Rođen: 14. 7. 1942. u Madridu

Profesija: fizičar

Zanimanje: političar

Funkcija: Mister "PESC", šef spoljne politike i bezbednosti EU-a

Ideologija: socijalista

Partija: PSOE (Partido Socialista Obrero Espanjol)

Kako je počeo: Tokom studija fizike (1959-1965) isključen je sa univerziteta zbog svoje aktivnosti u opozicionoj Platformi protiv Frankove diktature. Od 1964. član je organizacije mladih socijalista.

Gde je (još) studirao: U Velikoj Britaniji i Americi, kao stipendista Fulbrajtove fondacije (1966-1968).

Kada se vratio u Španiju: 1971, počeo je da radi na Univerzitetu u Madridu, ali je ponovo isključen zbog političkih aktivnosti.

Kada je (ozbiljno) počeo da se bavi politikom: 1974. kada je izabran za člana provincijskog komiteta PSOE za Madrid.

Kada je (definitivno) ušao u politiku: Na istorijskom kongresu španskih socijalista 1974. u francuskom gradu Surensesu kada je mladi Felipe Gonzales izbran za generalnog sekretara. Na 26. kongresu, 1976. u Španiji, prvom posle Građanskog rata, ušao je u Izvršni komitet partije sa sektorom Informacije i štampa. U to vreme je bio takođe aktivan u sindikatu UGT (Generalna unija radnika).

Kada je ušao u parlament: 15. juna1977, na prvim slobodnim izborima u postfrankovskoj Španiji. Bio je reizabran na drugim izborima 1979.

Kada se distancirao od marksizma: Istovremeno kada i njegova partija, na Kongresu 1979.

Kada je ušao u vladu: Kad i njegova partija, posle istorijske pobede na izborima 28. oktobra 1982. Posle dva meseca u nekoliko komisija, Felipe Gonzales ga imenuje za ministra kulture. Za vreme njegovog mandata doneto je nekoliko važnih zakona, poput onih o intelektualnom vlasništvu, privatnim televzijama, Muzej Prado dobio je potpunu autonomiju.

Šta je još radio u vladi: 4. jula 1985. imenovan je za portparola vlade, 8. jula 1988. imenovan je za ministra obrazovanja i nauke, dok je 22. juna 1992. postavljen za ministra inostranih poslova.

Da li je mogao da nasledi Gonsalesa: U vreme kada je Felipe Gonsales objavio da se neće ponovo kandidovati na izborima, mnogi su tipovali na Solanu kao na potencijalnog lidera španskih socijalista. Kao dugogodišnji saradnik Gonsalesa i jedini "preživeli" sa istorijskog Kongresa u Suresnesu, bio je idealan kandidat, ali je prevagnula procena da će biti korisniji u Evropskoj uniji. Posle ostavke Vilija Klasa na mesto generalnog sekretara NATO-a, ukazala se šansa da Solana bude izabran i PSOE je odlučio da svoje interese podredi državnim.

Kada je izabran za gen. sek. NATO–a: 1. decembra 1995. Na mestu ministra inostranih poslova nasledio ga je Karlos Vestendorp, drugi Španac sa dubokim tragom na Balkanu, jer će ubrzo postati visoki predstavnik UN-a za BiH.

Šta mu je bio prvi (veliki) uspeh na novom poslu: Sporazum sa Rusijom 27. maja 1997. kojim je praktično stavljena tačka na neprijateljske odnose dva bivša bloka.

Kada je napustio NATO: 4. juna 1999, kada je izabran za šefa diplomatije i bezbednosti zemalja Evropske unije.

Šta ga odlikuje: Pragmatizam. Da nije pragmatičan, teško da bi od predvodnika demonstracija protiv NATO-a u Madridu (povodom mogućeg ulaska Španije u NATO) stigao do mesta generalnog sekretara te organizacije.

Po čemu ćemo ga pamtiti: Po rečenici izgovorenoj 24. marta 1999: "Večeras sam naredio…", mada bi poštenije bilo da je rekao: "Večeras sam izvršio naređenje…"