Usta moja, hvalite me
Grebanje o Tita i Jugoslaviju
Dva puta u poslednjih nedelju dana, premijer Srbije Aleksandar Vučić uporedio je diplomatski ugled zemlje sa onim koji je imala Jugoslavija Josipa Broza Tita. Socijalistička partija Srbije promenila je logo, koji sada podseća na crvenu petokraku. Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović izjavila je da poređenje Vučića i Tita ima smisla. Šta stoji iza ovakve retorike
Nakon nedavne diplomatske posete Italiji i susreta sa premijerom ove zemlje Mateom Rencijem, predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić pohvalio se da je Srbija danas uvažavana i poštovana više nego "Titova Jugoslavija". Obraćajući se prisutnima na kongresu Socijalističke partije Srbije, Vučić je ponovo prepričao razgovor sa Rencijem, ovog puta dodavši da je trenutna srpska vlada imala više diplomatskih poseta, pri tome i značajnijih nego što je Jugoslavija Josipa Broza imala u svojih najboljih pet godina. Vučić nije naveo koje su godine u pitanju, da li je reč o pet godina u nizu, ili odvojenih, niti po kom kriterijumu je utvrđeno da su baš one bile najbolje za srpsku diplomatiju.
S obzirom na to da je anegdota prepričana na kongresu SPS-a, razumno je pretpostaviti kako je ova pohvala samom sebi i poređenje sa Titom, ujedno i pohvala lideru socijalista i ministru spoljnih poslova Srbije Ivici Dačiću. U takvom poređenju, Dačić mu dođe, valjda, Koča Popović. Takođe je razumno zapitati se imaju li ovakva poređenja ikakvog smisla, ali pre toga, važnije je pitanje šta im je svrha?
Pođimo od očiglednog – svrha ovih komparacija je da se vlast pohvali svojim navodnim diplomatskim uspesima. Ne da je pohvale drugi, već da se pohvali sama. Iako su ova takozvana postignuća ostvarena na planu spoljne politike, cilj samohvale je da se preko nje vodi unutrašnja politika, da se građanima Srbije, u velikoj većini nenaviknutoj na to da prati strane medije, "proda priča" da će sve biti u redu u trenutku kad gotovo ništa nije u redu. Čitav je mehanizam, dakle, tek vešto osmišljena PR strategija kojom se ni od čega pravi privid nečega, u odsustvu konkretnih rezultata. Aktuelna vlast u Srbiji, međutim, umesto apsolutnog privida, nudi reminiscencije na svetlu prošlost.
PARALELA ĐINĐIĆ: Ta strategija započela je osvrtima na nedavnu prošlost. Nema ni pune dve godine od tada, a već smo gotovo zaboravili brojne izjave, analize i direktne insinuacije u kojima je tada još uvek prvi potpredsednik Vlade Vučić poređen sa premijerom Zoranom Đinđićem. "Vučić je kao Đinđić", izjavljivao je biznismen Miodrag Kostić. "Dačićeva i Vučićeva vlada je prva posle Đinđićeve koja iskreno vodi Srbiju u Evropsku uniju i koja na realnim osnovama pokušava da reši kosovsko pitanje", govorila je Vesna Pešić. "Vučić bi mogao završiti kao Đinđić", upozoravao je ministar unutrašnjih poslova u Đinđićevoj vladi Dušan Mihajlović. "Žurim da nešto uradim, jer znam kako ću skončati", poentirao je u septembru prošle godine i sam Vučić.
Da li zbog kratkog vremena koje je Đinđićeva vlada imala na raspolaganju da nešto uradi, zbog toga što su predstavnici vlasti i sami uvideli da je paralela neukusna, ili zbog još uvek svežeg sećanja na odnos Aleksandra Vučića prema političkom nasleđu Zorana Đinđića kakav je imao sve do osnivanja Srpske napredne stranke, 2008. godine, "paralela Đinđić" brzo je napuštena. Vučiću i njegovoj vlasti trebalo je uporište u nešto daljoj prošlosti, koje se većina birača ne seća sa baš previše detalja, ali je se ipak seća. Da je za osnovu ovog kriznog PR-a odabran neki momenat iz prošlosti koji nema više živih svedoka, konstrukcija bi pala pod optužbom za mitomaniju. U tom smislu, i jedino u tom, aktuelnoj vlasti se može odati priznanje na vešto odabranom "uzoru".
