Ono što se dešavalo na društvenim mrežama u noći nakon izbora i u potonjim danima – potpada delom pod poznati psihološki fenomen pomeranja agresije. Kada ne možete bes da ispoljite nad izvorom frustracije, vi ga usmerite na nekoga ko vam je blizak ili na nekoga ko vam se nađe pri ruci. Primerice, na vas se izgalami šef na radnom mestu, a vi dođete kući i suprugu izvređate zbog toga što supa nije dovoljno vruća ili dete zato što mljacka dok jede. Ili se izderete na kasirku koja naporno radi za crkavicu i pritom se svakodnevno susreće se ovim psihološkim fenomenom.

Izborni rezultati i cinično cerenje (upravo kreirano da iritira i ponizi) Aleksandra Vučića dok ih je saopštavao – kod opoziciono nastrojenih građana izazvali su, sasvim opravdano, ljutnju i to onu bespomoćnu. Bespomoćnu zbog nepravde “epskih razmera” kojoj je nemoguće doakati i zbog toga što će oni koji su bahato i temeljno razorili državu i društvo i dalje vladati našim životima i to zahvaljujući više nego očiglednim lažima i prevarama. Već je toliko puta dokumentovano da naprednjačka vlast koristi sve izborne obmane smišljene otkako je sveta i veka, uz veliku mogućnost da su toj istoriji beščašća doprineli izvesnim inovacijama, te da su izbori u Srbiji sasma neregularni i pre nego što se raspišu. Ali, cerećem Vučiću ne možete ništa, pa onda udarite, recimo, po onome za koga ste glasali. To je bar lako. Možda bi neko istraživanje pokazalo kako su simpatizeri “Srbije protiv nasilja” nakon proglašenja izbornih rezultata bili žešći u kritici ove liste na društvenim mrežama nego režimski tabloidi u predizbornom periodu.

Nekako je sve to ljudski, pogotovo stoga što su mnogi ostali bez (samo)bildovane nade da će posle ovih izbora biti ako ne sve, ono bar nešto drugačije. I da naredne godine naših života neće u potpunosti uređivati karikaturalni likovi sa kojima normalan čovek ne bi ušao ni u lift. Radije bi sačekao sledeći ili bi se peške popeo na 14. sprat.

PAR REČI O OPOZICIJI

Naravno, ne treba amnestirati opoziciju. Ima razloga da sada pretrpi poneki šamar i sa ove strane, sve to ulazi u mandat slobode govora i mišljenja. Nema sumnje da su njeni akteri tokom kampanje uložili ogromnu energiju da dođu do građana, te da su bili izloženi strašnim pritiscima, pa čak i fizičkim napadima. Njeno ujedinjenje svakako treba pozdraviti, na kraju – napokon imamo relevantnu opoziciju, što je do pre nekoliko godina bila samo pusta želja. Ima tu prostora i za druge pohvale. Ali činjene su i greške, o kojima su se mnogi ućutali kao bubice prepoznajući da postoje neuporedivo važnija i svrsihodnija posla.

Krenimo od onomadnog opozicionog zahteva da se istovremeno raspišu vanredni beogradski i republički izbori. To je bila nekakva izlazna strategija nakon utišanih građanskih protesta. Naprednjaci su, čini se, jedva dočekali ovaj zahtev pa da pokrenu jedinu “instituciju” u zemlji koja funkcioniše, a to je njihova izborno-kriminalna mašinerija i da još kažu – opozicija tražila. Kao da su, bože nam prosti, tražili od Vučića da gostuje kod Milomira Marića.

I eksperti i međunarodne organizacije godinama ukazuju da lokalne i nacionalne izbore treba razdvojiti upravo zbog toga što istovremeni odgovaraju režimskoj majorizaciji, a i jednostavno zbog toga što je to demokratski standard. Nacionalne priče progutaju lokalne. Ispalo je opet da se na svim nivoima glasalo za i protiv Vučića, a jasno je da to upravo njemu odgovara. Nabačen je još jedan volej naprednjacima. Nije slučajno, kažu neki, što su izbori raspisani samo u delu lokalnih samouprava, čime je omogućen još jedan transfer – transfer birača. Ako je tačno – a po svemu sudeći jeste – da su birači iz unutrašnjosti (i sa druge strane granice) dovezeni u Beograd i druga mesta u kojima se održavaju izbori da glasaju na lokalnim izborima, logično je očekivati da će se oni kretati i u drugim pravcima na proleće. O tome je, na kraju, svojevremeno javno svedočio i naprednjački koalicioni partner Milan Stamatović Zlatiborski.

