Mada niko ne zna kako predsjednik Srbije Aleksandar Vučić vidi rješenje kosovskog problema, to ne umanjuje podršku koja mu svakog dana masovno stiže iz naprednjačkih i redova njihovih trabanata. Više nije dovoljno aplaudiranje ili važno klimanje glavom, već se odobravanje i obožavanje mora staviti crno na bijelo i lično potpisati.

"Za mene ova pisma podrške Aleksandru Vučiću predstavljaju potpuno prepoznatljivu situaciju iz vremena Slobodana Miloševića", kaže za "Vreme" dugogodišnja novinarka i javna radnica Gordana Suša. "Tada je, kao i danas, na sceni bio sistem pisanja pisama podrške po partijskoj direktivi. To se onda objavljivalo u ‘Politikinoj’ rubrici ‘Odjeci i reagovanja’ i čitalo na televiziji. Sve zajedno, predstavljalo je deo ‘Antibirokratske revolucije’, odnosno procesa Miloševićevog dolaska na vlast i njenog učvršćivanja. Takvi postupci uvek vode ka istom cilju i završavaju istim posledicama. Kakvim – znamo iz ‘naše novije istorije’, kako to sam Vučić voli da kaže."

"VREME": Što Vučić dobiva ovom kampanjom? On je na vlasti već šest godina… U čemu je konkretna razlika između onih pisama podrške Miloševiću i ovih Vučiću?

GORDANA SUŠA: Kao komunista, Milošević je tako pridobijao nacionaliste; trebala mu je homogenizacija srpskog naroda. A kada je to postigao, na red je došla diferencijacija, to jest teza "ako nisi sa mnom, onda si protiv mene". Sve ovo Vučić radi od prvog dana. On se iz radikalskog odela presvukao u naprednjačko, ali je zadržao radikalsku retoriku. Takođe, jedini drži tapiju na takav način obraćanja, s tim da, s vremena na vreme, tu i tamo pušta Vulina, Jovanova i njima slične da pričaju nešto što on misli, ali mu to u tom trenutku ne odgovara da kaže. Moramo se setiti da je Vučić kada je došao na vlast govorio kako će pokrenuti pregovore o Kosovu, potpisao Briselski sporazum i tako dobio podršku dobrog dela proevropske Srbije. Sada nastoji da okupi i njih i radikalsko biračko telo koje je preuzeo od Vojislava Šešelja.

Postavlja se i pitanje zašto mu baš sada treba sva ta podrška, a ne recimo prije godinu ili dvije. Pregovori o Kosovu nisu počeli jučer…

Zato što se evropskim čelnicima jako žuri da zatvore priču oko kosovskog problema i od Vučića očekuju da ispuni svoju proevropsku agendu. On je s tim trebalo da izađe u aprilu, pa u maju, pa u julu, i sada smo čuli da će 9. septembra ponuditi – kako je rekao – smernice i pravce delovanja. A kada smo kod toga, mene veoma brine to što su reči "normalizacija" i "pravnoobavezujući sporazum" izašle iz upotrebe i što se govori o podeli i razgraničavanju. Ja sam podržala potpisivanje Briselskog sporazuma jer sam se uvek zalagala za normalizaciju odnosa. Ko razuman može biti protiv toga? To je bolje nego da Srbija ostane talac politike beskrajnog odugovlačenja pošto je, faktički, ionako izgubila Kosovo. Zato smatram i da je taj pravnoobavezujući sporazum prihvatljiv za sve. To će omogućiti normalan život građana a da zvanična politika uopšte ne mora da prizna nezavisnost Kosova.

Što u tom kontekstu znači unisona podrška koja Vučiću stiže od srpskih predsednika opština na Kosovu, ali i od premijerke, ministara, funkcionera Srpske napredne stranke?

Vučić ovim pismima vrši homogenizaciju svoje partije i, istovremeno, omalovažava svakog ko drugačije razmišlja. Takođe, poručuje građanima: pazite šta radite i šta pričate. A dokle je ovo drugo otišlo, vidi se i po tome što se ne može okupiti ni sto ljudi kada je reč o nekom protestu zbog najobičnijih, svakodnevnih stvari poput iseljavanja nekog ko nikada ne bi smeo biti iseljen. Jednostavno, mnogi ljudi su zastrašeni, a oni koji nisu, bore se za golo preživljavanje i nemaju kad da dignu glavu.

Zbog čega je onda potrebna ova najnovija homogenizacija?

Tačno je da Vučić ima neospornu podršku pola biračkog tela. Nažalost, dve trećine građana u Srbiji su samo funkcionalno pismene ili nepismene; toj obrazovnoj strukturi građana potpuno su prilagođeni tabloidi i stalno Vučićevo prisustvo na svim televizijama. U tom kontekstu imamo ćevabdžije, sponzoruše i keramičara na važnim javnim funkcijama. Uglavnom, Vučić je svima njima svašta obećavao. Ali mesta nema za sve, niti može svima da izađe u susret. Mnogi su nezadovoljni jer su "izvisili" i zbog toga je počela diferencijacija u okviru SNS-a, te me i to podseća na Miloševića.

