U ovom citatu danas bi se mogao prepoznati skoro svaki stanovnik istočne Srbije, koja odumire. Da li je Živojin Pavlović, čuveni srpski književnik i reditelj crnog talasa jugoslovenskog filma, slutio tako nešto još dok je pisao svoje delo? To nećemo nikada saznati. Poznato je da je pisac voleo Timočku Krajinu, a ponajviše selo Vratarnicu kod Zaječara gde je proveo detinjstvo. Od objavljivanja Pavlovićevog romana prošlo je tri i po decenije. Za to vreme, nad ovim delom zemlje nadvio se crni demografski oblak. Broj stanovnika je prepolovljen. Takva sudbina zadesila je i Negotin.

ELIKSIR ZA OŽIVLJAVANJE

One se rodnog kraja ne bi odrekle ni za šta na svetu. U njemu su provele detinjstvo, završile školu, skućile se i zasnovale porodicu. Sada grade profesionalnu karijeru, verujući da se tamni oblaci nad gradom lagano razilaze. Gabrijela Dinić iz Negotina i njena sugrađanka Sanela Dragošanović, uprkos svemu, nisu odlazile iz rodnog mesta. Međutim, veliki broj njihovih zemljaka nije razmišljao tako, odavno su spakovali kofere i otišli. Grad je bio pred umiranjem, prosek starosti premašio je 60 godina.

Ljudi su odlazili zbog nedostatka posla, svesna je surove realnosti Gabrijela Dinić, ekonomista u oblasti carine i špedicije. Priznaje da je bila u sličnoj poziciji, ali se na taj korak ipak nije odlučila. “Da ne živim sa roditeljima i nemam krov nad glavom, verovatno bih i ja, kao većina ljudi, otišla”, ističe Dinićeva. Prema njenim rečima, potkrepljenim zvaničnim podacima, iz Negotina je godišnje odlazilo na hiljade ljudi. U poslednjoj deceniji grad je napustilo čak 12.000 stanovnika. Mnogi se vode da žive ovde, a u stvari su na privremenom radu u inostranstvu. “A nekada su ga zvali ‘gradić Pejton’. Sećam se vremena kada je Negotin imao pedagošku školu, kada je privreda radila. Mnogo mladih je dolazilo i ostajalo ovde, skućili se. Trend poslednjih 15 godina je samo odlazak odavde”, zabrinuta je naša sagovornica.

A onda je iz Šapca došao Eliksir. Upućeni u ovdašnju privrednu klimu ocenjuju da je u poslovnom smislu dostojno nasledio nekadašnju Industriju hemijskih proizvoda (IHP) u Prahovu. Otvorena su nova radna mesta, a šansa se ukazala i našim sagovornicama. Nisu je propustile. Rade pri fondaciji ove kompanije sa sedištem u Negotinu i život im se, tvrde, izmenio iz korena. “Stabilna primanja, koja nisu minimalac, daju sigurnost. U tome je poenta. Čovek ima volju da ode na posao jer zna da će sa zarađenim novcem moći da priušti sebi i svojoj deci pristojan život”, naglašava Dinićeva.

Sličan stav deli i njena kolegenica Sanela Dragošanović iz Bukovča kod Negotina. Do posla putuje osam kilometara, ali joj to ne pada teško. U ovoj kompaniji radi već tri godine, kao specijalista za zaštitu životne sredine. Kako sama ističe, kompanija joj je pružila priliku za usavršavanje. Angažman u ovoj kompaniji doživela je kao posao karijere. “Ovde imate priliku da pokažete svoje potencijale, da se usavršavate i napredujete u poslu.” Zadovoljna je i zbog činjenice da kompanija ulaže u ekologiju i infrastrukturu. “Na prvom mestu su im deca i porodica”, priča nam Sanela Dragašanović. I njene nekadašnje kolege iz vodoprivrede dobile su šansu u Eliksiru. Dosta njenih poznanika iz Bukovča takođe radi u ovoj kompaniji. “Ni njima nije problem da putuju do posla, jer su verovatno zadovoljni”, procenjuje naša sagovornica.

