je bio recept u malom za buduće "projekte" koji su osakatili Beograd i izbezumili Beograđane: sve se raskopa, stoji tako raskopano nekoliko puta duže nego što bi trebalo (i što Goran Vesić najavi), zabetonira se, postave se nekakve ploče, potroše se silne pare, živci građana i vreme, rezultat bude potpuni kič, a najgore od svega – problem zbog kojeg se uopšte ulazilo u bilo kakvu rekonstrukciju ne bude rešen.

PEVAJUĆA FONTANA

Još jedan od primera gde postojeći problem nije rešen, ali su zato potrošene silne pare i vreme da bi se napravio kič koji nema svrhu, jeste renoviranje Trga Slavija i izgradnja "muzičke" fontane.

Nije potrebno mnogo mudrosti da se shvati jedan od glavnih problema trga Slavija – mešanje pešaka sa putničkim automobilima i javnim prevozom. Nije mnogo teško ni naći rešenje za ovaj problem – valja pogledati podzemne prolaze kod beogradskog Sajma i način na koji je tu ubrzan saobraćaj.

No, Goran Vesić je još 2015. godine odustao od podzemnih prolaza, jer se građani njih "plaše"."Problem sa podzemnim prolazima je u tome što se pretpostavlja da građani neće u njih silaziti samo da bi prešli ulicu", rekao je Vesić u oktobru 2015.

Prethodno je 2014. napomenuo da će u centru kružnog toka na Slaviji biti napravljena "spektakularna fontana, kao jedan od novih simbola grada". I zbilja, fontana jeste postala simbol Vesićevog grada: ogromna, preskupa, na pogrešnom mestu i – izlišna. Jedino što je ova fontana zadovoljavala jeste postojanje vašarske estetike, neodvojive od mnogih drugih "projekata" gradske vlasti.

Možda jeste populistički, ali jednostavna logika kaže da je nedopustivo da za potpuno nepotrebnu fontanu, kojoj građani ne mogu ni da priđu, grad izdvaja skoro dva miliona evra sve dok – na primer – postoji i jedan građanin koji nema kanalizaciju, čije dete nema mesta u vrtiću ili u školi, ili dok gradski saobraćaj ne počne perfektno da funkcioniše. Svako nepotrebno rasipanje samo odlaže rešavanje neuporedivo važnijih problema zbog kojih mnogi Beograđani loše žive.

I ovde se prepoznaje jedan detalj koji slikovito ocrtava modus operandi gradske vlasti: potpuno nepostojanje odgovornosti za izgovorenu reč i dato obećanje. Naime, 22. aprila 2017. Goran Vesić izjavljuje da će fontana na Slaviji početi da radi "tokom maja". Nepun mesec kasnije, 17. maja, Vesić kaže kako su dobili obećanje "da će ova prelepa fontana biti otvorena kako je i planirano, 6. juna".

Svašta se govorilo o fontani na Slaviji – da će vodeni prstenovi moći da se kombinuju "i formiraju kompleksne slike", te da će u fontanu "posebno biti ugrađen sistem za multimedijalni muzički režim rada". "Multimedijalni muzički sistem rada" ispostavio se kao zvučnici okačeni na bandere preko kojih su se neprestano vrtele jedne te iste pesme i bukom iritirale ljude koji žive u blizini. Ko se još seća da je 2018. osnovana "Komisija za realizaciju umetničkog rada fontane", kada već dugo fontana ćuti i ne emituje muziku?

Ko se još seća da je veća fontana od ove na Slaviji na sajtu Alibaba koštala deset puta manje – 200.000 dolara? Ko se još seća da se plato ispred Narodne banke odmah raspao, pa bio konačno završen tek u septembru 2018? Vozači odavno primećuju da je kolovoz na Trgu Slavija, naročito pored tramvajskih šina, potpuno propao i da mora da se renovira.

NOVOGODIŠNJA RASVETA

Jedna od konstanti koje naprednjačka vlast u Beogradu hoće da proturi građanima kao činjenicu jeste da sve što oni rade – sav kič i svi šljašteći projekti – imaju za cilj da privuku turiste. Kao da su turisti moljci pa će da se zalepe na svaku svetleću traku koju Vesić i ranije Siniša Mali prebace preko drveta.

