Dr Slavko Bogdanović, predsednik Upravnog odbora "Srbijavode", poznati je naš stručnjak za vodoprivredno pravo i član međunarodnih asocijacija u ovoj oblasti. Razgovor povodom poplavnog talasa koji dolazi iz Evrope počeli smo pitanjem da li deli rašireno mišljenje kako će hidrosistem vezan za Dunav sada obezbediti sigurnost našem priobalju iako je u protekloj deceniji u velikoj meri bio zapušten, kao uostalom i sve drugo.

DR SLAVKO BOGDANOVIĆ: Ne mogu mnogo govoriti o tehničkom aspektu tog sistema jer je moja struka pravnička, bavim se pravnim aspektima vodoprivrede. Mogu samo preneti mišljenja naših vodoprivrednih inženjera – a mi u toj oblasti imamo i tradicije i mnogo sposobnih ljudi – da naš sistem odbrane od poplava u Podunavlju može da odoli prvom naletu velikih talasa koji dolaze iz Evrope. Drugo je pitanje da li bi nasipi izdržali dugotrajni pritisak visokih voda, pritisak od nekoliko meseci, kakav je, na primer, bio 1965. godine. Tada bi se postavilo pitanje da li nasipi koji se ne održavaju mogu da zaštite priobalje od katastrofe. Zimus je radna grupa Pokrajinskog izvršnog veća Vojvodine utvrdila da se taj sistem odbrane od poplava uopšte nije održavao čitavih deset godina – što je veoma rizično.

Problem je sistemske naravi. Smatram da je opasna nebriga za njega počela 1. januara 1992. godine kada je Vlada Srbije centralizovala vodoprivredna sredstva, to jest oduzela vojvođanskoj vodoprivredi sve fondove – pa te fondove počela da koristi nenamenski. Sada sve to treba reformisati i vratiti u normalno stanje, a to znači decentralizovati odlučivanje o vodoprivrednom novcu.

"VREME": Kako u datim siromašnim okolnostima obezbediti novac za skupe vodoprivredne poslove?

Naravno da se stvari u vodoprivredi ne mogu popravljati jednokratnim potezima. U Vojvodini su se, na primer, pre nego što je Milošević nad njom preuzeo celu "brigu", 22 godine izvodili vodoprivredni radovi. Tada su izgrađeni svi sistemi zbog kojih se Srbija danas može osećati bezbedna od visokog Dunava. U vojvođanskom fondu voda godišnje se sakupljalo oko 40.000.000 dolara, a zajedno sa sredstvima 16 melioracionih SIZ-ova, pokrajinska godišnja potrošnja u vodoprivredi dostizala je oko 120.000.000-130.000.000 dolara. A, na primer, 1990. godine, cela Srbija je za tu namenu potrošila milion dolara. Tako se nastavilo s finansiranjem i cele, ponovo "ujedinjene" Srbije narednih desetak godina. Na primer, čak je i HE "Đerdap", firma koja nikad nije bila bez novca, u ovom razdoblju ostala dužna vodoprivredi 70.000.000 dolara.

Vraćam se na pitanje opšteg siromaštva. Da li Srbija danas može izdržati i naglo povećanje vodnih doprinosa?

Vodoprivreda svakako mora da prati sudbinu društva. Mi ne tražimo da ova generacija u teškim nasleđenim prilikama, ekspresno nadoknadi sve ono što je upropašćeno. No, vodoprivreda je i dalje potpuno na periferiji i niko ništa ne preduzima da se stvari počnu bar postepeno popravljati. Upravni odbor "Srbijavoda" ne misli da je sada najvažnije istražiti zašto je prethodno rukovodstvo gradilo reprezentativne poslovne objekte i razbacivalo pare na luksuz vrhuške. Mi se sada bavimo pitanjem kako taj sistem transformisati u skladu s modernim evropskim rešenjima – da bismo pre svega obezbedili zdravu vodu Srbiji, zatim i sprečiti štetu od poplava.

Treba razlikovati jedinstvo upravljanja vodama, koje je neophodno, od centralizacije upravljanja vodoprivrednim novcem. Zanimljivo, Omnibus zakonom je centralizacija para s republike preneta na pokrajinu – a i to ne valja. Sada isti tip problema imamo i u Srbiji i u Vojvodini.

Ministarstvo za poljoprivredu Vlade Srbije caruje kao nekadašnji državni "aor" u vodoprivredi: ono ulaže, gradi, ubire naknade, donosi planove i projekte, ništa ne dopire do vodnih zajednica kao zajednica najzainteresovanijih, koje su na ovim terenima starije od stotinu godina.

Ovih dana je ministar finansija Božidar Đelić izjavio da će vodoprivredi ubuduće biti posvećena veća pažnja?

To je dobrodošla izjava, ali se plašim da je data prigodom ovog vodenog talasa i plašim se da se sve ne završi na palijativnim rešenjima. Zapravo, i vodoprivredi je potrebna strana pomoć. Mi tu međunarodnu pomoć možemo dobiti, ali moramo znati kako se ona traži. No, pre svega, vodoprivredni sistem mora se reformisati da bi Evropa mogla da ga razume.