Ako bi se neki naprednjački letopisac, uz Vučićev pristanak, ipak osmelio da od zaborava otme biografije prvaka SNS-a te njima obogatio sadržaj stranačkog sajta koji je u osetljivom istorijskom folderu i dalje "u pripremi", poglavlje o Maji Gojković mogao bi da, romansijerski, započne ovako: Bila je avangarda radikalskog presaldumljivanja (od glagola presaldumiti se, tur. – preći na drugu stranu, promeniti mišljenje, prebaciti se, promeniti uverenje). Jer, pošteno govoreći, nije Maja Gojković krenula za Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, nego su oni krenuli za njom.

Koliko će se na njenom slučaju obistiniti da "samo jednom u životu možete biti avangarda", kako jednom reče poljski kompozitor Kšištof Penderecki, drugo je pitanje. Ali, dve su stvari tu neoborive: Maja Gojković, otkako je zakoračila u politiku, ima svakodnevnu potrebu da bude korak ispred svog vremena, eto čak i kad joj posle sednice SNS-a, kao da je neko tukao po ušima, izleti ovako: "Bilo je predloga da se iduće nedelje održi i miting podrške novom Zakonu o radu, ali je Vučić bio protiv toga." I odmah zatim najavi priredbu povodom 100 dana vlade. Ko bi se opkladio da joj je šef Vučić naredio da tako uradi, ne poznaje je dovoljno.

KAKO JE ENDI RAZBIO RADIKALE: I drugo: jednom joj je uspelo to s avangardom i mladalačkom potrebom za vorholovskim "pomeranjem granica". Baš tada kada je kao novopečena gradonačelnica Novog Sada organizovala izložbu Endija Vorhola, svog pop-art idola iz mladosti, počelo je rastakanje radikala, još daleke 2004.

Valjalo bi se podsetiti da su radikali godinama važili za najjaču stranku koja nikako nije mogla da pobedi na izborima tako da sama formira vlast, a s druge strane, niko sa njima nije hteo, pa nisu mogli ni da participiraju u vlasti. Prvi put se to promenilo kada je Maja Gojković, tadašnji Šešeljev "treći čovek" (posle Nikolića i Vučića) ali "prva žena" (devedesetih je kotirana jako visoko u SRS-u), pobedila 2004. na izborima u Novom Sadu i postala gradonačelnica. Ukratko, prvi Šešeljev radikal koji se domogao vlasti. Sada se više ama baš niko i ne seća da se Gojkovićeva još u predizbornoj kampanji 2004, predstavila kao žena koja će počistiti svu nepravdu s novosadskih sokaka, obračunati se s kriminalom. I bilo bi nefer sada upirati prstom na Aleksandra Vučića, kao uhvaćenog u prepisivanju; to s borbom protiv korupcije i kriminala, opšte je mesto u kampanjama.

Kako bilo, iskusna novosadska advokatska kćer i sama ugledna advokatica nije gubila vreme ni kada je postala gradonačelnik. Nastavila je predizbornu kampanju saopštenjima, što je i danas omiljena metoda komunikacije s javnošću njenog nekadašnjeg saborca a danas šefa Vučića. Evo kako je to izgledalo: "‘Maja Gojković je za’ 15 dana učinila za Novi Sad više nego prethodna vlast za osam godina, saopštavao je njen kabinet. U saopštenju se dalje podsećalo da potpredsednica Srpske radikalne stranke sama obavlja sve gradonačelničke poslove samo da bi grad normalno funkcionisao, a zbog toga što Skupština Novog Sada još nije konstituisana…" (izvor Srna, 19. oktobar, 2004, kurzivi prim.n.). Svaka sličnost "novog" Aleksandra Vučića s usamljenim pregalaštvom spretne Novosađanke, mogla bi biti slučajna, ali je svakako upadljiva.

Imidž "pčelice Maje" bilo je lako dopuniti već prepoznatljivom građanskom decentnošću koju je gradonačelnica Novog Sada i ranije volela da "seče" neobičnim, gotovo frivolnim izjavama. Poput one o idealnom muškarcu koja je već ušla u medijsku legendu:

"Moj idealni muškarac je Srbin. Mudar kao Sveti Sava, nadahnut i otmen kao despot Stefan Lazarević, spreman na žrtvu za srpstvo kao Miloš Obilić, hrabar kao kapetan Gavrilović. On ostaje na braniku svog naroda makar i potpuno sam, a protiv čitavog sveta. Spoljni izgled prepoznavanja su maskirna uniforma dobrovoljca, kokarda sa dvoglavim orlom i ocilima večne vatre srpske plemenitosti." Nikada joj nije bilo mrsko da prozbori koju reč s novinarima i o svom privatnom životu, pa joj se događalo da se o njoj piše i kao o kakvoj estradnoj zvezdi s izmišljenim ili stvarnim detaljima iz privatnog života. To ju je, čini se, posebno zabavljalo.

