Mladi Avganistanac provodi treću godinu u jednoj od soba podavalskog motela Hiljadu ruža, oronulog kompleksa paviljona izgrađenih u maniru svratišta iz američkih trilera. Kolima je moguće doći do ulaza u sobu što i omogućava lak odlazak sa tog mesta. Mladi Avganistanac i njegov prijatelj nemaju gde da odu. Jedan od njih je iznad ulaznih vrata u svoju sobicu zalepio papir sa ispisanom molitvom. Oni čekaju da se obave poslednje provere i nadaju se da će napokon na proleće krenuti put SAD. Dane provode učeći engleski jezik i u šetnji po dvorištu između paviljona. Pokušavali su nešto da rade u Beogradu, ali je to sve bilo privremeno – u zemlji u kojoj ni za "domaće" nema posla teško je zamisliti da bi neko zaposlio stranca.

A zašto su se i kako ova dvojica zaputili na dugo i neizvesno putovanje u Evropu? "Ceo moj život je rat", kaže u razgovoru za "Vreme" jedan od njih, a drugi, na pitanje da li je možda mogao da očekuje poboljšanje situacije u Avganistanu odgovara pitanjem: "Kad može da bude bolje?" Za nepune tri godine u Beogradu oni su savladali srpski jezik koliko im je potrebno da se sporazumevaju kada silaze do grada.

VODIČ NIJE DOŠAO: Njihova priča je priča hiljada imigranata iz Azije koji svake godine pokušavaju na razne načine da se izvuku iz jezivih uslova života u svojim matičnim državama. Međunarodne organizacije ne raspolažu egzaktnim podacima o tome koliko se ljudi godišnje uputi "trbuhom za kruhom" u bogatije zemlje sveta.

Sagovornik "Vremena" kaže da je sa sedamnaest godina bio uhapšen u Kabulu zbog političke aktivnosti svog brata, da je u zatvoru na vodi i hlebu proveo oko godinu i po dana i da je, kada je pobegao, otišao u Pakistan tražeći utočište kod svoje sestre. Trase krijumčara ljudi su toliko dobro razrađene da je lako bilo pronaći čoveka koji će mu organizovati put za 2000 dolara. "Danju se spava i krije, a noću se prelaze granice ilegalno", kaže Avganistanac i naglašava da je posle proživljenog u domovini sve bilo lako. Kada se sa trojicom prijatelja obreo u Beogradu, rečeno im je da sačekaju na klupi u parku dok po njih ne dođe naredni vodič. On nikada nije došao, a mladići iz Avganistana su pokušali da nađu kancelariju Visokog komesarijata za izbeglice (UNHCR). Ipak, morali su da provedu dvadesetak dana u zatvoru.

Marija Banses del Rej, iz Odeljenja za zaštitu izbeglica beogradske kancelarije UNHCR-a, kaže za "Vreme" da svi imigranti koji se nađu legalno ili nelegalno u Srbiji mogu da zatraže pomoć od ove UN-ove agencije radi dobijanja azila u nekoj trećoj zemlji koja tradicionalno svake godine prima određeni broj ovakvih lica. Privremeno se te osobe smeštaju u Prihvatilište za strance u Padinskoj Skeli, a kada uđu u proceduru za postupak dobijanja azila premeštaju se, po pravilu, u pomenuti motel na Avali. Marija Banses kaže da je u mandatu ove agencije da rešava samo slučajeve onih osoba ili grupe (pošto ponekad ima i čitavih porodica imigranata) za koju je moguće proveriti u matičnoj zemlji ono što oni tvrde u svojim izjavama. Kako u SCG ne postoji zakon o azilu, UNHCR je jedina institucija koja se direktno bavi problemom "privremenih azilanata", i kako u državi ne postoji niti jedan kampus za ovakve osobe, ova agencija je privremeni smeštaj organizovala u motelu Hiljadu ruža. "Čak i ako prođu sve provere UNHCR-a, ne znači da će osobe doći u ‘treću zemlju’ i dobiti azil jer se i u tim državama obavljaju dodatne provere", precizira za "Vreme" portparol beogradske kancelarije UNHCR-a Andrej Mahečić.

