Nije prijatno setiti se Lisandrove mudrolije da u raspravi oko mêđa najispravnije prosuđuje onaj u čijim je rukama mač. Nije prijatno jer je, nažalost, još uvek tačno. Upustio sam se u raspravu "oko mêđa" goloruk. Mač je bio u njihovim rukama.

Odluka da postanem član Saveta za borbu protiv korupcije, a pogotovo njegov predsednik, bila je rezultat pogrešne procene. I moje i njihove. Nedovoljno poznavanje unutrašnjih mehanizama vlasti i uverenje da se nova vlast razlikuje od mojih negativnih predstava o svakoj dosadašnjoj vlasti naveli su me na lakomislenu pretpostavku da će u ovoj vladi biti više sluha za kritiku koja joj se upućuje, čak i kada kritika potiče od onih kojima je vlada ukazala poverenje. S druge strane, neko kome nije bilo poznato da zbog izrazite odbojnosti prema hijerarhiji, disciplini kolektiviteta i trgovini interesima (do sada nisam pripadao nijednoj partiji), mogao je imati pogrešno uverenje da će mi članstvo u Savetu imponovati, da će me opčiniti šarm njegovog roditelja i da ću nastojati da ugodim njegovim očekivanjima. Oba previda su neoprostiva. Lako je bilo zaključiti da Vlada ne formira svoje savetodavno telo da bi se sa njegovim shvatanjima javno sporila. Takođe, teško je bilo očekivati da Vlada uopšte ima pretenzije da instrumentalizuje telo u koje je imenovala gotovo isključivo ličnosti samostalne, nezavisne i dovoljno afirmisane da bi bile otporne na svaku vrstu pritiska i manipulacije.

Zbog toga je brzo došlo do neslaganja. Ukazivao sam da su predložene izmene Krivičnog zakona prepune protivrečnosti. Vlada nije popustila. Zajedno sa članovima Saveta procenio sam da je uključivanje državne bezbednosti u Vladine antikorupcijske timove promašaj. Vlada to nije priznala. Insistirao sam da se, do donošenja zakona koji će rešiti pitanja inkompatibilnosti u parlamentu i egzekutivi, honorati vlasti na svim nivoima odreknu članstva u upravnim odborima. Vlada nije pristala. Svi smo u Savetu požurivali donošenje Zakona o izbegavanju sukoba interesa i Zakona o finansiranju političkih stranaka. Vladi se nije žurilo. Podsećao sam da iz samog zakona proizilazi da je gotovo svaki ekstraprofiter ujedno i izvršilac krivičnog dela. U Vladi su smatrali da je dovoljno da svaki od tih ekstraprofitera plati. Tražili smo sredstva za rad. Oglušili su se. Čekali smo na sastanak sa premijerom. Nije imao vremena. Pokušao sam sa pripremom predloga strategije za borbu protiv korupcije. Predlog za raspravu, koji je počinjao stavom da je prioritetni zadatak antikorupcijskih aktivnosti suzbijanje korupcije i njenih potencijalnih izvora u vrhovima vlasti, ministar je diskvalifikovao ocenom da je to "kafanski nivo".

Da stvar bude čudnija, sve sugestije Saveta i svi moji javno izneseni stavovi imali su za cilj da se stvore pravne pretpostavke protiv fame da je i ova vlast posegnula za bilo kojim vidom korupcije i protiv stvarnih mogućnosti da za tim ikada posegne. Iskreno sam bio naklonjen reformskoj orijentaciji Vlade, a nenaklonjen konzervativnim, proklerikalnim i fantomom nacije opsednutim snagama koje su joj oponirale. Uostalom, upravo da bih izbegao da me te snage politički zloupotrebe, povukao sam ostavku koju sam podneo još u februaru.

Ali, jednostavno, nije išlo! Stekao sam utisak da je, inače vispren i preduzimljiv, ministar Đelić na svaku sednicu Saveta sa saradnicima dolazio samo zato da bi bio na straži i pokušao da spreči donošenje nepoćudnih zaključaka. Nije čudno što se polemika nastavila preko medija. Postao sam problem.

I tada se, kakve li slučajnosti, ukazala prilika. Neko mi je našao slabu tačku – doktorat! Meni potpuno suvišan, kasno stečen i odmah zaboravljen, ali zato što kod većine o tome vlada upravo suprotno uverenje, izuzetno pogodan, ako se dovede u pitanje (doktorirao, a nije magistrirao!), da posluži za kaljanje moralne reputacije. Za izdašnu i "totalnu" eksploataciju ovog nalaza našlo se i pogodno sredstvo. Sa istančanim osećajem za proskribovanje i neugaslim resantimanom prema odjecima i reagovanjima i "Vojku i Savlu", na posao su prionule Kad kažem novine, uz svesrdnu podršku takvih medijskih autoriteta kao što su Pink i "Svedok".

Posle mesec dana njihovog prilježnog žigosanja i mog stpljivog ali uzaludnog čekanja da budem uzet u zaštitu, ponudio sam premijeru Đinđiću ostavku. Do danas nisam dobio odgovor. Iz štampe sam saznao da mi se Savet zahvalio. Čitava ova afera, međutim, bila je samo povod. Razlozi su, kao što se vidi, nešto dublji.

Ako, s političkim ambicijama, iz borbe protiv bilo kakvog zla isključite mogućnost njegove pojave u sopstvenom zabranu, vreme je da se zapitate da li su vam namere iskrene ili vas je definitivno zavela magija vladalačkog samoljublja. Ako proveru svojih namera poveravate nezavisnom telu, od koga isključivo očekujete da povlađuje vašim zamislima, očigledno je da imate nevolju sa potrebom da za autarhičnu političku volju nađete dopadljivo opravdanje.

Za takvu paradu nisam imao sluha. Nisam pristao na ulogu lika kakvom je Bodrijar dao značaj krotkog saučesnika u kloniranoj stvarnosti. Drugim rečima, došao je trenutak da ispunim obećanje koje sam dao još u decembru prošle godine: kad se uverim u namere Vlade da Savet koristi samo da bi ulepšala svoju sliku, ja u njemu neću videti svoje mesto. Nažalost, uverio sam se!