MAJU ZA PREDSEDNIKA SRBIJE: Već posle godinu dana, kao gradonačelnica izjavljuje: "Kada dođe vreme, razmisliću da li da se ponovo kandidujem za gradonačelnika ili da idem dalje. Građani su pokazali da žele ženu za gradonačelnika, možda budu želeli i ženu za predsednika Srbije." Istovremeno je zahlađenje odnosa sa Nikolićem i Vučićem i prvenstveno utamničenim šefom radikala Šešeljem pravdala činjenicom da kao gradonačelnik ima posla preko glave. I da je kao neko ko ima punokrvno radikalsko poreklo (i otac i deda su joj bili radikali) – "drugačija", te da ne mora svakodnevno da govori da je radikalka: "Toma Nikolić se šali sa mnom pa me pita je li i meni uvedena zabrana na telefon kao Šešelju, pa se ne javljam." ("Večernje novosti", 6. oktobar 2005)

Prvo joj je izostala kandidatura za potpredsednicu partije 2007. godine da bi u martu 2008. novosadski odbor SRS-a saopštio da Maja Gojković više nije članica stranke. Posle nekoliko meseci, sledi raskol u SRS-u. U tom trenutku njeni bivši prijatelji i stranački saborci Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić kidaju ogroman komad "radikalskog mesa" i prave Srpsku naprednu stranku. Kreću čaršijske priče da će im se i Gojkovićeva pridružiti. Ona međutim osniva novu stranku – Narodnu partiju. Negde je spomenula da je Vučić lično pozvao da se priključi naprednjacima, ali: "Bila bih neozbiljan političar da sam se posle isključenja iz SRS-a, ponovo vratila u jedno krilo te stranke. A moje isključenje neminovno bi moralo da dođe ponovo na dnevni red, jer nisu me se tada odrekli članovi, već kompletno rukovodstvo radikala zajedno sa Nikolićem. Moj put, počevši od 2004, kada sam postala gradonačelnik, do danas, kada sam na čelu Narodne partije, bio bi potpuno obesmišljen." ("Večernje novosti", 22. oktobar 2008) Nije se suzdržavala od kritika na račun onih koji su je se jednom "odrekli": "SNS je kao mehur od sapunice koji će pući ako ne osvoji vlast." Ali, da kritikuje naprednjake počela je tek kada je čula njihovu ponudu tj. kada je shvatila da ponovno zbližavanje s njima ne bi zadovoljilo njene političke apetite. Pa je u tom trenutku jedina mirna luka bila koalicija sa Vojislavom Koštunicom (DSS) i Velimirom Ilićem (NS).

Kada je ušla u koaliciju sa URS-om Mlađana Dinkića, otpočeo je njen "veliki povratak u srpsku politiku", kako ga je sama najavila. U stvari, koalicija sa Dinkićem bila je jedini način da njena Narodna stranka preživi i "prepliva" do rajske obale svetog cenzusa. Zato što je "ispod žita", tačnije mimo Dinkićevog znanja, pregovarala sa Borisom Tadićem i DS-om o formiranju Vlade Srbije u ona smutna vremena uoči čuvenog vidovdanskog dogovora Dačića, Vučića i Dinkića pod pokroviteljstvom Tomislava Nikolića, Dinkić je isključuje iz koalicije. Međutim, ništa od toga Maju Gojković nije sprečilo da na kraju podrži Vladu Srbije koju su formirale stranke okupljene u novoformiranoj vladajućoj koaliciji SNS-SPS-URS. Nije se to međutim baš desilo preko noći, jer se posle pogrešne procene u Tadićevim demokratama i razlaza s Dinkićem, Maja Gojković našla u opoziciji. Ipak joj je trebalo nekoliko meseci, pa je tek u jesen 2012, počela "češće da se javlja" svojim nekadašnjim radikalskim sapatnicima. Ubrzo se politička čaršija naslađivala pričama o novim-starim ljubavima, "uticajna novosadska tviterašica" je prvo sve demantovala, a onda, kad više nije imala kud, priznala da Narodna partija podržava vlast sa svoja dva poslanika u Skupštini Srbije. Potom smo saznali da je Gojkovićeva "utopila" svoju političku organizaciju u SNS, iako je u naprednjake otišla samo ona, dok se Dragana Đuković odlučila za URS. Ostatak Narodne partije se rastrčao kako je ko gde stigao, u PUPS, u SPS…

