Jula meseca 1969. dve žestoke eksplozije odjeknule su u Beogradu: jedna u bioskopu "20. oktobar", a druga u garderobi Željezničke stanice, nešto kasnije (valjda). Bilo je žrtava, ali to je ovde manje bitno, kao što su i žrtve uvek manje bitne u toj vrsti politike: važno je da ih ima, jer igra inače gubi na uverljivosti. Svi smo se neko vreme sećali Magdalene Novaković koja je u bioskopu izgubila obe noge; i to bi bilo to. Zbog tog terorističkog napada uhapšen je, suđen, osuđen i pogubljen izvesni Miljenko Hrkač, donekle zbunjeni mladi Hercegovac ne baš velike pameti. Posle je bilo priča da to nije bio baš on, nego brat i u tom pravcu, ali to nije pomoglo: on je u celu stvar bio umešan, zbog gluposti (najverovatnije) ili zbog neke podle politike (podjednako verovatno).

Tu nam se sada valja vratiti na kontekst u kome se ne samo ta nego i druge slične drame događaju. Tada je u usponu ono što će se kasnije nazvati "Maspok", komunistička skraćenica za "Masovni pokret" (kao "Nama" ili "Komgrap"; takvo vreme bilo, skraćivano). Ustaška emigracija tada već ima dve generacije: originalnu iz 1945. i mlađu, od naslednika i potomaka; uskoro će dobiti i treću, "prolećarsku" (od "Hrvatskog proleća", tj. "Maspoka"). Oni prvi, originalni, svoje su ispucali i upropastili sve šanse još za vreme "križara" i "škripara" (od "škripa", kraška pećina) 1945–1950. Ubačene grupe ustaša, računajući slaboumno na dojučerašnje neprijatelje Anglosaksonce kao na današnje saveznike protiv komunista, razbijene su i uglavnom pobijene vrlo brzo. Tada Englezi i Amerikanci nisu bili baš tako glupi kao kasnije: prstom nisu mrdnuli da pomognu; procena je bila da "križari" nemaju nikakve šanse za produženi gerilski rat protiv komunista.

To, međutim, nije sprečilo Zapad da u najmanju ruku toleriše ustašku emigraciju, ako ne i da je tu i tamo podstaknu i finansiraju za ponešto. U takvoj situaciji Državna bezbednost (u daljem tekstu Udba) osetila je potrebu da ponešto i preduzme na stranoj teritoriji. Sa manjim ili većim uspehom krenulo se u operacije osvetničkih ubistava ustaških (ali i drugih) emigrantskih glavešina. Pavelić im je umalo uspeo (takav je život…). Bilo je i uspešnijih operacija, doduše.

HRVATSKO PROLEĆE: Stara Udba imala je, međutim, određene profesionalne standarde koji će kasnije dramatično padati. Kao prvo, u tim "zagraničnim" operacijama koristili su svoje profesionalne i proverene kadrove; kasnije će se sve više oslanjati na unajmljene obične kriminalce, kao što ćemo videti. Kao drugo, Udba je imala precizne kriterijume za to ko je za ubijanje, a ko nije; kasnije će se ti kriterijumi razvodniti do besmisla. Kao treće, Udba je imala dobro smišljene taktike čiji je cilj bio (što je često uspevalo) da se emigracija između sebe zavadi, pa da se pobiju sami, što nije bilo teško jer je reč bila o mahnitim dinaridskim strasnim gorštacima bez mnogo pameti; dovoljno je bilo smestiti im uverljivu intrigu, pomešati neke puteve novca i gotov posao. Kao: onaj je doušnik Udbe i još pritom krade vaše pare od donacija i reketa; dovoljno. U jednoj takvoj spletki izvesni Bože Vukušić ubio je nekoga u SR Nemačkoj i dobio doživotnu robiju; zbog nečega je 1991. oslobođen i u Tuđmanovom režimu postao je strašno važna ličnost; i o njemu kasnije.

