"Produžen rok zbog velikog interesovanja" – naslov je koji eventualno može da pristaje uz vest da je neka domaća turistička agencija produžila rok za prijavljivanje onima koji planiraju da provedu predstojeće uskršnje praznike u nekoj evropskoj prestonici. Na primer, Hagu. Ko se prijavi i uplati danas, ima mesto u avionu i siguran smeštaj, a možda prođe i nešto jeftinije i dobije neuporedivo ljubaznijeg vodiča.

Pre nekoliko dana, identičan naslov upotrebila je, međutim, jedna domaća novinska agencija informišući korisnike da je rok do kojeg lica sa optužnica Haškog tribunala mogu da se "dobrovoljno" prijave saveznom ministarstvu pravde i otpočnu proceduru oko sopstvenog odlaska u Hag ponovo produžen. Dežurnim urednicima se verovatno omaklo ono "zbog velikog interesovanja", što je indirektno trebalo da sugeriše svima koji još razmišljaju da požure dok ne bude kasno.

Kada je savezna vlada u utorak u podne saopštila konačan spisak novih putnika za Hag, ispostavilo se da interesovanje i nije bilo baš toliko veliko kako su predviđali u onoj novinskoj agenciji. Ili, da su možda mnogi od zainteresovanih posle višednevnog razmišljanja ipak odustali od skorašnjeg susreta s Karlom del Ponte i rešili da nestanu negde u dubukoj ilegali. Od 23 potencijalna putnika, čija su imena objavljena pre desetak dana, pozivu su se na kraju odazvali samo njih šestorica. General Dragoljub Ojdanić i bivši potpredsednik savezne vlade Nikola Šainović, nekadašnji predsednik RSK Milan Martić, zatim komandant tamošnje vojske general Mile Mrkšić, oficir bivše JNA Vladimir Kovačević, koga terete za učešće u dubrovačkom ratu, i Momčilo Gruban iz Prijedora. Do poslednjeg časa, bar prema nekim novinskim najvama, izgledalo je da će se među dobrovoljcima naći i Veselin Šljivančanin, optužen za učešće u vukovarskoj ratnoj priči, ali se sve završilo s ljutitim saopštenjem Odbora za odbranu ovog bivšeg oficira JNA i njihovom tvrdnjom da Šljivančanin nikada nije pomislio da se preda Sudu koji ne priznaje.

Izuzev Mrkšića, koji je zbog bolesti dobio rok od 30 dana da stigne do Haga, svi drugi moraju to da učine najkasnije za 14 dana, računajući od 23. aprila. Ostali sa liste od 23 imena (izuzev aktuelnog predsednika Srbije Milana Milutinovića, koga funkcija štiti od primene Zakona o saradnji sa Tribunalom) mogu da očekuju da će biti uhapšeni čim se za to ukaže prilika. Za uzvrat, šestorica dobrovoljca imaju obećanje ovdašnjih vlasti da će im biti omogućeno da početak suđenja sačekaju na slobodi. Njihovi advokati mahom govore da su te garancije čvrste, neki savezni ministri tvrde da ništa nije baš tako čvrsto i ne važi unapred dok optuženi ne stignu u Hag, dok zvaničnici Tribunala poručuju da garancije beogradskih vlasti za ovaj sud ne znače mnogo i da će se u svakom konkretnom slučaju procenjivati ko može ubrzo da se vrati kući i sačeka početak suđenja na slobodi.

Objavljivanje imena šestorice haških optuženika koji su odlučili da se suoče sa onim što im se stavlja na teret protumačeno je u prvim reakcijama kao konačan izlazak iz "krizne faze saradnje s Hagom". Miroljub Labus je iz Vašingtona poručio da sertifikacija i krediti neće biti problem, premijer Đinđić je saopštio da u Londonu Toni Bler nije ni pomenuo Hag, jedan visoki evropski zvaničnik pohvalio je Beograd i ustanovio da se SRJ prilično brzo približava Savetu Evrope, a ima i onih koji obećavaju da će nam vize za putovanje po svetu biti ukinute neuporedivo brže nego što se iko ovde nadao. Oglasio se i predsednik SRJ Vojislav Koštunica koji je primetio da vest o šestorici putnika za Hag ne bi trebalo da bude povod za preterano izražavanje zadovoljstva ili likovanje. Koštunica je upozorio i na obavezu države da krajnje ozbiljno ispoštuje preuzete obaveze i zažalio što Zakon o saradnji s Hagom nije usvojen neuporedivo ranije kako bi se izbegla atmosfera napetosti, poniženja i lova na ljude. Činjenica da u Hag ponovo odlaze visoki vojni i politički funkcioneri ove zemlje bila je prilika za predsednika SRJ da još jednom podseti na selektivnu hašku pravdu i zaboravnost tamošnjih tužitelja da pred Sud izvedu i odgovorne za ratne zločine počinjena prema Srbima.

Transferom šestorice sa haške liste zvanični Beograd dobija dakle kratki predah, a šta zaista dobija Karla del Ponte? Sa Momčilom Grubanom staviće se tačka na ratna zbivanja u Prijedoru i na priču o tamošnjim logorima. Bolest Mileta Mrkšića biće najverovatnije smetnja za skori početak bavljenja vukovarskom trojkom. Ojdanić i Šainović do sada nisu nagovestili da bi u Sudu, inače podložnom raznim političkim dilovima, pokušali da otkupe sopstvenu slobodu tako što bi za sve ratne strahote na Kosovu optužili svog nekadašnjeg vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića. Iz okruženja bivšeg predsednika RSK Milana Martića stigla je svojevremeno poruka da bi "rado svedočio protiv Miloševića kad bi mu se sudilo za ono što je učinio srpskom narodu, a posebno Krajišnicima", ali da ne želi da svedoči protiv bivšeg predsednika SRJ na procesu započetom u Hagu.

Suđenje Milanu Martiću (optužnica je podignuta još 20. juna 1995. godine) moglo bi po mnogo čemu da otvori i mnoga neprijatna pitanja i prilično transparentno pokaže često pominjanu selektivnost Suda koji bi trebalo da sankcioniše sve zločine počinjene na tlu bivše SRJ, bez obzira na to ko ih je činio. Martić je, naime, 1. maja 1995. godine u vreme Bljeska, akcije hrvatske vojske u Zapadnoj Slavoniji u kojoj je ubijeno oko 300 srpskih civila (za to još niko nije odgovarao), prvo javno upozorio hrvatske vlasti da prestanu s ubijanjem izbeglica, a nešto kasnije naredio raketiranje Zagreba. Navodno, gađao je zgrade Ministarstva odbrane i MUP-a (neki tvrde da je cilj bio aerodrom), ali su kasetne bombe ubile šest nedužnih civila. Četiri godine kasnije, komandant NATO-a general Vesli Klark naredio je bombardovanje Niškog aerodroma, takođe kasetnim bombama. Njegovi piloti pogodili su pijacu u ovom gradu i Kliničko-bolnički centar i ubili 17 civila. Čisto pravno gledano, ova dva slučaja neodoljivo liče jedan drugome. Čisto politički, ubijanje civila u Nišu okvalifikovano je kao "kolateralna šteta". Gospođa Del Ponte odbila je da se pozabavi NATO zločinima počinjenim 1999. godine, smatrajući (i bez istrage) da za tako nešto nema nikakvog osnova.