VREME BR. 295. 15. JUN 1996.
Handke na južnoj pruzi
Kao što na svadbama po jugu Srbije svaki svat mora da izdrži rizik kumovskog objavljivanja u mikrofon novčane vrednosti i imena darodavca za svaki pojedinačni poklon, tako je i Handke "Pravdom za Srbiju" zaslužio da mu horski glorifikuju lik i delo kumovi ovdašnje kulturne čaršije Na početku su, kao što dobro znamo, bile famozne zlatne viljuške i kašike na nemanjićkom dvoru, dok su engleski kraljevi još prstima… Čista matematička zakonomernost takve projekcije kulturno-civilizacijskog razvoja nalagala bi da danas Srbi lete na Mars ili se, čak, ne guraju u autobusu, ali je Otomanska imperija imala drugačiji plan. Tek, na kraju 20. veka, u Srbiji su "zlatne" ostale jedino cipele novokomponovanih dama i prstenje sa crnim kamenom njihovih kavaljera u džipovima. Još aktuelni rat je dešperatnost te slike samo doveo do ogoljenih, finalnih kontura u kojima borba za goli život na velegradskim pločnicima postaje i ostaje naš jedini doprinos evoluciji roda.
U takvu je kulturno ispošćenu, višestruko ojađenu Srbiju protekle zime prispeo austrijski pisac Peter Handke, prateći sopstveni usud koji gaje iz evropske udobnosti pokrenuo na putovanje tokom kojeg je, tražeći pravdu za Srbiju, zapravo iskupljivao celokupnu zapadnjačku inteligenciju.
(Na stranu to što je, posle svega što se izdogađalo, za pravdu kasno, ali Handkeova misija predstavlja primer gesta časti koji se preduzima bez obzira na cenu, pošto pravoj časti jedino tako i dolikuje.) Kao i svako drugo sameravanje sa svetom, tako je, međutim, i ova Austrijančeva poseta omogućila nama samima da se malo bolje upoznamo, ukoliko znanja stečena takvim upoznavanjem uopšte ičemu više služe. Sasvim, dakle, u skladu sa duboko patrijarhalnim konceptom ustrojstva ovdašnjeg kulturnog života, ushićenje lokalnih faktora tog i takvog kulturnog života izazvao je tek Handkeov drugi boravak u Srbiji, tokom koga je pisac lično predstavio publikaciju nastalu kao plod njegovog prethodnog boravka u međurečju Dunava, Save, Morave i Drine. I kao što na svadbama iz pomenutog međurečja, a i južnije, svaki svat mora da izdrži rizik kumovskog objavljivanja u mikrofon novčane vrednosti i imena darodavca za svaki pojedinačni poklon, tako je i Handke tek "Pravdom za Srbiju" zaslužio da mu horski glorifikuju lik i delo kumovi ovdašnje kulturne čaršije. Počevši od značajnog pisca prepoznatljivog po lulama i rasnim psima, koji se na književnim tribinama priređivanim u čast gosta publici obraćao rečima: "Ja i Handke smo ovo Ja i Handke smo ono…", do neprepoznatljivih manekena pozlaćenih cipela koji su navrat-nanos čitali ranije Handkeove knjige kako bi ustvrdili da je Handke neosporno veliki pisac, možda najveći – beogradska se kulturna javnost utrkivala ko će pre i ko će zdušnije da pokaže privrženost piscu čije su knjige do sada ispraćane uz manje ili više potpuno nerazumevanje. Najzad, Handke je progovorio srpski. Sad će ga, uz Srbe, razumeti ceo svet.
Posle svega, ostaje nepoznanica na temelju kojih kriterijuma ovdašnja kulturna javnost označava samu sebe uopšte kulturnom kada je za aklamaciju jednom piscu, nakon svih njegovih knjiga i scenarija, odabrala trenutak pojavljivanja njegove literarno najefemernije knjige? I kakva je uopšte budućnost kulture koja sopstveni vašar taštine pretpostavlja pravoj spoznaji svih dostupnih vrednosti proglašavajući sebe merilom tuđe uspešnosti? Malo je onih koji su spremni da traže pravdu za Srbiju, a mnogo više onih koji su samo dobri, pravi pisci.
Onaj ko tako besramno podiže cenu ulaznice u jednu kulturu, tražeći izjave lojalnosti u formi apela za pravdu, uskoro će biti sasvim sam. Tako se još jednom zorno potvrđuje da u osnovi svakog preporoda leži duhovni preporod, koji u ovoj zemlji svakako neće moći da izvedu oni delatnici kulture koji, šćućureni u svom rezervatu, ulaz dopuštaju samo onima koji donose bogate darove. Jer, kao i u svakom rezervatu, pravi darovi ostaju daleko napolju, u nedokučivosti slobodnog prostora i sveta koji se ne može sačekati, ka kojemu se mora ići.
Autor je književnik iz Beog rada