Da li to govori da se među monolitnim naprednjacima ipak javljaju prve pukotine?

Moram priznati da apsolutno ne vidim nikog ko bi se Vučiću suprotstavio u okviru partije, ali sam uverena da stvarno nezadovoljstvo postoji. Neki su sigurno nezadovoljni zbog nestranačkih funkcionera, drugi zbog preletača poput Zorane Mihajlović, Siniše Malog ili Gorana Vesića, treći zbog neispunjenih obećanja da će postati ovo ili ono… Međutim, način na koji Vučić štiti ljude koji su mu odani – setite se samo slučajeva sa doktoratom Nebojše Stefanovića, of šor kompanija Siniše Malog, teke iz Kanade Aleksandra Vulina i da ne nabrajam dalje – pokazuje njegovu moć. To je funkcionerima SNS-a kristalno jasno i isto se ponašaju prema onima koji su niži od njih, imaju svoje klijente i obećanja i deo su vlastodržačke piramide. Na vrhu je Vučić, ispod njega ljudi koji su mu najbliži, pa idu najbliži najbližima i tako do temelja.

Kako građani mogu vidjeti djelovanje te partijske piramide?

Kroz pljačkaške privatizacije i klijentističke ugovore poput "Beograda na vodi", Aerodroma "Nikola Tesla" i tako dalje. Vučić je nekada govorio o nultoj toleranciji prema korupciji, a korupcije nikad nije bilo više nego danas. Jedno jedino nezavisno telo koje se time bavilo, Agencija za borbu protiv korupcije, faktički više ne postoji. O REM-u tek ne treba trošiti reči – Vučićeva dominacija u javnom prostoru odgovara onoj u nekom jednopartijskom sistemu. Novi zaštitnik građana se ponaša kao da štiti sebe a ne građane. Sada je i poslednja institucija koja je zadržala svoj integritet došla pod udar – poverenik za informacije od javnog značaja. Naime, Rodoljubu Šabiću ističe mandat u oktobru i mi više nećemo imati ništa od onog što je godinama stvarano i što predstavlja osnovni preduslov za evropske integracije.

U sklopu toga što govorite, koliko je zaista Kosovo važno za aktualnu vlast?

Prema svim relevantnim istraživanjima, uvek je na prvom mestu životni standard, a Kosovo na dnu. Zbog toga smatram da je ispunjavanje celokupnog političkog i javnog prostora temom Kosova zapravo dimna zavesa za nešto drugo što se iza brda valja. Pored toga, Vučić vlada tako što izaziva krize i onda ih kao spasitelj rešava. Izmisli neprijatelja, pa se obračunava s njim i poručuje građanima: ne brinite se, ništa vam se neće desiti dok sam ja predsednik. Pogledajte u tom smislu njegovu retoriku o Kosovu. Govori da je za mir, pregovore, Evropsku uniju, ali da Albancima ništa ne veruje, da će doći do Vranja, da je za razgraničenje…

Primera tih kontradiktornih, visokoemotivnih izjava ima koliko god hoćete.

Zapaljiva, hiperemotivna retorika odavno je postala zaštitni znak kako Vučića tako i drugih ljudi bliskih njemu. Vidimo da ju je usvojila i doskora prilično bezbojna premijerka Ana Brnabić…

Otkako je Vučić došao na vlast, on je radikalizovao javni diskurs. Zato i imamo jednu prostačku skupštinu, tabloide i rijaliti programe u kojima je sve dozvoljeno, i mi smo se već svikli na to. Kada neko pristojno govori, njega više neće da slušaju. Do javnosti dopiru samo glasovi onih koji galame i pljuju. Na sve strane gledamo mrke, napete i agresivne ljudi koji po ulicama sami sa sobom pričaju… Sve ovo je direktna posledica radikalizacije javnog diskursa i Vučićeve potrebe da drži celokupnu vlast u svojim rukama – njega ništa drugo ni ne zanima. Stvoren je utisak o nezapamćenoj podršci koju ima. Ali zašto onda stalno govori da mu je život ugrožen? Zašto jedan tvit Boška Obradovića dobije veći značaj od svih meta koje je on stavio na leđa Draganu Đilasu, Vuku Jeremiću i drugim opozicionim liderima, nazivajući ih ološem ili sastavnim delom stranih agentura? Ta stalna potrebe za proizvodnjom neprijatelja i – prvenstveno – incidenata, državnih udara i stalne napetosti sastavi je deo Vučićevog sistema vladanja.

Počeli smo ovaj razgovor paralelom sa Miloševićevom homogenizacijom i diferencijacijom. Kako ste njihov početak doživjeli u Televiziji Beograd, gdje ste tada radili?

