Incijativa "Naše dete – naša odluka" nastala je nakon što je u "Blicu" objavljen tekst "Ako mi se nešto dogodi" u kojem se koleginica Ana Adžić pita zašto u Srbiji roditelj ne može da odredi staraoca svom detetu, odnosno da odluči ko se o njegovom/njenom detetu brinuti u slučaju iznenadnog gubitka roditelja. Prva reakcija na taj tekst pojavila se na sajtu "Moj izbor", 14. avgusta 2017. pokrenuta je i konkretna akcija, a potom je u "Vremenu" br. 1390 objavljen tekst "Ne dam im svoje dete".

Uz pomoć Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), napravljen je predlog izmene Porodičnog zakona, dok su putem aplikacije "Otvorenog parlamenta" svim poslanicima i poslanicama, kao i članovima Odbora za prava deteta, Odbora za ljudska prava i Odbora za zdravlje i porodicu, poslati mejlovi s obaveštenjem o incijativi i o predloženim zakonskim izmenama. Za svaki slučaj, CRTA je na pisarnicu parlamenta odnela i pisma svakom od poslanika i poslanica – da ne bude posle "nismo znali".

RUŠENJE BARIJERA: Istog dana, a i u danima koji su sledili, bilo je jasno da je ovo stvar koja ruši političke i ideološke barijere i gde politika zapravo više ne važi. Osim poslanika i poslanica Demokratske stranke, SDS, Lige socijaldemokrata Vojvodine, Dosta je bilo, obe stranke Zelenih i više nezavisnih poslanika-ca, momentalno su i pozitivno reagovali i oni od kojih to na prvu loptu možda i nije moglo da se očekuje: vrlo srdačnim mejlom javio se Nemanja Šarović iz Srpske radikalne stranke, Marija Janjušević iz Dveri, ljudi iz poslaničkog kluba SPS-a. Lično su se javili i Nenad Čanak, Žarko Korać, Sanda Rašković Ivić, članice Ženske parlamentarne mreže i mnogi drugi. U vrlo kratkom roku organizovani su sastanci s predstavnicima DS, SDS, Zelenom strankom i Zelenima Srbije, pa i Odborom za ljudska prava. Sve ove stranke bile su saglasne da – uz manje korekcije – podrže incijativu za promenu Porodičnog zakona ukoliko se ona nađe u parlamentu.

Ali, ne lezi vraže. Da bi predlog izmene nekog zakona bio usvojen pred Vladom i Skupštinom, potrebno je pre svega da ga predloži neki poslanik-ca ili da incijativu potpiše 30.000 ljudi. Druga varijanta u startu je odbijena zato što je za prikupljanje tolikog broja potpisa potrebna ozbiljna mreža aktivista i volontera, čega ovde nije bilo. Druga opcija, pak, podrazumevala je nepremostivu političku prepreku. Ako bi inicijativu podneo neki poslanik opozicije, ona bi, čak i da je najbolja na planeti, bila osuđena na neuspeh. Tome u prilog govorile su i silne inicijative koje je predložio poslanik DS Dušan Milisavljević: iako sve odreda sjajne i okrenute konkretnim ljudima i njihovim konkretnim problemima, bez ikakvih političkih prizvuka, u parlamentu su "sahranjivane" i zaboravljane. Okretanje na drugu stranu, takođe, ne bi značilo ništa – čak i ukoliko bi incijativu podneli predstavnici-ce neke stranke koja je u koaliciji s vladajućom, teško je očekivati da bi to naišlo na dobrodošlicu onih koji u Srbiji odlučuju o svemu.

Zbog toga, jedini pravi put bio je takoreći balzakovski – baziran na onoj njegovoj mudrosti po kojoj se, "ako se već napada nešto na nebu – treba gađati pravo u boga". Međutim, s Olimpa, odnosno iz poslaničkog kluba Srpske napredne stranke, nije bilo vesti. Jedina koja se oglasila bila je poslanica Jadranka Jovanović, koja je incijatorku uputila na Odbor za zdravlje i porodicu "čiji su poslanici usmereni ka tim temama".