"Hrvatsko proljeće" od 1969. do 1971. ustaška je emigracija dočekala sa preteranim i – videćemo kasnije – preuranjenim ushićenjem. Ni Udba nije propustila da primeti potencijale tog pokreta. Bilo kako bilo, 1969. godina donosi nagli porast terorističkih akcija hrvatske ekstremne emigracije: od pomenutih eksplozija u Beogradu, pa do kasnijeg ubistva ambasadora Rolovića u Švedskoj i atentata na našeg vojnog izaslanika u Berlinu, Antona Kolendića. Kolendić, ličnost mnogo veća i važnija od pukog diplomate u Zajedničkoj misiji Saveznika u Berlinu, preživeo je čudom hitac nekog Drage Đole, Hercegovca takođe, ispaljen u glavu. Bivši rezident NKVD u Sofiji i operativac u Turskoj, Kolendić je bio i ostao Titov veran saradnik i saborac; posle rata bio je rezident Udbe u Gracu i vodio je ozbiljne naše obaveštajne mreže u Austriji i Nemačkoj. Mesto u Berlinu bilo je korak napred u karijeri. Kada sam se, igrom ne baš slučaja, s njim zbližio osamdesetih godina i često i dugo razgovarao, ispričao mi je zanimljiv detalj koji je uticao da preispitam svoja saznanja o spoljnim aktivnostima Udbe u ta kritična vremena. Naime, revolver Smith & Wesson K-38 iz kojega je atentator Đolo pucao u njega stigao je par meseci ranije iz Beograda u diplomatskoj pošti; stari špijunski lisac naravno da je zapisao serijski broj oružja, koji će se zatim pojaviti u balističkom nalazu berlinskog Polizeipresidiuma nakon atentata. Kolendić je tada dopuštao razne mogućnosti – uključujući i tu da bi njegovim ubistvom bile ubijene dve muve: em nezgodan svedok ratnih i kasnijih zbivanja, em visoko rangirani jugoslovenski diplomata itd., ima tu još.

HRVATSKO REVOLUCIONARNO BRATSTVO: U svakom slučaju, eskalacija terorističkog nasilja ustaške emigracije od 1969. nadalje bila je – hajde da kažemo i to – dobrodošla provokacija za Udbu. Najvažniji – i najmisteriozniji! – događaj bila je ona infiltracija terorističke gerilske grupe iz Australije u leto 1972. Njih 19 provuklo se (nekako!) iz Austrije, stiglo do Bugojna i dalje u pokušaju da dignu narodni ustanak protiv jugokomunističkog režima. Detaljni opis te blesave i samoubilačke avanture dugujemo tek od nedavno pomenutom Boži Vukušiću, Tuđmanovoj uzdanici (još je pod krivičnim postupkom zbog neke podjednako slaboumne otmice, jer je umislio da je glavni lovac na "udbaške zločince", pa nije pazio). U tom svom svojstvu Tuđmanovog poverljivog lica, Bože je Vukušić dobio pristup u skoro sve arhive hrvatske i bosansko-hercegovačke Službe državne bezbednosti, pa se u toj njegovoj knjizi o "Hrvatskom revolucionarnom bratstvu" (HRB) mogu naći zanimljiva autentična dokumenta. Knjiga je inače bestidno šovinistički pristrasna (otmica švedskog aviona kojom je iznuđeno puštanje ubica ambasadora Rolovića naziva se tamo eufemistički "posudba švedskog zrakoplova"), ali dokumenta su dokumenta. Sve je tamo u vezi s tom Bugojanskom grupom objašnjeno – osim glavnog pitanja: a da ko ih je nagovorio na tu očito samoubilačku avanturu? Na to – jedino relevantno – pitanje odgovora nema.