NEMAČKA, IZMEĐU OSTALOG: To što Vučić sam sebe poredi sa Josipom Brozom Titom, nije ostalo nezapaženo u javnosti, pa je tako potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović izjavila za TV B92 je da je ponosna na činjenicu da premijer Srbije odlazi u zemlje kao što je Nemačka i primaju ga državnici najvećih država sveta, kao i na to što državnici tog ranga dolaze u Srbiju. Govoreći o samitu šefova vlada zemalja centralne i istočne Evrope i Kine u Beogradu, Mihajlović je kazala da ne smatra da je neumesno porediti diplomatsku aktivnost sadašnje vlade i premijera sa periodom vladavine Josipa Broza Tita i navela da je skup koji se za dva dana održava u Beogradu najveći od Samita nesvrstanih 1989. "Poslednjih šest meseci nedeljno premijer ima najvažnije susrete sa najznačajnijim državama, ili ide tamo ili oni dolaze ovde", navela je Mihajlovićeva. Na pitanje šta je to posebno što Srbija ima pa svi dolaze ovde, kazala je da je to naš položaj: "Imamo jednu stvar vrlo posebnu, naš položaj, Srbija je tačno na liniji Istoka i Zapada, najbrži put do Evrope je preko Srbije."
Da podvučemo crtu: ministarka Mihajlović ponosna je što Vučić ide u zemlje kao što je Nemačka. Od 2000. godine naovamo, nema nijednog visokog zvaničnika Srbije koji nije išao u Nemačku, uključujući i Vojislava Koštunicu, sa sve njegovim zaokretom u pravcu suprotnom od onog koji je za Srbiju želela Evropska unija. Od 2000. godine, dakle, već deceniju i po, Srbija nije zemlja u izolaciji, niti zemlja pod bilo kakvim sankcijama, pa da odlazak nekog njenog funkcionera u Nemačku ili bilo koju drugu zemlju sveta bude neko neviđeno čudo.
Ali ima jedno drugo čudo u izjavi Zorane Mihajlović. Na pitanje šta je to odjednom privuklo svetske državnike visokog ranga u Srbiju, potpredsednica Vlade odgovara da je to geografski položaj naše zemlje, na liniji Istoka i Zapada. Koliko je poznato, Srbija se, fizički, od dolaska SNS-a na vlast, 2012. godine, nikud nije mrdala, te je nejasno otkud je sad odjednom baš geografski položaj popravio njen spoljnopolitički ugled. Zna to odlično i Zorana Mihajlović, te stoga ovu njenu izjavu nipošto ne treba spakovati u fasciklu sa nalepnicom "gluposti". Govoreći o tobožnjem strateški važnom geopolitičkom položaju Srbije, ona zapravo oživljava govor o SFRJ, kao važnoj sponi između dve hladnoratovske strane u nekada podeljenoj Evropi.
POLITIKA KLEČANJA: Za razliku od male Srbije, Jugoslavija je zaista bila važan geopolitički faktor tokom hladnog rata. Verovatno nikad nećemo saznati kojih je pet Titovih godina Vučić uzeo za najbolje u pogledu diplomatije, ali hajde da uzmemo samo burnu 1948. koja je počela demaršom Britanije i SAD Jugoslaviji u kojem se zahteva da Beograd ne prizna grčku komunističku vladu, a kulminirala Rezolucijom Informbiroa i odgovorom Centralnog komiteta KPJ, da bi već u julu ista ta Jugoslavija sa SAD potpisala sporazum o zajmu od 17 miliona dolara i odmrzavanju jugoslovenske imovine u SAD. Ili, podsetimo se važnosti Jugoslavije u vreme formiranja NATO-a (o obaveštajnim podacima NATO-a o stavu Jugoslavije prema SSSR, videti "Vreme" broj 1005, tekst "Od komunističke oštrice do nezvanične članice"), Balkanskog pakta iz 1954, uloge SFRJ u vreme Mađarske revolucije 1956, osnivanja Pokreta nesvrstanih, susreta Tita i Kenedija 1963, činjenice da je pad Čaušeskua 1989. počeo baš u Temišvaru jer je tamo bilo moguće "uhvatiti" signal jugoslovenskih TV kanala, i tako dalje, i tako dalje… Kada je o diplomatskoj veštini reč, podsetićemo samo na detalj da je prepiska između Tita i Hruščova, prvi kontakt od raskida 1948, trajala od jula do oktobra 1954, da bi SSSR u novembru izrazio spremnost da normalizuje odnose, a da je do prvog susreta došlo tek u maju 1955. To Tita nije sprečilo da podrži Čehoslovačku 1968, ali ni da se tri godine kasnije sretne sa Brežnjevom.