KANAL: Pre nego što krijumčareni ljudi dođu do kancelarije UN-a, obično padnu u ruke pogranične policije. "Prošle godine je zabeleženo 855 osoba koje su nelegalno prešle državnu granicu", kaže za "Vreme" Predrag Zlatić, šef Odseka za strance Uprave pogranične policije MUP-a Srbije. On kaže da je Srbija kao potpisnica Palermo protokola u obavezi prema međunarodnoj zajednici radi sprečavanja transnacionalnog organizovanog kriminala, u šta spada i trgovina ljudima bilo u cilju radne ili seksualne eksploatacije.

Zlatić smatra da je rad policije poslednjih godina bolji, o čemu govori ne toliko broj "uhvaćenih ilegalaca" koliko broj presečenih lanaca krijumčarenja ljudi. Prošle godine je bilo više takvih akcija u kojima su pripadnici MUP-a i BIA pohvatali organizatore međunarodne trgovine ljudima. Trenutno se čak pred specijalnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu vodi proces protiv tz. Šahove grupe. Zlatić za "Vreme" kaže da najveći broj ilegalaca dolazi iz specijalizovanih kampusa za azilante koji postoje u Bugarskoj i da su to osobe "koje su tamo već u postupku" pa ih policija posle neophodnih provera deportuje u Bugarsku. Drugu kategoriju čine osobe koje se uključuju u IOM-ov (International organization for migration – Međunarodna organizacija za migracije) dobrovoljni povratak u matičnu zemlju. Sagovornik "Vremena" iz policije naglašava značaj ovog programa jer omogućava velike uštede u smislu organizovanja i plaćanja povratka u matičnu državu lica bez dozvole boravka u SCG.

BEZ LISTA: U okviru MUP-a postoje i specijalizovani timovi za borbu protiv trgovine ljudima koji pod stalnom operativnom prismotrom drže pojedine osobe za koje se sumnja ili zna da se bave trgovinom ljudima. Načelnik Uprave pogranične policije SUP-a Beograd Petko Bošković kaže da je aktivnost ovog tima dovela do toga da "trafikeri" sada masovno zaobilaze prestonicu koja je u nekim ranijim izveštajima važila za glavnu balkansku raskrsnicu.

Ipak, poslednji slučajevi pokazuju da je moć transformacije organizovanih grupa kriminalaca beskrajna. Tako je poslednja uhapšena gupa koja se predstavljala kao ozbiljan poslovni svet koji bi trebalo da poveže domaće kompanije sa Bliskim istokom na jednoj i Zapadnom Evropom na drugoj strani. Policija je uspela da spreči ilegalno prebacivanje grupe Pakistanaca preko naše teritorije i to će biti posao na koji će država ubuduće morati još više da se fokusira. S pomeranjem granica EU-a dalje na istok i eventualnim uključivanjem SCG u "integracione procese" obaveze će biti sve veće, kao i pritisak na granice. S većom kontrolom na granicama i boljom kontrolom izdavanja dokumenata možda se dogodi da SCG u skorije vreme uđe na "belu listu" Šengenskog sistema granica.

Do tada i do sređivanja stanja na zakonskoj osnovi, sagovornici "Vremena" iz motela Hiljadu ruža biće u Americi gde će pokušati da započnu novi život. Ni krivi ni dužni, provešće u Srbiji tri godine i otići će nasmejani i dobrodušni, onakvi kakvi su nas dočekali bez obzira na strahote koje su preživeli na putu ka Zapadu. A njihov uspeh i glas da su došli u obećanu zemlju, kao i beda matice motivisaće druge da se upuste u isti poduhvat. Avganistanci s kojima smo razgovarali su na korak od ispunjenja cilja koji za većinu ostaje zauvek nedostižan. Beograd i Srbija, kažu njih dvojica, ostaće im u lepoj uspomeni jer nisu imali nikakvih problema, mada su u nekoj vrsti "uslovne slobode". "Jedino su prošle godine nešto bežali od mene, jer su mislili da sam Kinez i da ću im preneti onu zaraznu bolest (SARS, prim.ur.)", mirno govori stanovnik motela Hiljadu ruža.