Opozicija združeno i nepokolebljivo zahtevala vanredne parlamentarne i beogradske izbore, blokirala rad skupštine koja je ubrzo usled opšteg haosa zaustavila rad, naprednjačka većina nervozna, krši procedure više nego ikada, Ana Brnabić u predinfarktnom stanju, Orlić zamuckuje, Dejan Bulatović histeriše… Sve ovo liči na početak čuvene vruće političke jeseni, koja se najavljuje godinama, a koja se jednom možda i desi.

Pitanje je dakako da li će nastupajući meseci zaista biti baš vrući i podrazumevati ono što bi i opozicija i kritička javnost voleli – povratak stotina hiljada demonstranata na ulice gradova Srbije, Ili će se politička borba pre svega voditi u Skupštini i na drugim, malobrojnim platformama dostupnim Vučićevim oponentima, uključujući tu i kvartovske performanse. Vruću političku jesen neki priželjkuju i u obliku vaninstitucionalne smene vlasti, ali – to će tek kanda teško da ide.

Ono što u ovom trenutku izgleda najizvesnije – pred nama je još jedna naprednjačka predizborna utakmica, mada još niko ne zna kada će koji, koliko povezani ili razdvojeni, izbori biti održani. Moguće je da odgovor na to pitanje nema – bar ne u ovom trenutku – ni Aleksandar Vučić. Jedino u šta nema sumnje jeste da će oni biti neregularni i pre nego što se raspišu. Veća je šansa da kometa padne na jednog Rosandićevog vranca ispred parlamenta nego da se pod SNS-om održe iole fer i slobodni izbori, makar za savet mesne zajednice.

Elem, u utorak ujutro je opozicija uradila ono što se već neko vreme najavljivalo u “dobro obaveštenim krugovima” – zahtevala je od Aleksandra Vučića da se do kraja godine raspišu vanredni republički i beogradski izbori. Opozicioni prvaci su najavili da će, dok ne dobiju prihvatljiv odgovor na ovaj “podnesak”, krenuti u novi oblik političke borbe: blokadu republičkog parlamenta. S obzirom da naprednjačka većina nije dobro reagovala na opozicionu buku i zviždanje tokom sednice prvog dana, te pokazivala znake nervoze, možda se može reći da su u prvoj rundi “nove skupštine” nerežimski poslanici ostvarili pobedu – zasedanje je prekinuto, mada je završen pretres o amandmanima o rebalansu budžeta, što vlast proglašava uspehom!

Videćemo kako će stvar ići dalje i kakvog će sve efekta imati blokada parlamenta, da li će ona i dalje trajati i u kom obliku. Opozicija je, po nekim tvrdnjama, već premijernim nastupom uspela da prodrma odmorom umrtvljenu političku i društvenu scenu. Neki drugi, opet, kažu da sve ovo liči na njen očajnički akt.

Moguće je da će se, ukoliko se nastavi, blokada parlamenta pretvoriti u višednevni cirkus koji će s vremenom prestati biti interesantan čak i opozicionoj javnosti. Zavrzlamu će pratiti već uveliko započeta kampanja režimskih medija koji poručuju da su nerežimski poslanici “bitange” i “kriminalci” koji “devastiraju rad parlamenta” i sprečavaju donošenje akata koji treba da “značajno unaprede život građana”, donesu takoreći “sveopšti boljitak”. To što su upravo naprednjaci i njihovi bliski preci, radikali, od republičke skupštine odavno napravili svinjac i to što zakoni koji treba da se donesu rade na štetu građana i najskuplju zemlju u regionu čine još skupljom – stvari su koje će se jednostavno ignorisati.

Valjda će se bar neko iz opozicije i nezavisnih medija setiti da se o tome očituje. Tim pre jer će naprednjaci sigurno iskoristiti sva sredstva da izglasaju sve ono što je planirano za sednicu koja je u toku, jer ta zakonska rešenja njima i njihovim klijentima donose nova, velika bogatstva.

KADA ĆE BITI RASPISANI IZBORI?

Nekako je teško zamisliti da će na novu opozicionu akciju vrhovni vladar reagovati tako što će ubrzano raspisati izbore, naravno ne zbog procedura, kako to tvrde pojedini naprednjaci. Mošmislit – Vučić, naprednjaci i poštovanje procedura! Odugovlačiće se jer bi raspisivanje izbora u kratkom roku moglo da se doživi i kao predsednikov politički poraz. A on ne voli da gubi ni simbolične bitke. Kad gubi, ubi – kako je to zapisao jedan korisnik društvenih mreža.