Stoga, SFRJ jeste imala važan geopolitički položaj i bila je važan faktor za obe strane podeljene "gvozdenom zavesom". Istina, danas, u svetlu rusko-ukrajinskog sukoba, mnogi su skloni da aktuelnu situaciju označe kao nastavak hladnog rata. Takođe je istina da Evropska unija gleda popreko na stav Srbije u vezi sa tim sukobom. Ali suština tog evropskog "mrkog pogleda" nema ama baš nikakve veze sa nekakvim ključnim geostrateškim položajem Srbije, već isključivo sa procesom pridruživanja u koji smo relativno duboko zagazili i sa činjenicom da smo mala, ekonomski nestabilna zemlja, a da srpski zvaničnici, veliki i silni pred kamerama domaćih medija, u suštini kleče pred vratima EU. U tom smislu, indikativan je i naprasno pomirljiv i pragmatičan ton osvedočenog antievropejca, istoričara i člana SNS-a Radoša Ljušića u nedavnom intervjuu "Večernjim novostima": "Da smo jači od EU, odbio bih ga (zahtev Nemačke da se iz Ustava Srbije izbaci preambula o Kosovu, prim. nov.) sa zadovoljstvom, ali pošto nismo jači, moramo ga prihvatiti uz uložen ogroman napor da ga bar ublažimo. Srbi moraju jednom da shvate da nije sramota kleknuti pred jačim, inače ćemo svi otići u Carstvo nebesko!"
Iako u suštini utilitaristički, što je bila jedna od glavnih odlika Titove spoljne politike, Ljušićev ton odaje istinu o aktuelnoj spoljnoj, pa i unutrašnjoj politici Srbije – to je politika bez ijednog aduta, bez samopouzdanja, lišena političke veštine, koja zvuči kao, daleko bilo, kapitulacija. Sve suprotno od jugoslovenskog načina vođenja političke igre, koju je snašlo da je Rusija "ispali" za Južni tok i da Putin u stilu "videćemo" zavrti glavom na ponudu da uvozi Fijatova vozila iz Kragujevca (uzgred, proizvodni pogoni Fijata u proteklom mesecu radili su svega tri dana u nedelji, zbog smanjene potražnje). Dodajmo tome i premijerovu izjavu da je izveštaj o napretku Srbije koji je u oktobru objavila Evropska komisija "najbolji u regionu", kao da smo na takmičenju sa drugim balkanskim zemljama ko će brže u EU.
TITOGRAFIJA: I koalicioni partneri Srpske napredne stranke aktivno učestvuju u PR strategiji "grebanja" o Jugoslaviju. Nedavno održani kongres Socijalističke partije Srbije okončan je ponovnim izborom Ivice Dačića za lidera ove stranke, te se u tom smislu nije promenilo ništa, osim vizuelnog identiteta stranke. Naime, SPS ima novi logo. Od čuvene crvene ruže iz vremena Slobodana Miloševića, nakon Petog oktobra u logou ove stranke ostala je samo stilizovana drška. Četrnaest godina od pada Miloševića i šest godina od velikog povratka na vlast u Srbiji, SPS je odlučio da konačno pusti i tu dršku, poslednji trag sećanja na crvenu ružu. Od 14. decembra, socijalisti se vizuelno identifikuju belim ćiriličnim "SPS" na crvenoj podlozi, gde je u slovo "P" umetnuta zvezda sa jasno definisana četiri kraka. Peti krak se tek da naslutiti, mada u SPS-u negiraju da je u pitanju crvena petokraka. "Novi logo Socijalističke partije Srbije ima četiri kraka i simbolizuje evropski put Srbije", objasnila je za "Blic" potpredsednica SPS-a Dijana Vukomanović: "To je naš zaokret ka budućnosti. Iako je mnogima na prvi pogled izgledalo da na logu vide petokraku, ne radi se o njoj. Ideja je bila da novi simbol na logu koji čak nema ni pet krakova zapravo bude zvezda vodilja koja će biti simbol evropskog puta Srbije." Vukomanović je dodala i da stručnjaci savetuju da se na deset godina promeni znak kako bi se i novi birači vezivali za njega.