Sada bi neko pakosno upitao da jesu li oni dovoljno bezbednosno proveravali svoje lidere? Ionako se ustaška emigracija iscrpljivala, pa i međusobno ubijala, u raspravama da ko je infiltriran po Udbi, a ko je pak pošteni ustaša. U velikom broju slučajeva bili su u pravu: stara Udba bila je ozbiljna firma. I zaista, s bezbednosne tačke gledišta postavlja se ozbiljno pitanje vremenskog određenja, tajminga, kako se danas kaže, određenih akcija. Profesija ne priznaje koincidencije, pogotovo ne one učestale…

Zašto baš u vreme procvata "Hrvatskoga proljeća", na primer? Zašto posle Karađorđeva, kada se javlja politička potreba da se to isto "proleće" potvrdi kao šovinističko? Tada već uveliko imamo suptilno prožimanje emigracije i Službi, gde mnogi rade i za jedne i za druge; igra senki uveliko nalik na onu s početka XX veka između ruske Ohrane i esera; čuveni Azef neizbežno dolazi na um. Takve igre senki, srećom, brzo se degenerišu i propadaju u sopstvenom besmislu. Više se ne zna ko tu za koga radi; vredi li ta operacija tih žrtava, a te informacije tih para itd. Službe, što je najstrašnije, počinju da vode računa samo o tome da same sebe učine neophodnima (to imamo i dan-danas). To nije slutilo na dobro, a tako se i završilo.

DEGRADACIJA PROFESIONALNIH STANDARDA: Krajem sedamdesetih i – naročito – početkom osamdesetih godina XX veka dolazi do zabrinjavajuće degradacije profesionalnih standarda. Kao prvo, gube se kriterijumi za likvidacije. Dobro, složićemo se da je glupo i opasno ubijati političke emigrante po inostranstvu: mnogo je veća šteta od koristi, ali to nekome nije bilo jasno u Ulici kneza Miloša. Ako se to već radi, neka se barem radi profesionalno i promišljeno – ako je ikako moguće i zaista nužno. Ubili bi Amerikanci i ovoga Snoudena, ama se ne usuđuju: državni razlog je jedno, ali je bruka drugo; to je stvar racionalne procene.

Da nešto tu nije u redu videlo se kad je ubijen Bruno Bušić u Parizu, jedan nespretni i smotani marginalni emigrant od kojega su posle napravili bogznakakvog heroja. Onda je 1978. u Glazgovu izvesni Vinko Sindičić pucao na takođe marginalnog hrvatskog emigranta Nikolu Štedula, ali ga je promašio više puta. Sindičić je uhvaćen zbog amaterizma: pokušao je da Britaniju napusti sa istim pasošem na koji je iznajmio auto u Glazgovu. Dobio je deset godina i pošteno ih je odležao. Bušićev ubica nije otkriven.

Tu sad dolazimo do Josipa Perkovića, glavnog hrvatskog udbaša koji je radio po liniji neprijateljske emigracije od 1979. do 1986, da bi odmah po Tuđmanovom dolasku na vlast postao šef vojne službe HV, SIS. Taj isti Perković godinama je Vinka Sindičića, po izlasku iz škotskog zatvora, pokrivao i spasavao od policije, a zbog Vinkovih avantura, pljački i ispada u Rijeci. Bože Vukušić i njemu slični pokušali su Sindičiću da natovare i Bruna Bušića, ali je ispalo da je u toj stvari nevin. Onda su se Nemci zainatili da Josipa Perkovića saslušaju zbog ubistva Stjepana Đurekovića u jesen 1983. I taj Đureković bio je pojava marginalna, mnogo više kriv za neko zamračivanje para iz INA, nego za emigrantsku aktivnost. Jeste on na brzinu objavio par slaboumnih političkih pamfleta kad je 1983. pobegao u Nemačku, ali to se tada činilo kao puki politički alibi za azil. Za to ubistvo na doživotni zatvor bio je osuđen neki Krunoslav Prates, saradnička veza Službe, još 2008, a na osnovu Sindičićevog svedočenja, koje je ovaj povukao ovog proleća, a tu se pominjao i Perković kao nalogodavac.

Sada Nemci traže Perkovića, Milanovićeva vlada ga ne da, a HDZ bi istovremeno da Perkovića ne izruče (Tuđmanova desna ruka), ali i da se ne prihvati zahtev EU za poštovanje evropskog naloga za hapšenje itd. Potpuni haos; ništa drugo se i ne može očekivati od igri senki ovih pedesetak godina.

Države i režimi dolaze i odlaze; Služba ostaje, govorio je jedan stari vojno-državni lisac nama klincima pre mnogo godina.