HRIŠĆANSKI JE POMAGATI

I dok se iz Negotinske Krajine, minulih decenija, najčešće putovalo s kartom u jednom pravcu, mahom ka državama Zapadne Evrope, jedan sveštenik iz Banata doputovao je u Negotin. Njegovo ime je Marjan Kerčulj, arhijerejski namesnik negotinski. Rodom je iz Pančeva. Dva grada, kaže, dele sličnu sudbinu industrijskih sredina. Pate i od hroničnog odlaska mladih. U Negotinu je to izraženo. Prema njegovoj proceni, u njemu trenutno živi svega šest do sedam hiljada stanovnika. Ne čudi ga što ljudi odlaze jer se u prošlosti, kako navodi, ovde živelo od fabrika. A onda je sve stalo. “Čim nema industrije, nema ni potrošnje, ni zarade, nema ničega”, objašnjava Kerčulj.

Srećom, grad ponovo oživljava. Otvaraju se radna mesta, a govori se i o novoj industrijskoj zoni. Ima i povratnika iz inostranstva. Ne može da se porekne ono što se vidi, navodi Kerčulj. “Samim tim crkva ima veći broj vernika, koji dolaze u hram. Život jednog mesta ogleda se upravo u institucijama poput crkve. Čim su one prazne, onda nešto nije u redu sa gradom”, ocenjuje naš sagovornik, koji je na svešteničkoj službi u negotinskom kraju već čitavu deceniju. Boljitak je primetan i pred oltarom, kaže nam. Više je i venčanja i krštenja. Jedan od krivaca što ih minulih par godina nije bilo svakako je i korona. Ona je dodatno uticala da ljudi ne dolaze u crkvu, ima i toga. “Ljudi su sada oslobođeni tih okova. Bili su uplašeni, a sad dolaze čak iz inostranstva da bi se venčali u svom rodnom kraju”, priča naš sagovornik.

Posebno ga raduje pomoć u obnovi pravoslavnih svetinja. Kako navodi, renoviran je krov srednjovekovnog manastira Koroglaš u obližnjem Miloševu. Posao je vredan 700 hiljada dinara, a novac je obezbedila Eliksir grupa u saradnji sa lokalnom samoupravom. Predanje kaže da je Koroglaš zadužbina kralja Milutina, a prema legendi tu je sahranjen Marko Kraljević posle bitke na Rovinama 1395. godine. Radi se i na parohijskom domu. Uostalom, hrišćanski je pomagati, poručuje Kerčulj.

Negotin odiše bogatom tradicijom. Na tu činjenicu ponosni su svi Negotinci. Šibani jakim vetrovima sa Dunava, ali nagrađeni blagorodnom zemljom i vinogradima, oni već nekoliko vekova žive na tromeđi Srbije, Rumunije i Bugarske. Priznaju da se od tradicije ne živi, ali će uvek s ponosom istaći da je čaršijom svojevremeno šetao Stevan Stojanović Mokranjac. Citiraće najvećeg junaka iz ovog kraja Hajduk Veljka Petrovića. Neće propustiti priliku da pomenu Teslinog prijatelja Negotinca Đorđa Stanojevića, koji je u tadašnjoj Srbiji sproveo u delo sve što je Tesla osmislio. Zlatnim dobom Negotina, kao važnog trgovačkog centra, označiće 19. i početak 20. veka.

INDUSTRIJA NA SUNČANOJ STRANI SRBIJE

U savremenom društvu, po svemu sudeći, sve se vrti oko egzistencije. Iz Negotina se zbog manjka posla nekada odlazilo, a sada se ljudi ponovo vraćaju. Ovoga puta sa nadom u bolji i kvalitetniji život. Što bi se reklo, ipak se okreće. Za Eliksir, koji ima poslovne pogone u Šapcu i Prahovu kod Negotina, može se reći – ipak se povezuje.

“Mi smo nekako povezali istok i zapad Srbije. Prevazišli smo nešto više od 400 kilometara i dokazali da distance mogu da se premoste ako su ljudi povezani vrednostima koje dele i idejama koje razmenjuju. Osim što ovde imamo biznis i zapošljavamo 1700 ljudi, posvećeni smo održivom razvoju i održivom poslovanju”, ističe direktorka Eliksir fondacije Margareta Musić. U skladu s tim, kako ističe, ostvarena je dobra saradnja sa lokalnom samoupravom, a partnerstvo se gradi i sa lokalnim organizacijama, udruženjima i ustanovama. Odgovaramo na potrebe građana, naglašava naša sagovornica. Ona je u razgovoru za “Vreme” potvrdila da bi u okviru projekta Industrijsko-hemijskog parka Prahovo, direktno i indirektno, posao moglo da nađe između dve i čak četiri hiljade ljudi. Kako bi život i stanovanje bili u skladu sa standardima u drugim gradovima, planira se izgradnja stambeno-poslovnog kompleksa za buduće radnike kompanije.