Stiče se utisak da je ujedinjenje opozicije pre svega proizvod pritiska javnosti. Ujedinjenje je pokazalo političku zrelost, ali su neki akteri iskoristili ovaj proces da tokom međustranačkih pregovora nametnu svoju volju. Dogovori su bili teški, čak mučni, a nešto od toga dospelo je i u javnost. Proizvod svega je da su se na listama pojavile i osobe koje su nepoznate javnosti, a da su neki važni i popularni opozicioni aktivisti – skrajnuti. Neke stranke, koje su u pregovorima ponižene, imale su problem da motivišu svoje članstvo da se najaktivnije uključi u kampanju.

Deo javnosti je prepoznavao i da su neke partije bile mnogo više posvećene pozicioniranju u opozicionom korpusu nego rušenju vlasti. Propuštena je i prilika da se na listama pojave i nestranačke ličnosti, kao i da se na njima nađu predstavnici snažnih građanskih pokreta. Kao da nisu primetili da postoji život i izvan Beograda, pa neke velike sredine nisu imale niti jedno “prolazno” poslaničko mesto na listi “Srbija protiv nasilja”.

Sama kampanja nije vrcala od novih ideja, a veći deo posla za opoziciju uradio je “ProGlas”, koji je glavna vest kampanje. Treba se nadati da će ova grupacija ljudi ostati na okupu i nakon ovih izbora jer posla ima koliko hoćeš. Iako – realno govoreći – ova akcija i nije produkovala veliku izlaznost, što joj je bio cilj. Umesto da se koalicija “Srbija protiv nasilja” podiči svojom raznolikošću i jedinstvom različitosti, ona je u kampanji delovala kao ideološki homogena grupacija. Potpuno bespotrebno.

Reakcija na slučaj “Miketić” takođe je bila loša. Dovoljno je bilo to što je aktivista stranke “Zajedno”, posle puštanja njegovih privatnih video-zapisa na televiziji sa nacionalnom pokrivenošću, rekao da će se povući iz kampanje kako ona ne bi bila obojena tabloidnim bojama. Sasvim pogrešne su bile izjave nekih čelnika “Srbije protiv nasilja” da on treba da snosi i druge konsekvence i da praktično nestane iz politike, umesto da se fokusiraju na to što su obelodanjivanjem ovih snimaka prekršeni, figurativno govoreći, svi zakoni ove zemlje. Ljudi ne vole kada saradnike tako olako odbacite. Nisu to dobre poruke.

Opozicija je garantovala kako će uspeti dobro da kontroliše izbore, ali to se očigledno nije desilo, uprkos tome što su brojni kontrolori, sportskim žargonom rečeno, ostavili srce na terenu, a neki od njih se samostalno sukobljavali sa glavonjama i nasilnicima.

Dolazimo, na kraju, i do izborne noći. Ponovila se stvar od prošle godine koju su svi kritikovali. Građani su se opet osetili izdanim i prevarenim dugo iščekujući javno obraćanje opozicije. Opet su naprednjaci preuzeli zabavu. Kasno obraćanje opozicione grupacije bilo je neadekvatno, čak pomalo i tužno. Ostavljen je utisak neozbiljnosti: kako je moguće da “Srbija protiv nasilja” nije mogla da izađe sa bar nekakvom projekcijom rezultata. Nisu naprednjaci smislili uzorke i stratume. Mogli su da, ako im je opet pukla fckng aplikacija, pročitaju bar neke interesantne rezultate sa pojedinih izbornih mesta i, recimo, uporede ih sa prethodnim.

Sve u svemu, kako god da se završe postizborni protesti i aktivnosti, pa čak i ako se opozicija izbori za ponavljanje beogradskih izbora, logično bi bilo da pojedini čelnici, oni koji su bili glavni šefovi, odu malo u pozadinu ili čak u političku penziju. Nema svako talenat za politiku.

