Niko ne krije da u Srpskoj naprednoj stanci postoji stroga hijerarhija – to je čuvena naprednjačka mašinerija kojom se hvale njeni članovi. Ono što je manje vidljivo i na šta se manje obraća pažnja jesu ornamentika i moć koja se vezuje za položaje u hijerarhiji. Vladimir Orlić je gospodar mikrofona i zvonar u Narodnoj skupštini, Milenko Jovanov je gospodar fraza i vremena, Rističević i Bakarec gazduju uvredama, a Atlagić pogrešnim citatima; neki su dodavači papira i kompromitujućih fotografija, čitači govora i dizači buke u sali…

Od privilegovanih se zahteva samo da se pojave u danu za glasanje i stave prst na tipku broj četiri na aparatu za glasanje iznad koje piše “za”, onda kada čuju zvono. Gospodar svega je preko puta, na Andrićevom vencu, što nam je predsednik Skupštine u svojim prvim obraćanjima u ovoj ulozi stavio do znanja. Svako ima svoje mesto i ono je simbolički, ali i klasno obeleženo.

Na znakove hijerahije možete naići svuda u Narodnoj skupštini, svuda možete videti neke insignije (marke automobila koje dobijaju, obezbeđenje, značke), habitus (odevanje, frizure), manire (način pozdravljanja, ponašanja) ili retoriku (oslovljavanje, fraze, stilske figure), koje demonstriraju. Naravno, ne svi sve i u jednakoj meri.

Vladimira Orlića, na primer, uvek ćete videti u napoleonskoj pozi, okruženog obezbeđenjem, čak i kada izlazi iz velike sale i ide ka kancelariji predsednika, što je put od nekoliko metara gde se sa obe strane nalaze policajci u civilu. Ni njega ni druge viđenije naprednjake, one koji su viši na partijskoj i funkcionerskoj lestvici, nećete videti da neformalno razgovaraju sa drugima u hodniku niti da sede u bifeu ili restoranu – njima se sve nosi u kabinete, često nešto što “smrtnim” poslanicima nije dostupno.

Audijencije su samo za odabrane ili uz najavu. Slobodno ćaskanje i neformalna rasprava sa predstavnicima opozicije rezervisani su za iskusnije i pouzdane poslanike i poslanice (da predsednik nije prisvojio simboliku, prikladno bi bilo reći: za vukove i vučice) u parlamentu. Oni manje iskusni eventualno klimnu glavom ili tiho pozdrave, ponekad samo promarširaju, najčešće u grupi ili u žurbi, pored opozicije. Odnos prema osoblju koje je stalno zaposleno u Narodnoj skupštini je posebna priča, tu je distanca najveća a njihov položaj im se stalno daje do znanja.

VULINI, BATE, NEŠE, GORANI I IVICE

Neki bi rekli da su teorija i sociologija ovo davno objasnile i da je reč o davno opisanoj manjkavosti demokratije. Svaka organizacija ima strukturu i ovlašćenja koji stvaraju inerciju i ona ih tera u pravcu stvaranja oligarhija. Poput Mihelsa i ostalih tzv. elitista, drugi bi insistirali da postoji “gvozdeni zakon oligarhije”. On podrazumeva da se u svakoj organizaciji stvara elita koja upravlja organizacijom, koja ima svoja obeležja i način.

Kada je reč o partijama, nije nužno reč o tzv. sociološkoj eliti koja podrazumeva određen stepen izvrsnosti i doprinosa opštem dobru i određena opšteprihvaćena pravila, nego o unutarpartijski selektovanoj eliti koju čine profesionalni političari, partijski funkcioneri koji pretenduju na položaje i razvijaju vlastiti način hijerarhijskog ophođenja. Partijska elita je uspešna koliko je izborni rezultat dobar. Problem je što, prema Šumpeterovom dodatku elitizmu, pobeda na izborima partijske funkcionere “pretvara u službenike amatere i državnike amatere: diplomate koji ne znaju francuski ili vojskovođe koji nisu vojnici”.

I ranije i svuda postojali su vulini, bate, neše, gorani i ivice. Ili možda nisu, makar ne tamo gde postoje slobodni izbori i demokratske institucije. Tačno je da svuda postoje partijske elite, hijerarhije, nekompetentni ljudi na položajima i partijske mašinerije, ali samo tamo gde nema slobodnih izbora i demokratskih institucija oni se pretvaraju u klasu na vlasti koja je sa najvišeg mesta dobila licencu i privilegiju da gazduje institucijama i državnim resursima. Nju prate određene odgovornosti, ali i imuniteti i oprosti. Najviše mesto nije narod i nisu izbori, to je onaj koji ume da dobije sve izbore i svako glasanje koje on sam organizuje. Odgovornost koju odabrani imaju ne tiče se zakona, procedura ili opšteg dobra, nego opstanka mašinerije na vlasti i prezentacije javno prisutne ličnosti gospodara, i zbog propusta postoji mogućnost da budete izbrisani iz “zlatne knjige” privilegovanih ili da padnete na lestvici.