Možda nas događaji demantuju, ali je realnije očekivati da će izbore naprednjaci raspisati onda kada se smiri politička bura u skupštini. Jedino ako ne postoje neki pozadinski dogovori, ali je to teško zamisliti. No, da će izbora biti, pogotovo onih vanrednih parlamentarnih, u to nema nikakve sumnje. Ne samo što je Vučić još onomad oročio rok trajanja ove vlade Ane Brnabić, koja će izgleda malo na rezervnu klupu da popije vode i da je pregleda fizijatar, ne samo što je Vučić (i ne samo on) više puta u kratkom periodu najavio republičke izbore, već i stoga što je poslednjih meseci, sasvim očigledno, krenuo u predizbornu kampanju, pokušavajući ubrzano da izvlači fleke koje su prethodno produkovali njegovi saborci. Reći će neki, pa on je u stalnoj kampanji. To je tačno, ali recentni kampanjski folklor je vidljivo predizborni.

Ukratko, što se tiče bar parlamentarnih izbora, opozicija kuca na otvorena vrata. Ali kad su u pitanju beogradski, tu će tek da se vidi kako stvari stoje, iako je Aleksandar Vučić bio jasan– hoćete beogradske izbore, dobićete ih! Ali, tu je nešto komplikovanija situacija koja će, moguće, tražiti dodatnu opservaciju predsednikovog specijalnog tima za izbore, procene, istraživanja, prevare i mutljavine.

Da podsetimo, redovni pokrajinski i lokalni izbori biće svakako održani na proleće sledeće godine. Tvrdi se da bi bilo baš proceduralno komplikovano njih ubrzati, ali zar neko sumnja da bi sve lokalne vlasti podnele ostavku, takmičeći se ko će brže to da učini, ukoliko bi ih predsednik uljudno zamolio?

BIĆE ONAKO KAKO VUČIĆ ODLUČI

Naravno da će na kraju biti onako kako Vučić odluči. A on će se rukovoditi rejtinzima i savetima pomenutog specijalnog tima. Već je, kako smo rekli, odlučeno da će izbori biti neregularni, i nema ama baš ni milimetar mesta za sumnju da će se se dobro poznata izborna mašinerija ponovo angažovati u punom kapacitetu: kupovina glasova, ucene, bugarski i svi drugi vozovi, potkupljivanje članova izborne komisije… Naprednjaci inače koriste sve prevarne radnje koje su zabeležene od izbora održanih na području današnje Indije, 920. godine pre Hrista, kada su glasači koristili palmino lišće pri odabiru članova seoskog odbora – do danas. Kada su izbori u pitanju, oni se osećaju kao svoji na svome. Ne znaju da vode državu, ali znaju da lapaju, svuda i svakako, pa i na izborima. Ako ne znamo da radimo, znamo kako da pobedimo na izborima!

Već je više puta rečeno da Vučić izbore učestalo praktikuje ne samo zato što se na njima oseća superiornim uz prateću državnu, stranačku i kriminalnu infrastrukturu, a pogotovo što protiv sebe ima protivnika kojem su vezane i ruke i noge, i oči i uši, naravno i usta. To je kao kada detetu od sedam godina zavališ bananu na basketu, a ti si visok dva metra! Neki bi to nazvali i svojevrsnim sadizmom.

Osim toga, izbori mu trebaju da bi iz njih crpeo legitimitet i da bolje pozicionira svoju stranku tokom podele postizbornog kolača sa partnerima. Aktiviraju se pritom mnogobrojni stranački uposlenici, a ima se i dodatnih budžetskih para da im se plati vernost. Izvuče još love iz budžeta za vrh stranke, skrene pažnju javnosti sa bezbrojnih problema, promoviše “velike ekonomske uspehe”, “kule i gradove” koje niču da zasene prostotu zahvaljujući enormnom spoljnom dugu, a za koje je pitanje da li će izdržati prvi jači zemljotres…

RAJ ZA SATIRIČARE I KARIKATURISTE

Uz svetla reflektora, kamere, uz gomilu proverenih novinara-propagandista Vučić šparta Srbijom već danima. Ova najnovija kampanja delu građana deluje kao i ranije – tragikomično, čitav taj ocvali, predosadni medijski “spektakl”, neiscrpan izvor inspiracije za satiričare i karikaturiste. Ali, koliko god izgledao besperspektivno, kanda “spektakl” ipak deluje. One korumpirane tragikomedija ne dodiruje dok god u džepu mogu da napipaju konobarski šlajpik prepun para, a oni kojima je sistematski razgrađen mozak, koji ne znaju da li su pošli ili došli i kojima su se u svesti pomešali stvarnost, rijaliti-programi, beskrajne TV novele i neprekidni javni nastupi vladara – fenomen Vučić deluje kao nešto sasvim normalno. Traže još, nove sezone. Postoje i oni treći, koji žive u svojim azilima, i koji na sve ovo gledaju kao da se dešava u nekom dalekom Azerbejdžanu.

