General JNA u penziji Vladimir Trifunović ostaće zapamćen u našoj nesrećnoj i uglavnom sramotnoj istoriji krvavih devedesetih godina po dva osnova. Kao prvo – i manje važno, na kraju krajeva – kao oficir koga su sudski gonila tri režima i tri zaraćene strane: Jugoslavija (prvo SFRJ, a zatim i SRJ); Hrvatska i na kraju Slovenija. Više puta osuđivan, čak i pravosnažno, jednom aboliran (u retkom nastupu stida tadašnjeg srbijanskog režima), a dva postupka okončana su njegovom smrću. Dok su oni koji su ga gonili, kolege generali, sedeli u vilama po "Cvećari", Vlado Trifunović poslednjih je šesnaest godina života – osim po pritvorima – živeo u jednosobnom stančiću, jednokrevetnoj hotelskoj sobi zloglasnog hotela "Bristol", poslednjeg utočišta brodolomaca bivše JNA koji nisu na vreme preplivali kome je trebalo i to im nikada nije bilo oprošteno.

Drugi i mnogo važniji osnov po kojemu ćemo ga pamtiti jeste postupak zbog kojega je i dopao svoje kalvarije. Septembra meseca 1991. on je, kao komandant Varaždinskog korpusa umiruće JNA, uspeo teškim i opasnim pregovorima sa hrvatskim oružanim snagama da izvede oko 280 oficira i vojnika pod svojom komandom iz opkoljene kasarne i da ih sve žive i zdrave vrati kućama, odbio je da ruši stari barokni grad Varaždin i da ubija civile, ali mu Hrvatska nije oprostila nekoliko incidenata oko kasarne kada su njegove jedinice pucale u legitimnoj samoodbrani po svim pravilima ratovanja.

Beogradska strana nikada mu nije oprostila što je preživeo i spasao tih 280 vojnih lica. Bio je izvikan za "izdajnika", pljuvan javno, a privatno mu je bilo hladno saopšteno da se od njega i njegovih ljudi očekivalo da izginu, a ne da se izvuku iz opasnog i pretećeg obruča. General Momčilo Perišić pričao je da je nosio ručnu granatu sa sobom za slučaj da sretne Trifunovića. Optuživan je da je hrvatskim snagama predao "velike količine tenkova i naoružanja" (što se i danas ponavlja), ali jako malo medija javilo je tada (a zaboravljaju danas) da su Trifunović i njegovi ljudi onesposobili koliko su mogli tenkova, oklopnih vozila i ostalog materijala. Ispuštali su ulje iz tenkovskih i drugih motora i ostavljali ih da rade dok ne zaribaju; testerisali su topovske cevi donekle, pa ih onda zamazivali bojom da se ne vidi; itd.

General Trifunović, dakle, bio je Beogradu kriv zato što on i njegovi ljudi nisu herojski izginuli; kriv je Zagrebu što je uopšte bio tamo i odbijao ono malo napada na kasarnu; zbog čega je kriv Ljubljani – nije jasno, jer je tokom tog smešnog i dogovorenog rata u Sloveniji bio ili odsutan ili bez komandne odgovornosti. Uostalom, ceo taj cirkus bio je gotov za tren oka, sa minimalnim žrtvama i štetom, tako da se ne vidi kome je Trifunović i za šta bio kriv.

Kad odbijemo Zagreb i Ljubljanu – što je vidljivo na prvi pogled (kako da ga tuže zato što nije srušio Varaždin?) – ostaje nam Beograd. Beogradu je Vlado Trifunović bio i ostao kriv zato što nije poginuo i zato što je spasao 280 svojih potčinjenih iz situacije inače bezizlazne. Mogao je on da ruši Varaždin, bez ikakve nade za pomoć JNA koja je bila predaleko i preslaba, pa da na kraju podlegne hrvatskim snagama koje su ga opsedale na način gerilski, strpljivo i čekajući da mu ponestane hrane, vode, goriva i na kraju municije. Nije imao šanse. To bi bio taktički pogled na stvar.

Moralni pogled mnogo je gori: generala Trifunovića izvikali su za "izdajnika", zatvarali ga, sudili ga, abolirali, pa ponovo sudili samo u Beogradu. Hrvatska mu je odvalila 15 godina u odsustvu, po običaju bez razmišljanja; zašto? Zato što nije srušio Varaždin? Valjda. Slovenija ga je optužila nekako preko volje i nije nešto insistirala, svesna da nema zašto.

Imamo, dakle, situaciju u kojoj je čovek godinama optuživan samo zato što je spasao sve svoje oficire i vojnike iz situacije inače bezizlazne i kobne. To mu nisu oprostili nikada davaoci tuđe krvi i "patrioti" ispod Jorgan planine.

Neka mu je slava.