Za druge propuste i bahatosti poput nezakonitog rušenja, proizvodnje narkotika, preprodaje oružja, otimanja, kafanskih računa, nesrazmernih troškova, pa i pogibija i nerešenih ubistava, postoje otkup i oprost.

Kako drugačije objasniti bahatost, nekažnjivost i dekadenciju predstavnika vlasti? Otud je i utisak koji steknete kada imate posla sa funkcionerima i predstavnicima SNS-a: da se oni ponašaju kao da vam daju nešto što im pripada, a to što im pripada jeste neograničena vlast i svi resursi kojima raspolaže država. To što vi postojite u zgradi Skupštine, što neki primaju plate, što možete da govorite, to je, eto, zahvaljujući njima. Jer oni su, smanjenjem cenzusa, a ne građani svojim glasovima, omogućili opoziciji da uđe u Skupštinu i prekine uživanje u jednoumnom parlamentu kakav je bio nakon “izbora” 2020. godine. Kao gazde koje svojim imanjem raspolažu prema hiru i raspoloženju.

FEUDALIZAM U NAŠEM SOKAKU

Onaj koga sve ovo podseća na feudalni sistem licenci, privilegija, lojalnosti i imuniteta – u pravu je. Izuzetak je samo jedna stvar: feudalnom gospodaru je i formalno pripadalo sve, a čitav sistem je zavisio od sistema lojalnosti koji nije podrazumevao da aristokratija, sveštenstvo ili seljaštvo glasaju o gospodaru. Naprednjačka klasa, još uvek, vlada u sistemu koji ima nefeudalni formalni okvir – izbore sa opštim pravom glasa, ustav, prava, zakone koji se usaglašavaju sa Evropskom unijom itd. Unutar tog sistema potrebno je prigrabiti sve i obezbediti sistem lojalnosti koji isključuje neke potpuno proizvoljne oblike nagrađivanja i kažnjavanja. Ipak, naprednjačko gazdinstvo teži da otima i da se širi i u ovakvim okvirima, ali sve više napora i resursa je potrebno da se održava sistem lojalnosti, tačnije glasanja po volji jedne glave.

Teško je zaboraviti najbezočniji primer takvog otimanja, vanredno zasedanje Narodne skupštine od 26. jula 2022, na kome je nešto posle 17.00 časova zazvonilo zvono, i ne pitati se šta se dešava u glavama onih čiji prsti su u tom trenutku izglasali Zakon o izmenama i dopunama zakona o planiranju i izgradnji. Reč je o epohalno koruptivnom i očito neustavnom zakonu, čije se odredbe o konverziji zemljišta kose sa zdravim razumom i svime što znamo o pravu i pravdi. Uzet pojedinačno, svaki taj pokret prsta je, prema gruboj računici, vredeo između 30 i 40 miliona evra, ukupno između tri i (više od) pet milijardi evra koje su 133 poslanika oduzela građanima i građankama a poklonila tajkunima i finansijerima, te, verovatno, na različite načine dala deo partiji i “zaslužnima”. Toliko se moglo grubo izračunati, a u računicu nije ušao, na primer, gradski park u Ivanjici koji je prodat zajedno sa gradskom kafanom Dubrava ili mnogi drugi posedi koji su pridruženi privatizovanim pravnim licima širom Srbije.

Nemoguće je reći šta je bilo u glavama većine od onih koji su glasali “za”, ali nije bilo uobičajene radosti, osmeha i dugotrajnog aplaudiranja nakon završetka glasanja. Neuobičajeno veliki broj poslanika Srpske napredne stranke bio je odsutan, a troje od njih ili nije čulo zvono ili nije htelo da glasa. Ipak, možemo biti uvereni da u glavama skupštinskih glavešina Jovanova ili Orlića nije bilo nedoumica – oni su čestitali i dali jedan drugome peticu, na odrađenom poslu na kraju glasanja. To možemo reći i za ministra Gorana Vesića, koji je svoj intelektualni kapacitet upotrebio da nam objašnjava da nije reč o poklanjanju tuđeg i pljački države, nego o normalnoj praksi, i da samo neznalice i ideološki zaslepljeni mogu da tvrde suprotno.

Ovo važi i za generalnog sekretara Narodne skupštine koji tog dana nije bio prisutan da primi zahtev za ocenu ustavnosti zakona koji je pripremila opozicija, ali je iste noći prosledio zakon na potpis predsedniku, koji je još više poranio da ga potpiše, kako Ustavni sud ne bi morao o njemu da se izjašnjava u roku od sedam dana. Kao i na sportskim terenima, u ovakvim situacijama odgovornost preuzimaju najskuplji igrači. Problem je što oni jeftiniji moraju da urade presudan deo posla.

IGRE GLADI I LOJALNOSTI

Ovo podsećanje na to kako radi skupštinska i stranačka mašinerija kada je u stisci nije samo mazohističko oživljavanje lične trauma zbog prisustva na mestu zločina i traume da se on spreči, nego i pokazatelj hijerarhijske dinamike i intervencija kojima se osigurava lojalnost, a koje prate donošenje ovakvih odluka.