Ludilo sa novogodišnjom rasvetom svake godine doseže sve veće razmere. Kao što su to uspeli sa beskrajnim raskopavanjem ulica, gradska vlast je "zlatnu žilu" našla i u novogodišnjoj rasveti. Podsetimo, za novu 2014. godinu grad je izdvojio 4,5 miliona dinara. Za doček 2019. – 300 miliona dinara. Setimo se i da je kićenje ukrasa za doček 2019. počelo u septembru 2018, dok su ljudi išli po ulicama u bermudama i jeli sladoled.

Ovo kićenje novogodišnje rasvete tokom leta bilo je toliko bizarno da ga je i Koka-Kola ismejala: u novembru 2018. kompanija Koka-Kola objavila je kratak video-klip u kome Deda Mraz drema u fotelji, a na mobilni telefon mu stiže poruka sa fotografijom novogodišnjih ukrasa: "Deda Mraze, Beograd odavno okićen, a šta ti čekaš?", pa se Deda Mraz prepao da ne zakasni sa podelom poklona. Iz nekog razloga, kompanija je vrlo brzo povukla ovaj spot, uz neubedljiv izgovor da je reč o "tizeru".

Svake godine se, dakle, iz budžeta Grada (koji nikako nije održiv, samo u 2019. Beograd je od države dobio transfer veći od 17 miliona evra) odlije više miliona evra na novogodišnju rasvetu.

I po pravilu, konkursi za ovu rasvetu su namešteni, i to za firmu Kip lajt (Keep Light), koja je jedini ponuđač. Kako je otkrila "Pištaljka", već godinama iz Grada stižu zahtevi za novogodišnje ukrase koji već postoje u katalozima firme Kip lajt. Ona "radi" i osvetljavanje lokalnih samouprava, zajedno sa grupom kompanija povezanih sa ljudima iz mađarske i srpske vlasti, što je otkrio BIRN.

Koliko se tu novca građana baca u vetar rečito govori primer novogodišnje jelke iz 2017. koja je koštala 83.000 evra. Kad je ova brojka dospela u javnost, firma Kip lajt je naprasno odlučila da tu jelku, odnosno 83.000 evra – pokloni Beogradu. Koliko mora da je "dobra" ova firma kada može da poklanja desetine hiljada evra, a da joj to niko nije tražio?

OBRTANJE KOCKI

Valja samo otići na Trg republike pa da se vidi da – i bez nesrećnog okretanja kocki – nešto nije u redu sa "sređenim" centralnim gradskim trgom. Polovina malobrojnih stabala zabodenih u beton već se osušila, dok druga polovina odoleva jer je zasađena u saksije (valja reći da je svako drvo ispred Narodnog muzeja, nekim čudom, i dalje u životu).

Jedan od glavnih razloga za sređivanje Trga – izmeštanje višedecenijskog "privremenog" objekta tržnog centra "Staklenac" – odložen je za neki drugi put, a izgleda da će i drveće ispred "Staklenca" morati ponovo da se "rešava", jer je, iz nekog razloga i ono zabetonirano sve do stabla.

Gradskoj vlasti je nekako promaklo da će postavljanje grubih kocki u potpunosti onemogućiti prolazak biciklista i trotineta, a i automobilima nije bilo lako da pređu preko džombi, pa je Trg morao na dvomesečni remont i obrtanje kocki na glatku stranu – mada je, po projektu, i gornja i donja strana kocke trebalo da bude neravna. Trenutno, Trg je prohodan, ali postoji još jedna vizija zbog koje će kocke (najskuplje, granitne) morati da se obrću i po treći put: u planu je da se do Studentskog trga uvede tramvajska linija. Bar po Goranu Vesiću. Vučić je, sa svoje strane, rekao kako on misli "da nam nikakvo raskopavanje i nikakve šine nisu potrebne, ali u Gradu su možda pametniji, pa onda oni možda znaju bolje".

Još gore je prošla kaldrma u tek renoviranim ulicama Skadarskoj i Kosančićevom vencu, čiji je završetak takođe mesecima kasnio: renoviranje je bilo toliko dobro da je, na primer, vaš izveštač tokom leta bez većih problema gurao dečja kolica po izlokanim i neasfaltiranim putevima Golije, ali je bio zaustavljen kada je to isto hteo da uradi kroz Skadarliju i Kosančićev venac – to bukvalno nije bilo moguće, tolike su džombe i neravnine ostavljene.