A ŠTA ĆU VAM ONDA JA?: Onda se, međutim, desilo nešto sasvim neočekivano: na mejl je odgovorila predsednica skupštine Maja Gojković lično! U dopisu koji je poslat mejlom, ali skeniran i svojeručno potpisan (vidi sliku!), ona je obećala da će stvar vrlo brzo biti izneta pred Odbor za prava deteta kome predsedava. U prevodu, to je značilo trijumf. Ili je tako bar moglo da se pomisli.

Jer, ako predsednica lično obeća razmatranje, jasno je da joj inicijativa ne zvuči blesavo, da se o njoj može razmisliti. A ako predsednica tako obeća, jasno je da će iza nje stati i dvotrećinska većina onih koji glasaju i "na zvonce" ako je potrebno. U međuvremenu, tadašnji predsednik Odbora za ljudska prava Meho Omerović rekao je da će, ako to ne učini Maja, inicijativu pred skupštinu izneti njegov Odbor. Ipak, situaciju u parlamentu, ali i sliku našeg društva najbolje je opisao predsednik jedne manje stranke s kojim je sastanak organizovan nakon predsedničinog obećanja. "Imate Majinu podršku? A šta ću Vam, pobogu, onda ja?!"

Nije to, naravno, bila jedina slika društva. Po važećem Porodičnom zakonu, pa i nacrtu Građanskog zakonika, ukoliko dete ostane bez ijednog roditelja, o njegovoj daljoj sudbini odlučuju isključivo centri za socijalni rad – koji, pritom, ne uzimaju u obzir eventualno mišljenje preminulih roditelja ili staratelja. U nekim slučajevima, kao što je slučaj potpisnice ove priče, to praktično znači siguran odlazak deteta u dom za nezbrinutu decu ili u hraniteljsku porodicu, pošto ne postoji familija "u prvom kolenu".

Iako je dete materijalno situirano, iako ima svoj krug prijatelja i poznanika, svoje sigurno društveno okruženje, ljude koji bi se o njemu rado starali – ono odlazi "u sistem", odakle je dalji životni put više nego neizvestan i zavisi samo od puke sreće. Predlog izmene Zakona nije iz procedure ni na koji način uklanjao centre za socijalni rad, već je samo uključivao i mišljenje roditelja, svojevrsni testament: konačnu odluku i dalje bi donosio Centar.

Ali, iz vrha jedne institucije koja se direktno bavi ovom problematikom, incijatorki je objašnjeno da nije u pravu ni ona, ni ona poslanička grupacija koja je izmenu podržala, jer niko "ne čita zakon" kako treba – previđamo, navodno, kako Centar, ako želi, može da uzme u obzir i poslednju želju roditelja. Na primedbu da nešto što "može" i "ako želi" nisu nikakva sigurnost roditelju koji strepi u čije će mu kandže dospeti dete kad ostane samo – odgovoreno je da to "u praksi" nije baš tako "kako se priča". Konačno, pao je i konkretan predlog – da incijatorka "preko veze" ode u centar nadležan za njenu opštinu, tamo zapiše šta hoće i kako hoće, pa će oni, ako ona iznenada ode s ovog sveta, i to uzeti u obzir.

Stvar, međutim, nije u jednom detetu. U detetu ovog ili onog novinara, poslanika ili aktiviste, koji – ovako ili onako, preko veze – možda i može da reguliše gde će mu dete dalje odrastati. Stvar je u činjenici da svako dete, svaki maloletni građanin ili građanka Srbije može u nekom trenutku ostati bez roditeljskog staranja. Stvar je u tome da se oni maloletni građani i građanke koji ne moraju pasti na teret države (a mnogi ne moraju, jer imaju nekretnine, kakav-takav novac, nasledstvo), ne guraju na silu u sistem koji je sakat i koji toj deci ne garantuje ni delić onoga na šta su navikli. Zar nije bolje da ta i takva deca žive kod prijatelja, kumova i dalje rodbine, a da se budžetski novac koji je uložen u njihovo podizanje preusmeri ka deci koja nemaju bukvalno ništa i o kojima – osim sistema – nažalost nema ko da brine? Sve to nije moglo da se objasni predstavnici institucije, a incijatorka nije otišla da bilo šta sredi "preko veze".