“Industrijsko-hemijski park se radi po ugledu na slične u svetu, ovo je projekat koji podrazumeva kompletno infrastrukturno i komunalno opremanje celokupnog kompleksa”, ističe direktorka ove fondacije. U partnerstvu sa lokalnom samoupravom, kako navodi, izdvojeno je 100 miliona dinara za projekte koji doprinose održivom razvoju lokalne zajednice. Najveći deo tih sredstava uložen je u putnu infrastrukturu. “Radili su se putevi u 39 seoskih mesnih zajednica. Izgrađene su pešačke staze. Pažnju smo posvetili obrazovanju, deci i mladima. Negotin je dobio pet dečijih igrališta, a 24 školska objekta dobila su sredstva za potrebe koje su sami označili za prioritet. Dosta je uloženo u komunalno uređenje grada”, kaže ona. Negotin je prelep grad bogate istorije, tradicije i kulture. Nalazi se na sjajnom mestu, tako da ga ne zovu uzalud sunčanom stranom Srbije, naglašava Margareta Musić. Ona podseća da u povezivanju sa takvim gradom ima mnogo simbolike. U znak Eliksirovog dolaska u Negotin zasađeno je badem drvo. “Za nas je to mnogo više od stiha iz pesme. To stablo treba da bude simbol povezanosti, prijateljstva i novog života koji se ovde budi”, poručuje naša sagovornica.

SAMO DA NE DOŽIVIMO SUDBINU BORA

Hemijska industrija nije dečija igra i ekolozi su toga svesni. To je industrija koja je jedan od najvećih zagađivača. Ključno pitanje je kako preduprediti zagađenje vode, vazduha i zemljišta. Ovako najnoviju industrijsku eru u Negotinskoj Krajini sagledava dugogodišnji ekološki aktivista iz Negotina, penzionisani profesor biologije i magistar zaštite životne sredine Danilo Petrović. Na čelu je ekološkog udruženja “Badem”. Preporuke i komentare na ovu temu sastavljao je još u vreme nekadašnjeg IHP-a. Posle privatizacije, kako podseća, došli su najpre Grci, a onda je u Prahovo stigao Eliksir. Kako navodi, sve vreme je insistirao na zakonitosti čitavog procesa.

Njegove primedbe odnose se pre svega na pitanja zaštite životne sredine. “Eliksir za sada vodi računa o tome. Naravno, hemijska industrija je takva da nekada dođe do ispuštanja veće količine gasova, ali oni su ugradili filtere tako da mislim da je sada sve u redu. Negotin bez Eliksira ne može da živi, jer to je jedina industrija koja postoji u ovom gradu”, ističe sagovornik “Vremena”. “Sebe doživljavamo kao partnere, koji mogu da utiču na uzajamno uvažavanje. Na njima je da poštuju zakonsku regulativu i standarde u oblasti ekologije”, naglašava Petrović. Smatra da rezultati merenja moraju da budu dostupni javnosti, koja treba da ima uvid u emisiju štetnih gasova.

Zabrinut je za sudbinu susednog Bora, kao industrijskog centra istočne Srbije i sedišta okruga. Strahuje od dolaska investitora iz Kine. “U Boru imam prijatelje, koji govore o strahovitom zagađenju, naročito teškim kancerogenim elementima. To je čitav periodni sistem elemenata koji se nalazi u vazduhu, zemljištu i vodi”, navodi Petrović. Veruje da Negotin neće doživeti takvu sudbinu. “Volim sve narode, poštujem tuđe vere i čovek sam širokog srca. Međutim, poznato je da oni tešku industriju sele po ovakvim državama kao što je naša. Sada smo u situaciji da dobijamo novac i prodajemo sopstveno zdravlje. Država mora da pokaže ugovore koje je potpisala sa Kinezima. Plašim se da ne dođu u Prahovo”, zabrinut je Petrović.