Sa poslanicima je lakše, jer su oni dobili svoj udeo u privilegijama kao deo vladajuće klase. Ipak, sama činjenica upotrebe institucije zvona za glasanje, ako nije samo izraz sumnje u koncentraciju i znanje poslanika, nije suštinski različita od onih praksi namenjenih nižim slojevima pristalica: vožnje u autobusima od mitinga do mitinga sa prozivkom partijskog vođe puta, horsko skandiranje po unapred pripremljenom tekstu, smeštaj na unapred pripremljeno mesto, obezbeđenje koje sprečava napuštanje skupa…

Sve je to deo iste igre osiguranja lojalnosti. Za one koji nisu deo vladajuće klase privilegije postaju ono što su njihova prava, čak manje od toga: redovne penzije, posao i plata bez radničkih prava, socijalno osiguranje ili odlazak kod lekara specijaliste, školovanje i stipendije. Sve to je uključeno u sistem privilegija koje možete imati ili vam mogu biti uskraćene po volji gospodara i klase na vlasti, a zbog kojih se zahteva lojalnost vladaru. Ako u sve to ne verujete, uključite televizor na nacionalne frekvencije, gde će groteskna grupa intelektualaca, urednika, umetnika, analitičara i stručnjaka da vam objasni da ne možete da živite i dišete bez zaštite gospodara i klase na vlasti.

Ipak, moć manipulacije ili “organizovanog laganja” ima svoje granice, ona ne može sakriti razliku u privilegijama i nagradama koje imaju različiti ljudi na raznim mestima u hijerarhiji. Teško je sakriti da vrednost obroka, vina, tašni, cipela, odela, satova ili estetskih hirurških intervencija onih na vlasti prelazi granice dobrog ukusa i više liči na dvorsku predstavu prikazivanja ranga i raskoši nego na sliku običnog čoveka, političara iz naroda – pomenuli pritom veličinu predsednika ili ne.

Neuverljivo je kada glas i pravo krezubih zastupaju oni koji kroz holivudski bele zube izgovaraju “mi smo krezubi, a oni…”; kada o velikoj vrednosti minimalne plate ili o povećanju penzija govore oni koji nose sat koji vredi više od godišnjih prihoda onih koje žele da zastupaju; kada o lepoti Beograda na vodi ili drugih poslovno-stambenih poduhvata govorite onima koji tamo ne mogu da kupe kvadratni milimetar kako bi dobili njihov glas koji treba da osigura status onih koji tamo redovno pazare bez kredita; kada napadaju kulturnu elitu u ime znanja, a istovremeno plagiraju doktorate i kupuju diplome koje istovremeno omalovažavaju druge koji su ih redovo stekli. Ali čemu trošiti tolike pare na statusne simbole ako ne možete da pokažete, da se pohvalite da ste jednakiji od drugih? Ovo se nekada nazivalo dekadencija ili moralno i kulturno urušavanje usled preteranog uživanja u luksuzu.

Perverznost cele situacije jeste da se od onih koji su stvarno krezubi, siromašni, urušenog zdravlja i neobrazovani na izborima traži glas za očuvanje privilegija onih koji imaju lepe i skupe zube, skupe satove i ostalu toaletu, koji hirurški uklanjaju bore, masna tkiva i estetski popravljaju lice i telo ili kupuju kvadrate i diplome od neuknjiženih ušteđevina, “poklona” rodbine iz inostranstva ili firmi najbliže rodbine. Traži se glas od onih koji su u dugovima i kojima izvršitelji kucaju na vrata za one koji su nedodirljivi i nekažnjivi, ali svojim uticajem mogu izdejstvovati neki oprost ili privilegijicu za one koji ne mogu drugačije da dođu do onoga što bi im po pravdi pripadalo.

Problem je politički onoliko koliko je socijalni, pitanje političke volje je i pitanje socijalne pravde. Održanje ovakve hijerarhijske šeme u krajnjem zavisi od političke volje. To naglašavaju autori različitih orijentacija. Luman naglašava zavisnost pravnog sistema od političke privrženosti kada kaže da će “pravo (…) izgubiti izvesnost da će za sebe moći mobilizovati svest kada to bude trebalo, odnosno kada bude politički trebalo”. Hana Arent tvrdi da sve društvene ustanove, kada “okoštaju” spadaju samo na “vlastodržačke aparate prinude” čim ih više ne podupire “životna snaga naroda”. Slike sa kontramitinga “Srbija nade” 26. maja, kada je veliki broj dovezenih napustio skup, ili sve češća javna svedočenja o pritiscima i nedelima predstavnika vladajuće klase, govore da vlast iznuđivanjem podrške i lojalnosti stalno isisava “životnu snagu naroda” do tačke da ne može sama da je mobilizuje i kada počinje da je mobilizuje protiv sebe. Dolaze izbori.