Po ovom pitanju, vrednije je saznanje novinara KRIK-a ko to zapravo popločava beogradske ulice: građevinski materijal za popločavanje "četiri bulevara" dobavlja firma Granit-Peščar iz Ljiga, u kojoj četvrtinu vlasništva imaju biznismeni Zvonko Veselinović i Milan Radoi­čić, koji su na Kosovu osumnjičeni za umešanost u ubistvo Olivera Ivanovića.

AUTOBUSKA STANICA

Autobuska, železnička i buduća metro stanica – sve ove ključne tačke jednog grada bile su ispreturane i pomerene da bi se učinio ugođaj budućim stanarima Beograda na vodi. U februaru 2018. Siniša Mali je postavio kamen temeljac za buduću novu autobusku stanicu. Mesec dana kasnije postavljena je građevinska tabla u Bloku 42, sa rokom za izradu autobuske stanice od 18 meseci. U maju 2019. Goran Vesić izjavljuje da je u martu 2018. zapravo "počelo čišćenje" terena, a da je izgradnja stanice počela 13. maja. "Insajder" je istovremeno saznao da u tom trenutku autobuska stanica nije imala ni plansku dokumentaciju, niti građevinsku dozvolu.

U julu 2019. godine Goran Vesić najavljuje početak građevinskih radova u septembru i završetak stanice "u prvoj polovini" 2020. Nove autobuske stanice, naravno, nema ni od korova ni u septembru 2020. godine.

U međuvremenu, nikao je privremeni dolazni peron za autobuse iza nekadašnje glavne železničke stanice, dok su tračnice bile iščupane – poslednji voz sa Glavne železničke stanice krenuo je 30. jula 2018. u 21.45 za Budimpeštu.

Danas Beograd nema ni glavnu železničku, ni glavnu autobusku stanicu. Stanica u Prokopu je popločana pustinja koja prokišnjava, a stanica u Topčideru je toliko neugledna i nefunkcionalna da bi je se postideo svaki gradić u Srbiji kroz koji prolazi pruga.

Zbog iščupane pruge oko Kalemegdana, kroz centar Beograda, vračarskim tunelom već godinu i po dana noću se prevozi opasni otpad kome je do "naprednih rešenja" i Beograda na vodi bilo strogo zabranjeno da uopšte uđe u tunel. Vesić je i tu slagao, rekavši da je opasni teret "oduvek" išao kroz tunel.

SELIDBA MOSTA U PARK

U februaru 2019. Vesić je obećao da će izgradnja novog mosta na Savi početi tog leta, da će stari tramvajski most biti izmešten, da će do kraja 2019. godine početi izgradnja tunela kod Ekonomskog fakulteta, te da će do kraja 2020. – uz malo sreće – početi gradnja prve stanice metroa (čuvena linija "iz ničega u nigde"). Ništa od ovoga još uvek nije ni započeto, ali saga sa premeštanjem mosta u park na Ušću ostala je jedan od najvećih Vesićevih bisera.

Najpre – kome je još, osim Vesiću, u istoriji čovečanstva palo na pamet da most (u ma kako lošem stanju bio) premesti sa vode u park? On je to objasnio ovim rečima: "…Ovaj most ide u park Ušće gde će onda biti postavljen, znači ostavljen kao simbol Beograda. On jeste simbol na neki način, toliko dugo je tu. Tu ćemo napraviti restorane, suvenirnice… Znači, napravićemo nekakav… što inače nedostaje parku Ušće. Jer vi kada dođete danas u park Ušće, koji je sređen, vi nemate gde da popijete kafu, što je takođe problem, ako već imate toliko dečjih igrališta, ako imate sve, treba da imate i mesto gde možete da sednete." Most, dakle, treba da ide u park jer Vesić nema gde da popije kafu kad se nađe u "mrtvom zelenilu", što onomad reče Siniša Mali.

Vesić je zatim slagao da su za to građani glasali na sajtu grada. Odmah ga je demantovao Folićev naslednik na mestu gradskog arhitekte Marko Stojčić, rekavši da glasanje tek treba da bude održano. Ni to glasanje nije završeno slavno. Ko je pratio tok glasanja, mogao je da primeti kako je u kratkom periodu silno porastao broj glasova za prebacivanje mosta u park, ostavljajući osnovanu sumnju da je i ono, kao i većina stvari u ovoj zemlji – bilo namešteno.