Predsednik nedavno postade počasni građanin Subotice, zahvaljujući i glasovima Saveza vojvođanskih Mađara i bratskom zagrljaju sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom. Koalicija najveće vojvođanske mađarske stranke sa ekipom koja je onomad kanila ih proterati preko granice donosi mnogo toga dobra vladajućoj manjinskoj eliti, a kako na to gledaju obični građani mađarske nacionalnosti – najbolje pokazuje popis stanovništva. Posle toga, rasturen je natpis Subotica na mađarskom na ulazu u grad, što je još jedan doprinos dobrosusedskim odnosima, odnosno saradnji nacionalista. Znamo kako su paktovi između nacionalista završavani u dalekoj i bliskoj prošlosti, ali dobro deluju u kampanji.

Vučić ide okolo i hvali se neviđenim uspesima, okolo igraju kolca, čuje se harmonika, putevi su kao “asfaltska pista”, završavaju se mnogo pre roka, on obećava velike novce, renovira škole, otvara fabrike, neizgrađene mostove, povećava penzije i plate, poziva građane da pomognu da se napredak nastavi, i da “deca ne idu u ratove”.

U Velikim Radincima, podno Fruške gore, svi su bili uzbuđeni i razdragani. Nekadašnji ministar Nedimović se potrudio da svečanost dočeka predsednika bude baš na nivou, da se ponovo svidi predsedniku kod koga je navodno zglajzao. Smišljena i pesma koja izgleda kao da ju je osmislio Žika Obretković: “Sagradiste puteve i pruge, stadione, potrepštine druge.” U Novom Pazaru se svi smejali “simpatičnom” ispadu predsednika kada je pomešao “muftije” i “mantije”… Elem, ne samo da sve miriše na izbore, nego se čini da miriše na njegove omiljene izbore – svi odjednom, đuture. Možda bi dodao i predsedničke, ali to bi onda značilo da bi morao da podnese ostavku. Toliko daleko ipak neće ići.

Uzgred, ako je to ideja, onda naprednjacima u prilog idu i zahtevi dela opozicije, one desne, koja smatra da su jedini izlaz iz političke krize – vanredni izbori na svim nivoima. Ne spominju predsedničke.

OPOZICIJA I KONFUZIJA

Zbog svega toga se čini konfuznim zahtev opozicije da se do kraja godine održe vanredni parlamentarni i beogradski izbori. Naime, ostaje nejasno da li zahtev podrazumeva njihovu istovremenost ili odvojenost. Informacije do kojih dolazimo su kontradiktorne, pa je upitno da li o tome uopšte postoji saglasnost unutar antivučićevskog bloka. Ako se insistira na istovremenom glasanju, to će definitivno zbuniti građane, s obzirom na činjenicu da se godinama unazad – sasvim logično – i opozicija i kritička javnost zalažu da se izbori na republičkom i lokalnom nivou razdvoje. Ako se već traže istovremeni izbori za republički i gradski parlament, zašto onda njima ne bi mogli biti pridodati i ostali? Naprednjaci će reći, tako je jeftinije. A o procedurama smo se već izjasnili.

Opšte je mesto da paralelna kampanja na državnom i nižim nivoima vlasti ide u prilog SNS-u: stvara se, i to vrlo svesno, atmosfera da se i u “nekakvim Šišincima” glasa za ili protiv Vučića, koji je i dalje najpopularniji političar, a takođe se zamagljuju tzv. lokalne specifičnosti. On tako svojom “ibermenš senkom” prekriva bezbrojna nepočinstva institucionalnih i vaninstitucionalnih naprednjačkih aga i begova, godinama već ušuškanim u neprikriveni, bahati lopovluk koji Srbiju nepogrešivo vodi u neku vrstu postmodernog feudalizma. Građani često glasaju unifikovano na jednovremenim izborima, tako se u drugi plan bacaju aktivnosti i neaktivnosti, kadrovski potencijali određenih opozicionih ili grupa građana na lokalnom nivou. Zapravo, otkrivamo “rupu na saksiji”, jer je jedna od demokratskih tekovina razvijenih zemalja upravo odvojenost državnih i lokalnih politika. A to važi i za Beograd, koliko god on nekima delovao kao zasebna planeta.