USLOVI GORI NEGO IKADA

Eto, podelismo i mi kritike kao da smo mrežni aktivisti iako je zaista realno pitati se da li bi bilo ko u ovakvim izbornim uslovima mogao ostvariti mnogo bolji rezultat nego što je to učinila “Srbija protiv nasilja”. Opozicija je 2020. godine žrtvovala mnogo toga, ugrozivši svoj opstanak, kada je bojkotovala izbore sa ciljem skretanja pažnje na katastrofalne izborne uslove. Rezultati bojkota su nikakvi: međunarodna zajednica je pokazala samo umerenu zabrinutost, ali se situacija dodatno pogoršavala. Stoga su primedbe da na izbore u ovim uslovima ne treba izlaziti – što se čulo u pojedinim debatama – promašene.

Medijska scena je danas gora nego ikada, a izborne prevare i nasilje samo su se intenzivirali i postali vidljivi svakom građaninu. Toliko da su posmatrači OEBS-a ove godine dali izuzetno negativnu ocenu, i to promtno. Reagovalo je potom i Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke, koje se pozvalo na izveštaj OEBS-a, a koji je prijavio slučajeve neovlašćenog korišćenja javnih sredstava, zastrašivanja birača i kupovine glasova. “To je neprihvatljivo za zemlju koja ima status kandidata za članstvo u EU”, navedeno je u nemačkom saopštenju. Da li će se ove reakcije odraziti na budući odnos Zapada prema autokratskom režimu u Srbiji i njegovoj opoziciji ili će biti brzo zaboravljene – pitanje je čijeg se odgovora pomalo i plašimo.

Elem, dosadno je nabrajati šta sve naprednjaci čine kako bi, po svaku cenu, sačuvali vlast. Rečeno je to sto puta, pa ćemo biti kratki. Kao prvo, medijski mrak u kojem živi veliki deo građana. Neki regioni su prave medijske pustinje do kojih dopire samo propaganda. A u pitanju nije samo politička nego društveno-hipnotička propaganda koja sistematski razara “sive ćelije” i nameće izvrnut sistem vrednosti, iliti vrednosnu piramidu “zverinjaka”. Imamo potom fiktivne izborne liste koje služe da se zbune birači i oduzmu glasovi stvarnoj opoziciji.

Potom su tu potpuno nesređeni birački spiskovi, na kojima su i mrtve i ko zna kakve već duše, ako o dušama uopšte može biti reči. Ako ćemo hipotetički, zamislite da samo svaki deseti, dobro provereni i fino plaćeni član SNS-a ima zadatak da glasa dva puta. To bi bilo dodatnih 70.000 glasova za SNS, a aktivisti bi to odradili očas posla, pa posle krenuli da dovoze starije osobe na glasačka mesta. O potonjem je javno govorio predsednik Aleksandar Vučić priznavši tako koruptivni akt, po tvrdnjama pravnika. Svedočenje učesnika u “zajedničkom poduhvatu”, razumljivo, teško je uganjati, jer je SNS organizovana po ugledu na Koza nostru (u prevodu: naša stvar).

U tri predizborna dana troje opozicionih aktivista u Vrbasu, Novom Sadu i Beogradu fizički je napadnuto. Fizički napad zabeležen je i na dan izbora u Ruskom Krsturu, kao i razbijanje automobila posmatrača CRTE u Odžacima. Takoreći, naprednjački folklor. Potom su tu: ucenjivanje zaposlenih u javnim ustanovama i preduzećima da glasaju za vladajuću listu, klasična kupovina glasova, zloupotreba socijalno ugroženih, o čemu je bilo dosta reči. O slučaju “Arena” sve već znamo. Nema nikakve sumnje da su birači organizovano dovezeni od kojekuda, pa i iz susednih zemalja, samo je pitanje koje su razmere u pitanju. Opozicija procenjuje da je oko 40 hiljada glasača uvezeno, a da je “Arena” bila samo jedan od punktova gde su dovođeni u Beograd. Navodno, govori se o čak šest takvih mesta. Nadajmo se da za to imaju valjane dokaze.

