Na nedavnom skupu u Beogradu održanom povodom desete godišnjice rada Evropskog fonda za Balkan gostovala je predstavnica Karnegi fondacije Džudi Dempsi, ranije novinarka "Fajnenšel tajmsa" i "Herald tribjuna" i uticajna kolumnistikinja "Njujork tajmsa". Tema skupa je bila pridruživanje Zapadnog Balkana Evropskoj uniji i odnos Evrope prema ovom regionu.

"Evropska unija je previše spora u procesu integracije Zapadnog Balkana", kaže za "Vreme" Džudi Dempsi i nastavlja: "Previše je spora zbog toga što nije sposobna da više stvari radi u isto vreme, takozvani multitasking. Oni skaču od jedne krize do druge: sad se bave Bregzitom, a mogli smo da vidimo i potpunu nemoć njene slabe diplomatije u slučaju krize u Siriji. Oni su već neko vreme blago zanemarili Balkan i probudili su se tek kad je nastala izbeglička kriza. Za njih je Balkan, uz nekoliko izuzetaka, možda za London i Berlin, sasvim dobar ukoliko je u tom regionu mirno. Mi smo uradili veoma loš posao na Kosovu i u Bosni i Hercegovini, veoma dugo su stizali signali da se i u Makedoniji zakuvava, a u stvari su Amerikanci tamo odigrali veliku ulogu u pokušaju da stabilizuju tu zemlju. Pogledajte šta se sada dešava u Hrvatskoj i drugim državama članicama. Nekako se čini da EU nije osposobljena da se bavi problemima Balkana. Meni je zanimljivo što EU posmatra Balkan kao strano, komplikovano mesto prepuno nevolja. Oni nisu baš sigurni koliko je Balkan značajan za evropsku bezbednost."

"VREME": Ovde se često postavlja pitanje kako su Slovenija i Hrvatska primljene u EU, a za ostatak Balkana važe drugačija pravila?

DŽUDI DEMPSI: Ne samo Slovenija i Hrvatska, već su primljene Bugarska i Rumunija. Francuska je snažno podržavala i gurala Bugarsku u EU, sećam se tih rasprava početkom dvehiljaditih. Jedan od razloga je kulturološki, da budemo potpuno otvoreni, drugi razlog je uloga Nemačke. Kulturološki razlog nije potpuno jasan, ali su Sloveniju i Hrvatsku posmatrali kao da ne pripadaju baš sasvim Balkanu, više su ih svrstavali u južnu Evropu i smatrali su da je lakše s njima izaći na kraj. Nisu imali previše "repova" iz ratova, čak ni Hrvatska i njen odnos prema srpskoj manjini. Nekako, pretpostavljam da su možda razmišljali kako da Zapadni Balkan ne ostane u propasti i da ako daju šansu Sloveniji i Hrvatskoj da se pridruže EU, onda će biti šanse i za ostatak regiona. Sećam se diskusija dok sam o proširenju pisala za "Fajnenšel tajms", da će prijem te dve zemlje ubrzati reforme u drugim. Ako Zagreb i Ljubljana mogu da se priključe, to će biti dobra vest za ostale, veliki podsticaj i motivacija. To je bio moj tadašnji utisak iako Hrvatska nije bila spremna za prijem u EU.

Rekli ste da je Francuska pogurala Bugarsku u EU, verovatno je Nemačka pogurala Hrvatsku…

Da, malo.

Ko je ostao da pogura druge države ovog regiona?

Recimo pre pet-šest godina spoljna politika Mađarske bila je orijentisana prema Zapadnom Balkanu. Ne mislim, pritom, samo na Novi Sad i Vojvodinu, ali je Mađarska igrala važnu ulogu u proširivanju EU. Sada je ta politika iskliznula sa njihovog dnevnog reda. Viktor Orban se sada više bavi svojim saveznicima, istomišljenicima. Ne zaboravite Grčku. Njihovi odnosi sa Zapadnim Balkanom su komplikovani, ne samo sa Makedonijom, ali nemojte isključiti Grčku. Moguće je da oni ovaj region vide kao širi bezbednosni pojas zbog pogoršanja odnosa sa Turskom, a status Kipra je još uvek nerešen. Grčka je sada zaokupljena svojom ekonomskom krizom, ali će se možda vratiti da podrži pridruživanje Zapadnog Balkana EU. Sada su ostala tri prava, velika igrača: Velika Britanija, Nemačka i Francuska. Neki danas kažu da zbog Bregzita uticaj Britanije u regionu vene. Međutim, Bregzit ne sprečava Britaniju da tesno sarađuje sa Nemačkom u pokušaju da pomognu reformatorima, onim koji su preostali, sa Zapadnog Balkana da uđu u Evropu. Holanđani nisu zainteresovani, njihova postbregzitovska spoljna politika ne razmatra proširenje. U suštini, imamo Nemačku, Britaniju, a videćemo kako će se Pariz postaviti. U razgovorima sa francuskim diplomatama stekla sam utisak da oni žele da konačno vide Zapadni Balkan u EU, ali predsednik Makron ima preča posla.

Od britanskog referenduma stiče se utisak da britanska diplomatija jača svoj uticaj u Srbiji. Da li je ta veća zainteresovanost posledica britanskog napuštanja EU i njene zajedničke spoljne politike?

