Uvidevši da se sudija Ričard Mej sve češće odlučuje da pri ulasku novih svedoka u glavnu sudnicu Haškog tribunala primeni različite mere zaštite, od skrivanja imena i lika svedoka pa do povremenog ili stalnog isključivanja slike i tona (sudsko veće je do sada odobrilo osam ovakvih zahteva tužilaštva, a biće ih izgleda još), optuženi Slobodan Milošević je u jednom trenutku prošle nedelje prilično razočarano i gotovo samosažiljvo konstatovao: "Pa, ja sam prihvatio da učestvujem u ovom vašem procesu samo zbog prilike da se obraćam javnosti." Sudija Mej je na to kratko replicirao tezom kako povremeno odsustvo javnosti s ovog proces nikako ne znači da su prava optuženog znatno uskraćena. Za Miloševića, koji neuporedivo više vodi računa o tome kako će ono što izgovori u sudnici odjeknuti u javnosti kojoj se obraća nego o tome da li će ista priča imati bilo kakvu ubedljivost i snagu za sudsko veće i za koga diskreditovanje nekog od svedoka ili javno iznošenje sumnji da je reč o "špijunu" ili kakvom privesku "marionetskih vlasti" iz Beograda predstavlja izgleda jedinu stvarnu hašku strast, uskraćivanje javnosti na ovom suđenju znači isto što i uskraćivanje svih prava.

SVEDOK L: U nekoliko navrata u dosadašnjem toku ovog suđenja, na kome se trenutno govori o zločinima počinjenim tokom rata u Hrvatskoj, i sam sudija Mej je doduše upozoravao da fer i pošteno suđenje podrazumeva pre svega javnost, a zatim i razumnu dužinu ovog sudskog procesa. Još od prvog suđenja u Haškom tribunalu bosanskom Srbinu Dušanu Tadiću i od neslavne epizode sa zaštićenim (i kako se kasnije ispostavilo lažnim svedokom) Draganom Opačićem, koji je u knjige međunarodnog prava ušao kao čuveni "svedok L" u odeljcima u kojima se opisuje sudsko krivokletstvo, u Hagu se, koliko je god to moguće, vodi računa da se suđenja ne vode prečesto bez prisustva javnosti. Po preporuci nekih uglednih svetskih pravnika, slučaj "svedoka L" morao bi da posluži kao upozorenje za sve buduće međunarodne sudove: ma koliko tužioci nasrtali sa zahtevima da se sačuva anonimnost svedoka ili sudi bez prisustva javnosti, upravo je javnost najsigurnija zaštita od svakog mogućeg krivokletstva. Sudija Mej za sada pokušava da napravi neku vrstu balansa između ovog načelnog stava i upozorenja koje je u sudnici, obrazlažući zahteve za zaštitne mere za svedoke i povremena isključivanja javnosti sa suđenja, izrekao tužilac Džefri Najs, tvrdeći da je bivša Jugoslavija još uvek previše opasno mesto za življenje, o čemu se na ovakvom suđenju i te kako mora voditi računa.

Povećan broj svedoka pod različitim vidovima zaštite nije inače jedina upadljiva razlika ako se ono što se trenutno zbiva u "sudskom procesu stoleća" uporedi sa događajima u sudnici iz vremena kada se raspravljalo o kosovskom delu optužnice. Tim tužilaštva je delimično izmenjen (iz procesa se povukao jedan od najzaposlenijih u kosovskom delu, tužilac Dirk Rajneveld), a vođa ovog tima Džefri Najs opredelio se i za drugačiju taktiku prezentovanja dokaza protiv Slobodana Miloševića. Na početku suđenja za događaje u Hrvatskoj gotovo i da nije bilo svedoka koji su govorili o tzv. bazi zločina ili svedočili o stradanjima svojih najbližih kao što je to bio slučaj dok se govorilo o zločinima počinjenim u vreme rata na Kosovu. Istovremeno, kosovski deo suđenja protekao je gotovo bez svedočenja ozbiljnijih insajdera. Onaj koji je označen kao najozbiljniji i koji je svakako najviše znao o svemu što se zbivalo na Kosovu, bivši šef RDB-a Rade Marković, odbio je da kao svedok tužilaštva upre prstom na Slobodana Miloševića. Blizina kosovskih događaja, lojalnost prema nekadašnjem šefu čak i kada je u zatvoru i najverovatnije greške u pristupu samog tužilaštva uticale su da taj prvi deo suđenja prođe bez znatnog broja svedoka sa srpske strane koji bi iznutra osvetlili ono što se zbivalo u ratnom periodu ili priznali sopstvene zločine.