Kako god bilo, bezbrojni su pokazatelji da se u biračkim spiskovima nalaze ljudi koji zasigurno ne žive na adresi na kojoj su prijavljeni. Ako se to nije desilo vama, desilo se sigurno nekome koga znate, da na izbornoj listi vide da na njegovoj adresi živi neko za koga nikad u životu nisu čuli. Opozicija je prikupljala dokaze o fantomskim stanarima, a građanima koji su to primetili ponudila je pravnu pomoć. Nadajmo se i da će se to nekako razrešiti, te da će ljudi saznati ko to, osim njih, živi u njihovom stanu, jede iz njihovog posuđa i spava u njihovom krevetu. I onda – glasa.

REPUBLIKA – GUBITNICI I DOBITNICI

Na parlamentarnim izborima proevropska opozicija uspela je da ostvari pomak od oko pet procentnih poena u odnosu na prošlogodišnje glasanje. “Ujedinjeni za pobedu Srbije” i “Moramo” zajedno su na prethodnim izborima imali nešto manje od 19 procenata, a sada su blizu 24. podeoka. Ukupno su ove dve koalicije (od kojih je sastavljena “Srbija protiv nasilja”) imale 41 poslanika, a sada će imati 65. Realno, nije malo na ovu skupoću, pogotovo ako imamo u vidu to da su na izborima 2016. godine stranke ove orijentacije imale tek nešto malo više od 11%, i to sve sa Borisom Tadićem, Čedom i Čankom.

Ova trojica su na nedeljnim izborima doživela pravi fijasko, ali se ne treba iznenaditi ako ipak nastave da se bave politikom. Zanat je to najstariji, koji se teško napušta. Tadić se udružio sa Sašom Radulovićem, evroskeptikom i suverenistom, i osvojio 1,2% glasova. Bar neće morati da vraćaju pare u budžet, za razliku od Jovanovića, koji će se zasigurno za novac već nekako snaći. Čankova Liga socijaldemokrata Vojvodine (koja je po ugledu na SNS izvršila fiktivnu promenu na čelu stranke) nije ni učestvovala na republičkim izborima, a na pokrajinskim nije prešla cenzus. Neki funkcioneri ove stranke podržali su parlamentarnu listu “Srbija na zapadu”, koja je osvojila 0,14% glasova. I Jeremićeva Narodna stranka (“Ozbiljni ljudi”) ostala je ispod 1%. Nju su prethodno napustili, u dva turnusa, neki od najviđenijih članova.

Očekivalo se pre izbora da će se desna opozicija ujediniti, ali su pregovori propali pre nego što su i započeli. Da je, po ugledu na levi spektar, došlo do zajedničkog nastupa, verovatno bi rezultati izbora bili drugačiji. Ovako je jedino Koalicija NADA uspela da preskoči cenzus, a Dveri i Zavetnici su – veliki gubitnici. Na prethodnim izborima osvojili su, u dve kolone, bezmalo osam procentnih poena, a sada su u koaliciji negde na 2,8%. Deo njihovih glasova osvojio je marsovac i teoretičar svih zavera ovoga sveta – dr Branimir Nestorović. Nema sumnje da je ovoj parapsihološkoj listi vetar u jedra ulila režimska propaganda. Uspeh Nestorovićeve liste izgleda kao dobra šala, ali nije. Kao što to nije bio ni Beli Preletačević svojevremeno.

Veliki gubitnik je i SPS. Suze su se iskrile u očima vođa ove stranke na postizbornom obraćanju, a lider Ivica Dačić najavio je i moguću ostavku. Broj dobijenih glasova je takoreći prepolovljen, a analitičari smatraju da su oni otišli mlađem ali jačem bratu – SNS-u. SPS je bio na meti režimske propagande, onako usput. Ipak, realno je da će SPS i dalje biti u vlasti i na republičkom nivou, ako ni zbog čega drugog a ono zbog kombinacija na lokalu. A i zbog dobrih veza sa Rusijom. Ipak, apetiti će im morati biti značajno manji. Naprednjaci će imati apsolutnu većinu u republičkom parlamentu, ali im to nije prvi put. To svakako ne znači da će nova vlada trajati cele četiri godine, kako je to najavio Vučić.