Mislim da su oni konačno shvatili ranjivost Zapadnog Balkana. Shvatili su: pod jedan – neophodnost stabilnog Zapadnog Balkana, pod dva, da izbeglička kriza još uvek nije završena jer rat u Siriji još traje, a Irak je daleko od stabilnosti, pod tri nepredvidivost šta će se desiti s Kosovom i pod četiri – Britanci su potpuno svesni kineskog ekonomskog pritiska i ruskog političkog uticaja na region. Zvučaće preterano, ali postoji osećaj ako se Zapadni Balkan i dalje zapostavi, taj vakuum će popuniti Rusija i Kina na različite načine. Uticaj Kine je posebno zanimljiv.

Zar upravo to nije najveći strah EU što konstanto raste uticaj ne samo Rusije i Kine već i Turske na Zapadni Balkan?

I Saudijske Arabije. Zapadni Balkan je veoma podložan svim vrstama uticaja. I, zamislite, svi ovi uticaji su bezuslovni. Tako da imate usamljenu EU koja postavlja uslove Zapadnom Balkanu dok drugi igrači nemaju uslove, ali imaju uticaj. Pritom imaju novac. Ako ste u Skoplju ili Beogradu, čak i u Prištini, što je više poželjno, vi se više kompromitujete prema EU ako se približavate Kini i Rusiji. To nema smisla iako sama robna razmena pokazuje koliko su snažne veze između EU i Zapadnog Balkana. Međutim, imate političare Zapadnog Balkana koji se oslanjaju na ispitivanja javnog mnjenja i misle da mogu da nadigraju Brisel u korist Rusije. Ako takvi žele da uđu u te igre moći, mislim da gube.

Postoji mišljenje da je ispunjavanje kriterijuma za prijem u EU samo puko štikliranje liste uslova koji su postavljeni. Stiče se utisak da Evropskoj uniji uopšte nije važno da li se uslovi za prijem zaista ispunjavaju u svakodnevnom životu zemalja kandidatkinja.

Rekla bih da EU ima jednu manu što se tiče proširivanja. Nije to pitanje ogromnog kvantiteta uslova za pridruživanje, već više želja da se vidi da se nešto radi, da se usvajaju zakoni. Ali, ogroman je jaz između zakona i njihove implementacije. Slabost ovog metoda primenjenog kod zemalja koje su se pridružile 2004. i 2007. jeste što ne uzima u obzir krhkost institucija tih država. Mana je što se ne poklapaju pravni okviri sa sprovođenjem zakona.

Ali, ako imate moćnu državu koja će vas podržati, možete ući u EU čak i ako ne sprovodite zakone koje ste izglasali.

To se promenilo. Građani EU nisu više zainteresovani za proširenje. Zatim, oni vide štetu koju je Bregzit napravio, na trećem mestu gledaju Poljsku i Mađarsku, pogotovo Mađarsku, i vide gde se troši novac poreskih obveznika. Oko četiri posto mađarskog BDP-a stiže iz EU kroz infrastrukturne i razvojne fondove. U jednu ruku, postoji razočaranje proširenjem EU, iako sam ja velika zagovornica proširenja, s druge strane, mnogo je teško upravljati sa 28 država. Veoma je teško, to su zemlje sa različitim istorijama i očekivanjima. Zbog toga i elitama i građanima EU proširenje nije privlačna tema.

Ako bi vlast Aleksandra Vučića zvanično priznala Kosovo, da li bi Srbija manje–više bez problema ušla u EU?

Ne. Španija bi to blokirala.

Pa, šta mu je onda ostalo?

Šta je Vučiću ostalo? Vi živite ovde, vi bolje znate na koliko polja on može da igra. Ali, to zavisi od Brisela, drugih država članica, od kancelarke Merkel, od predsednika Makrona. Pitate me šta bi se desilo ako bi Vučić štiklirao sve rubrike, sva poglavlja koja EU traži za prijem?

Da. Lako je ispuniti uslove ako EU ne proverava da li vi u praksi sprovodite sva poglavlja koja ste štiklirali.

Španija bi to možda kupila, ali je sad teško reći da li bi se tako desilo.

Ali, Nemačka bi u takvom slučaju podržala Srbiju.

Nemačka bi podržala. Nemačka ima posebno viđenje Balkana. Ratovi devedesetih su veoma uticali na Nemačku u smislu da su oni tada doživeli prvi veliki talas migracija. Svi su očekivali da će 1991/92. prvo doći Rusi ili Ukrajinci. Oni su širom otvorili vrata da pomognu ljudima. To je razlog što Nemačka ne želi nestabilan Balkan. Drugo, Nemačkoj je danas potrebna stabilnost na Balkanu zbog izbegličke krize. Treće i najvažnije, moram da verujem svojim instinktima kada razgovaram sa nemačkim političarima da bi podržali zemlje Zapadnog Balkana da uđu u EU zato što je to za njih nezavršen posao. Angela Merkel vidi geostratešku važnost stabilnosti u Evropi. To je naše dvorište. Ne znam koliko energije će ona u to uložiti, ali sigurno hoće. Međutim, treba joj pomoć drugih zemalja članica. I treba joj pomoć iz regiona, zaista.