Od Titove smrti do dolaska na vlast Slobodana Miloševića trajalo je vreme interegruma u kom su osvojene mnoge medijske slobode. Ponedeljkom smo imali sastanke redakcije na kojima se ozbiljno analizirao program. Izveštači su bili novinari po azbučnom redu, koji su pratili program te nedelje i beležili primedbe ili pohvale, zatim bi se o tome povela plodotvorna i veoma oštra rasprava i na kraju dogovarale teme za narednu nedelju. Posle Osme sednice Saveza komunista Srbije, ti sastanci su gubili smisao, debata je potpuno izostajala, većina se bojala da iznosi svoj stav, a kasnije su ti sastanci ukinuti, uvedena su stroga pravila o pregledu rubrika pre emitovanja, pa se pored urednika rubrike, pored dva urednika dnevnika i glavnog urednika informativnog programa često pojavljivao i direktor koji bi u poslednjem času zahtevao izbacivanje ili dodavanje dela teksta ili nečije izjave. Napravljeni su spiskovi poželjnih i nepoželjnih ličnosti u programu, a propagatori su smišljali čitave rečenice i definicije ("srbožedni" i "klerofašisti" protiv "nebeskog naroda") koje su morale da uđu u svaki izveštaj kako bi jačao homogeni nacionalistički duh – "Ko nije sa nama, taj je protiv nas". Sve u svemu, kroz pisma podrške i "događanje naroda" pripremao se teren za rat. Zbog svega toga – dok se još pripremalo i kuvalo – ja sam dala otkaz i napustila televiziju.

Kako vam izgleda današnja medijska scena u Srbiji?

Danas je svako novinar. U vremenu o kom sam pričala, u celoj Jugoslaviji je bilo oko tri do pet hiljada novinara. Dakle, retko zanimanje. Sada samo naša udruženja imaju preko 12.000 članova. Pored toga se i društvene mreže smatraju sastavnim delom novinarstva. Ono je otišlo u širinu i spustilo nivo profesionalnosti. Naprosto, ova dva perioda ne mogu ni na kakav način da se uporede. A kada sam pomenula uništavanje svega što je nezavisno, mislila sam i na novinarstvo. Gotovo svi mediji postali su Vučićeve ulizice. Kada god on uzdahne i izdahne, to se emituje na Pinku, Heppyju ili Studiju B. Izvan ovih ulizičkih medija ostale su male oaze – ja ih zovem civilni informativni sektor – kao što su "Vreme", NIN, dnevni list "Danas", nekoliko portala poput "Peščanika" ili "Autonomije", kablovska televizija N1. I to je sve. Vučić je jednostavno sve druge stavio pod kontrolu i ubio novinarsku profesiju. Uostalom, on je bio takav i kao ministar informisanja kada je smišljen inkvizitorski zakon za uništavanje medija. To se i danas radi samo na malo drugačiji način – kroz uskraćivanje oglasa i reklama za nezavisne medije, ali i državne pomoći. Ovo drugo je poseban skandal – na konkursima prolaze mediji koji su najviše kršili profesionalne kodekse i standarde, ali su bliski Vučiću i zapravo predstavljaju partijske novine na najgori mogući način. Uza sve ovo, Vučić je svakodnevnim pritiskom i prisustvom u medijima uspeo da preparira mozak najširoj javnosti i uskrati joj mogućnost da razluči istinu od laži. Sad u novinarstvu vladaju četiri S: smrt, seks, skandal i senzacija.

I nije to jedino što se promijenilo od Miloševićevog vremena…

Za razliku od Miloševića, koji je preuzimao medije, Vučić je sam napravio svoje medijske "bastilje" – njima deli kredite i državnu pomoć. To mu je bilo lakše nego da, na primer, direktno krene na javni servis pošto su 2006. usvojeni medijski zakoni potpuno u skladu sa evropskim zakonodavstvom i konvencijama. Hoću da kažem, da je udario na javni servis, označili bi ga u Evropskoj uniji kao diktatora, a tada je baš bio u fazi kada ih je šarmirao. Dakle, Vučić je uspostavio svoje medije i od tada stalno proziva RTS iako mu je on potpuno poslušan. Da li je normalno da njegov intervju u Dnevniku traje više nego sam Dnevnik? Nije normalno, ali to se sada dešava i na samom RTS-u. Ipak, javnom servisu se mora skinuti kapa za kulturni, obrazovni, digitalni program i razne druge stvari.

I na kraju, što imamo od onih pisama podrške Vučiću s kojim smo započeli ovaj intervju?

Neko je dobro primetio da Vučić ne samo što se igra sa nama, građanima Srbije, već i sa Ustavom – on vodi Vladu, Skupštinu i sve ostalo. Ništa što kažu premijerka Ana Brnabić ili neko drugi ne vredi dok to Vučić ne aminuje. Zato oni i moraju pisati pisma podrške i na svaki dugi način mu iskazivati poslušnost u svemu. Mislim da bi oni bespogovorno podržali Vučića šta god on da odluči. Čak i da sutra kaže, iako to nikada nije rekao, priznajem nezavisnost Kosova.