DISTANCA: Mnogi su tada smatrali da će gotovo decenijska odmaknutost od ratnih zbivanja u Hrvatskoj i BiH samo dodatno otežati posao tužilaštvu, pogotovo pokušaje da se dođe do uverljivijih svedoka. Bar na početku ovog dela suđenja ispostavilo se kako je upravo ova vremenska distanca samo išla na račun tima kojim koordinira tužilac Džefri Najs. Na raznim krivinama i u političkim zaokretima koje je svojevremeno pravio u RSK i RS, iz Miloševićevog tima i milosti otpadali su mnogi vernici njegove nekadašnje politike koji su danas spremni da pričaju o svemu, tim pre ukoliko im se ponudi i određena zaštita. Neki od njih stizali su u Beograd u izbegličkim kolonama ogorčeni na svoju nekadašnju političku ikonu, neki su ostali da žive u Hrvatskoj kajući se zbog svojih uverenja i zanosa sa početka devedesetih. U međuvremenu, mnogo puta su lično ili preko svojih rođaka ispričali svoje priče o izneverenim očekivanjima i propalom nacionalnom projektu. Te priče se danas onima koji kraj TV ekrana prate suđenje Miloševiću, iako ne manje neprijatne, čine nekako neuporedivo poznatijim i uverljivijim nego priče kosovskih Albanca koji su donedevno defilovali haškom sudnicom i uz to, po pravilu, odbijali da priznaju da su ikada videli neku jedinicu OVK ili se ikada uplašili od neke NATO bombe.

Tako se među prvim svedocima u ovom delu suđenja pojavio i čovek koji je nekada pripadao prvim ešelonima Miloševićeve prekodrinske politike (hrvatska štampa ga optužuje čak i za držanje privatnih zatvora), na red će, prema zvaničnim najavama (i onome što se može zaključiti iz predtpretresnog podneska za ovo suđenje), ubrzo stići i oni koji su s Miloševićem projektovali privremenu krajinsku državu. U sudnici se nedavno pojavio i svedok C-20, bivši pripadnik Crvenih beretki i Arkanovih Tigrova iz čijeg se (za javnost često zatvaranog) svedočenja moglo zaključiti da je spadao u "insajdere izvođače radova". U trenutku zaključenja ovog broja "Vremena " (utorak popodne) završava se i prvi dan svedočenja nekadašnjeg pripadnika KOS-a Slobodana Lazarevića, čoveka koji u Hagu svedoči pod svojim nekadašnjim imenom i prezimenom jer već nekoliko godina živi negde van SRJ pod sasvim drugim imenom i identitetom.

Lazarević, čije svedočenje (ponekad i sa nešto džemsbondovskih detalja i priča o neuspešnoj infiltraciji u emigrantske redove) otvara niz do sada netaknutih tema u ovom sudskom procesu (način funkcionisanja i finansiranja obaveštajne službe, ubijanje sopstvenih ljudi radi sticanja propagandnih poena ili optuživanja druge strane, ponašanje srpskih delegacija na međunarodnim pregovorima, način skupljanja leševa za razmenu uz mogućnost da se broj namiri i preko živih zarobljenika), prvi je zvanični predstavnik KOS-a na ovom suđenju. Prema nekim najavama biće ih još iz KOS-a, a izgleda da bi na red mogli da dođu i prvi svedoci iz DOS-a.