POKRAJINA – MIROVIĆ GUBITNIK

Na pokrajinskim izborima karte su slično pale: SNS je nešto malo bolje prošao, a “Srbija protiv nasilja” nešto lošije nego na republičkim. U pitanju su, međutim, tek male modifikacije. Logično, stranke nacionalnih manjina su osvojile više procenata nego na republičkom nivou, a među njima Savez vojvođanskih Mađara, verni naprednjački partner. Liga socijaldemokrata Vojvodine je platila danak dugogodišnjoj saradnji sa SNS-om i prvi put posle 27 godina neće biti deo pokrajinskog parlamenta. Očigledno je došlo vreme da neka nova vojvođanska stranka pokuša oko sebe okupiti birače koji su zainteresovani za viši stepen pokrajinske autonomije i decentralizaciju Srbije. U protivnom, LSV će ovu temu sa sobom poneti u političku humku.

Vojvođanski izbori su medijski slabo praćeni zbog toga što je vojvođanska autonomija svedena na političku kulisu, sa očiglednom namerom da se građani jednog trenutka priupitaju čemu ona uopšte služi. Očekuje se da u sledećem sazivu vlast formira ista koalicija kao i do sada (SNS-SVM-SPS), ali to ne znači da neće biti promena. U unutarstranačkoj bici koju je vodio sa Vučevićem i Andrejem Vučićem, Igor Mirović je ispao “donji”. On, kažu poznavaoci prilika, neće biti više premijer već će to mesto prepustiti Damiru Zobenici, koji je zet “familije”. Zaposlenici u pokrajinskim institucijama kažu da će se, kako stvari stoje, sa nostalgijom sećati “Mirovićevog vakta”.

I u pokrajinski parlament, kao i u republički, ući će “manjinska” Ruska stranka, koju predvode, valjda bivši, naprednjački funkcioneri. Nacionalne manjine su uglavnom glasale za svoje liste, što i nije čudo. Njima se zapravo niko drugi i nije obraćao, pa ni opozicione građanske stranke.

LOKALNI IZBORI – U OČEKIVANJU PONOVLJENIH IZBORA

Opozicija u “Srbiji protiv nasilja” zahteva da se izbori ponove zbog bezbrojnih nepravilnosti. Vučić kaže da će izbori svakako biti ponovljeni ako doktor Nestorović ostane pri svojoj tvrdnji da neće sarađivati niti sa opozicijom niti sa vlašću. Elem, pasulj je tako pao da ova parapsihološka lista možda zaista odredi ko će u Beogradu formirati vlast ukoliko se glasanje ne reprizira. Zli dusi pak kažu da će, čak i ukoliko doktor ostane pri svojoj izjavi, njegovi odbornici iznenada znatno uvećati deviznu štednju na svom računu i pridružiti se naprednjacima sa pesmom na usnama.

No, kada analiziramo lokalne izbore u celini i kada sagledavamo kako se u pojedinim sredinama glasalo na republičkim i pokrajinskim izborima, prvo što pada u oči jeste ogromna disproporcija između urbanih sredina, gradskih jezgara sa jedne, i suburbije i ruralnih zaleđa sa druge strane. U centrima gradova opozicija uglavnom odnosi pobedu, na nekim izbornim mestima osvaja čak više od polovine glasova. Posledica je to više faktora: bolje medijske ponude u gradskim sredinama, višeg stupnja političke i medijske pismenosti, činjenice da naprednjaci uglavnom i ciljaju one van gradskih sredina… Osim toga, u manjim mestima otpor političkom nasilju je slabiji, a kontrola izbora na nižem nivou. U Kragujevcu će naprednjaci i socijalisti ostati na vlasti, ali su pobedili takoreći za zeru. Slično je i u Novom Pazaru gde su Rasim, naprednjaci i socijalisti osvojili tek koji glas više od opozicionih bošnjačkih partija. U nekim drugim gradovima i opštinama “Srbija protiv nasilja” je ostvarila odista zavidan rezultat, pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da ranije skoro da nije ni postojala.

Sve u svemu, imaćemo napokon jaku opoziciju i na lokalu. Eto još jedne utehe. Biće svakako interesantno videti šta će se dešavati na redovnim lokalnim izborima na proleće sledeće godine. Valja se već pripremati za njih.