NEMOJ DA JE LJUTIŠ: No, vratimo se na predsednicu parlamenta. Da predsednica Gojković nije obećala to što je obećala, predlog izmene zakona već bi bio podnet: možda bi ga podneo Odbor za ljudska prava, možda neka opoziciona stranka, a možda bi se zakucalo i na vrata predsednika Aleksandra Vučića. Ovako, poslanici koji bi ga možda i podneli, odustali su "zbog Maje", a svako dalje guranje čitave te stvari podrazumevalo je opasnost da se "Maja naljuti" i da blokira čak i pomisao na zakonsku izmenu.

Ova vrsta ćutanja inače je uobičajena kada je reč o građanskim incijativama. Niz zakonskih predloga koji se tiču dece i porodice stoji u zapećku ("Aleksin zakon", na primer), a Igor Jurić već godinu dana – uprkos nadljudskom trudu – nije uspeo da se izbori da se predlog izmene Krivičnog zakona (kojim bi silovateljima i ubicama dece bila garantovana doživotna zatvorska kazna) nađe pred parlamentom i da se o njoj raspravlja. Otac ubijene devojčice Tijane potpuno se posvetio sprečavanju zločina nad decom i u korist takve izmene zakona prikupio neverovatnih 160 hiljada potpisa građana i građanki. Podsećanja radi, da bi se zatražio referendum o nekom pitanju, dovoljno je i daleko manje: Zakon o referendumu u članu 10 navodi da "akt o raspisivanju republičkog referenduma donosi Narodna skupština na predlog najmanje pedeset narodnih poslanika, Vlade ili najmanje 100.000 birača".

Kada je za predlog izmene Krivičnog zakona prikupljeno 160 hiljada potpisa, inicijatori su se takođe obratili predsednici Maji Gojković. Tom prilikom ona je bila konkretna – odmah im je rekla da ne može da ih primi. Ali, kako se tu našao i urednik jednog uticajnoj medija, poziv je upućen direktno Aleksandru Vučiću, uz opasku da bi bilo baš "bez veze" da se sutradan, na nekoj naslovnoj strani pojavi da Gojkovićeva nije želela da primi jednu takvu inicijativu, podržanu s toliko glasova.

I gle čuda! Pet minuta posle tog razgovora, predsednica se iznenada predomislila i rekla da može da ih primi (?!) Ni od tog sastanka za sada nije bilo ništa, ali je ponašanje iste žene u sličnim situacijama više nego simptomatično. Osoba koja je plaćena i zadužena da u najvišem predstavničkom telu predstavlja građane i građanke ove države ne sme svojeručno da potpisuje lažna obećanja, ne sme da na taj način indirektno sprečava dalji razvoj neke građanske incijativne, a u slučaju Igora Jurića – ni u snu ne sme da ignoriše volju 160 hiljada ljudi, a da slepo sluša naređenja samo jednog čoveka.

Zahvaljujući njoj, a uprkos javnoj podršci više od sto nevladinih organizacija i ogromnog broja poslanika i eksperata, inicijativa "Naše dete – naša odluka" nije se pomerila dalje od opšteg "pozdravljanja" i odobravanja. Za godinu dana, od kada je pokrenuta, poginulo je mnogo ljudi, mnogo je dece ostalo bez roditelja, mnogo ih je završilo u domovima. Samo jedan primer: majka Olge Lovrić, koju je muž ubio prošle godine ispred Centra za socijalni rad, jedva se izborila za starateljstvo nad trojicom dečaka ostavljenih i bez majke i bez oca (koji se ubio). Isti taj Centar ispred kog je žena ubijena, mogao je lako da odluči da ih prosledi nadležnom domu, ili čak i rodbini ubice! Moguće je, naravno, da ubijena Olga, i da je mogla, ne bi ostavila svoju poslednju volju u pogledu staratelja. Moguće je da silni izginuli ljudi nisu ni sanjali da će biti mrtvi, pa samim tim nisu ni razmišljali "šta će biti ako se desi". Moguće je da 98 odsto roditelja uopšte ne želi da misli o takvoj mogućnosti, kao što je moguće (doduše, u daleko manjem procentu) da nadležni centri za socijalni rad zaista donesu odluku u najboljem interesu deteta.

Ali, šta košta državu da roditeljima da mogućnost ne da odluče, već da samo kažu šta misle o daljem životu svoje dece? Šta košta poslanike da u postojeći zakon unesu tri rečenice oko kojih ni među pravnicima, ni među poslaničkim grupama, ni među ekspertima nije bilo većeg neslaganja?

Ja ne znam. Da pitamo Maju?