Kako u crvenoj zvezdi sa četiri jasno definisana i petim tek naznačenim krakom prepoznati evropski put Srbije, nije baš najjasnije. Pogotovo u zemlji gde crvena petokraka ima vrlo jasno i duboko ukorenjeno značenje, čemu treba dodati i činjenicu da je SPS svojevrsni sukcesor Saveza komunista Jugoslavije. Reč je, opet, o raubovanju i krckanju emotivnog značenja koje sa sobom vuče nostalgična predstava o Jugoslaviji kao poslednjem trenutku blagostanja.
Ovakvim izvlačenjem stare retorike i stare ikonografije, vladajuće partije u Srbiji u jednom smislu prate svetske trendove. Nažalost, ne političke, već modne i dizajnerske. Dominantan politički trend u Srbiji najviše liči na retro modne stilove u uređenju doma, gde dominiraju komadi nameštaja starinskog dizajna. Reč je, međutim, o nameštaju koji samo izgleda ofucano, ali je po funkcionalnosti i upotrebljivosti potpuno prilagođen potrebama savremenog čoveka, za razliku od srpske aktuelne politike.
SUPER SMO, MAJKE MI: Tamo gde nikakvu referencu na slavnu prošlost za potrebe samohvale nije moguće napraviti, na scenu stupa "verujte mi na reč retorika". Tako smo u protekloj nedelji imali priliku da čujemo potpredsednicu Vlade Srbije Kori Udovički, koja je izjavila da je u pripremi budžet za 2015. kakav nije videla otkad ona pamti fiskalnu konsolidaciju. "Nije reč o političkoj demagogiji", obećala je Udovički i dodala da je ekonomska politika Srbije do sada bila loša, jer su uvek donošene "druge najbolje" mere koje su imale za cilj da ne naprave najveću štetu, umesto onih koje bi služile svrsi.
Udovički je navela da smo sada u situaciji da imamo dve Srbije – jednu zagušenu lošim odlukama u prethodnoj deceniji, i drugu koja je u poslednje dve godine teške krize pokazala da privreda počinje polako da se snalazi, organizuje i stvara rast.
Ako ništa drugo, Aleksandar Vučić nije Tito, niti je Ivica Dačić Koča Popović, jer ni Tito ni Koča u vreme dok su bili aktivni nisu bili ono što su danas. Da bi uopšte moglo da bude napravljeno poređenje kojem premijer rado i često pribegava, neophodno je da prođe vreme i da se napravi istorijska distanca.
Retoričko oslanjanje na simbole prošlosti svodi politiku na nivo popularne kulture, jer se preuzima ikonografija i prave poređenja bez konkretnih rezultata. Na kongresu SPS-a sa početka ovog teksta, Vučić je prepričao deo susreta sa italijanskim premijerom Rencijem: "Rekao sam mu da je zbog novog zakona o radu, za dve nedelje izgubio pet do sedam odsto glasova, u zavisnosti od anketa. Renci se nasmejao, veoma široko, nisam ni video da je zbunjen, uzbuđen, niti bilo šta, i rekao mi je: ‘A što bi to mene zanimalo? Ja sam ovde da uradim najbolji posao, o kojem sam sanjao celog života, da imam priliku da menjam svoju zemlju, da je napravim boljom, a da li će to ljudi da vole ili ne, jedno je pitanje. Važno je kako će o tome da se sudi za pet, deset i dvadeset godina.’" Vučićevog italijanskog kolegu ne zanimaju rejtinzi i vrednosnu procenu svog rada očekuje tek za pet ili dvadeset godina. Na takav pristup bi i premijer mogao da se ugleda.