Ako je reč o zahtevu za istovremene parlamentarne i beogradske izbore, dvojbeno je koja je računica opozicije ili pojedinih delova opozicije. Možda se veruje u obrnut efekat – može biti se misli da bi u velikom Beogradu mogla da se zbije ogromna izlaznost antirežimskih birača, u kontekstu ogromnog bunta nakon majskih tragedija, a to se može odraziti i na rezultate na nivou države. Možda se veruje i da bi eventualni dobri rezultati opozicije u Beogradu mogli biti zamajac opoziciji na lokalnim i pokrajinskim izborima koji će se – kako rekosmo, ukoliko se drugačije ne odluči – održati na proleće sledeće godine. Možda se igra na kartu da bi samo tematizovanje mogućih bliskih beogradskih izbora produbilo podele unutar SNS-a, osobito između Šapićeve klijentele i naprednjačkih “starosedelaca”. Kako bilo, treba svakako imati na umu da opoziciono nastrojene ili nezadovoljne građane iz “unutrašnjosti” ne impresionira velika skoncentrisanost opozicije na glavni grad, koliko god bi njena eventualna pobeda u Beogradu predstavljala snažan udarac za režim.

No, čak i ako se radi o zahtevu koji podrazumeva da se republički i beogradski izbori održe odvojeno ali ipak u kratkom vremenskom proredu, opet će jedni na druge itekako imati uticaja. Čak može, nedajbože, zahtev da bude i svojevrsni volej naprednjacima. Recimo, ako se parlamentarni održe sedmicu ili dve pre beogradskih i ukoliko na njima naprednjaci opet – naravno, u potpuno neregularnim uslovima – ostvare značajnu pobedu to bi moglo da utiče na demobilizaciju, odnosno smanjen odziv opozicionih Beograđana na lokalnim izborima. Slična se stvar može desiti i ako se parlamentarni izbori održe neposredno pre pokrajinskih i lokalnih, uključujući i beogradske.

STVARI IZ DRUGOG UGLA

No, hajde da ipak spustimo ton kritike i stvari pogledamo i iz drugog ugla. U nenormalnim političkim uslovima, zaista je teško biti opozicija, a izvesne greške i konfuzije su razumljive.

Kako opoziciono delovati u rasturenoj, autokratskoj državi-distopiji, jednačina je sa stotinu nepoznatih, koja se pritom svakodnevno menja. Čak i kada bi se oformio savet mudraca kojeg bi činili, sa svim svojim iskustvima, blaženopočivši Lenjin, Gandi, Čerčil i Patris Lumumba – sigurno da ni on ne bi imao učinkovit i jednostavan recept za rušenje Vučića, a izvesno je i da bi se posle dva-tri sastanka rasformirao zbog unutrašnjih razmimoilaženja.

Uza sve često opravdano nezadovoljstvo opozicijom, treba imati u vidu da je opozicija izrasla na sprženom zemljištu, da je vlast, uz prećutnu saglasnost ili sadejstvo dobrog dela Srbije, uključujući i legendarne “bele listiće”, na nju od 2012. godine bacala napalm-bombe. Naspram sebe imaju udruženi poduhvat koji je što privatizovao, što prodao celu zemlju i ima novaca da obezbedi i školovanje komšijinih čukununuka na najskupljim univerzitetima Amerike ili Engleske. Ne treba ni spominjati medije, upregnute institucije sa ularima i amovima… Pa onda društvene probleme: izvrnut sistem vrednosti, dramatično nizak nivo političke pismenosti, nedostatak solidarnosti, potpunu zaokupljenost vlastitim i zanemarivanjem zajedničkih interesa, sklonost ka korupciji (“snalažljivosti”), “zgađenost” politikom. Tu su, naravno, i delovi nerežimske političke i društvene javnosti koja na različite načine svesno ili nesvesno radi za vlast. Da ne govorimo o tome da režim još uvek ima međunarodnu podršku sa raznih strana sveta, koja je na različite načine izdejstvovana.

Stoga će bivši premijer Vojvodine Bojan Pajtić u razgovoru za “Vreme” reći da je važno da opozicija u ovakvo teškim uslovima, bez obzira na sve, pokazuje inicijativu i hrabrost, bude aktivna i istrajna i da od svoje borbe, institucionalne i vaninstitucionalne, ne odustaje.

“Vlast ne samo da nije legitimna, nego je samo prividno legalna. Kada je neko izabran uz kršenje Ustava i zakona, pa ‘pobedu’ baštini na blokadi medija, kupovini glasova i pretnjama, logično je da će ignorisati građanske proteste kad god i koliko god može. Političari koji na silu i po svaku cenu uspostavljaju nesmenjivu vlast ne mare za političku odgovornost. Zbog toga su neophodne metode pritiska koje nisu klasične. Dobro je da opozicija pokazuje inicijativu i hrabrost, važno je da ostanu istrajni”, zaključuje Pajtić.