PUT KOJIM MAJA IDE: Po najnovijem udomljenju novosadske političarke, ovog puta u Srpsku naprednu stranku, deo javnosti je podsetio na aferu sklapanja štetnog ugovora sa preduzećem ATP Vojvodina, što se dogodilo u vreme dok su grad vodili radikali s Majom Gojković na čelu. LSV i DS su tražili da se utvrdi odgovornost bivše gradonačelnice za štetan ugovor kojim je Novi Sad oštećen za više od tri miliona evra. U intervjuu za NIN, avgusta 2013, Maja Gojković je prokomentarisala da zbog ATP Vojvodine sigurno neće biti na udaru Vučićeve borbe protiv korupcije:

"Nisam počinila nikakvo krivično delo. Postupak je završen i šteta je nastala u periodu kada je gradonačelnik bio Igor Pavličić iz DS-a, jer nije ništa učinio da ispuni ugovor ili da ga jednostavno raskine. Ta firma je otišla u stečaj 2008. ili krajem 2009, Agencija za privatizaciju je raskinula ugovor, a šta je on četiri godine radio to je veoma interesantno pitanje. Sada je pri kraju istraga oko privatizacije te firme, koja je urađena u vreme kada sam ja bila duboko u opoziciji. I da ne zaboravimo da je postupak koji je protiv Pavličića pokrenula Verica Barać volšebno obustavljen posle 15 dana. A ja sam, što se tiče toga, mirna i zaista dobro spavam pošto živim najskromnijim mogućim životom."

A zatim je strpljivo sačekala nove vanredne parlamentarne izbore marta ove godine. Postala je predsednica Skupštine Republike Srbije. U podacima iz njene biografije, koju su još jednom objavili mediji, a koja je manje-više poznata, stoji da je rođena 1963. godine u Novom Sadu, u kojem je završila Pravni fakultet. Nasledila je očevu advokatsku kancelariju i advokaturom se bavi 24 godine. Bila je jedina žena gradonačelnik Novog Sada, od 2004. do 2008. godine, dugogodišnji poslanik (Skupština SRJ, Skupština Srbije i Crne Gore, Skupštine AP Vojvodine), ali i ministar bez portfelja u vladi Mirka Marjanovića (1998). Politikom je počela da se bavi 1990. u Narodnoj radikalnoj stranci advokata Veljka Guberine, zajedno sa Tomislavom Nikolićem. Posle lošeg rezultata na izborima uključili su se u Srpsku radikalnu stranku Vojislava Šešelja. Bila je sekretar SRS-a, pa potpredsednik Šešeljevim radikalima. Posle razlaza sa Šešeljem 2008. predvodila je Grupu građana "Maja Gojković" sa kojom je osvojila 8 odborničkih mesta u Skupštini grada Novog Sada. Potom je osnovala Narodnu stranku čiji je predsednik bila od 2008. do 2012.

Ne skrivajući ambicioznost, ona se ponaša tako kao da je u politici sve dozvoljeno, tj. ništa nije zabranjeno, ponovo karikirajući svoje vorholovske fascinacije iz mladosti, samo što je Endi Vorhol govorio o umetnosti. To pokazuju svi njeni politički savezi koje je pravila ili pokušavala da napravi (od Koštunice i Velje Ilića, preko Mlađana Dinkića do pregovora koje je pravila sa Tadićem posle izbora 2012. i konačno "dila" s A. Vučićem, pošto je neke ranije njegove ponude odbila, ponovo, razume se, iz lukrativnih razloga).

Kao predsednica Skupštine, jako dobro zna koja ju je većina na to mesto dovela (194 poslanika prozivkom) te nimalo ne skriva potrebu da demonstrira autoritet. To takođe govori u prilog tezi da Gojkovićeva razume koja je njena uloga i kojim se biračima obraća – do neke sledeće umetničke podele u politici. Zato ne treba da zabrinjavaju njeni ispadi kao onaj o mitingu podrške Zakonu o radu. Nedavno se, isto tako, proslavila izjavom da je "put sveobuhvatnih reformi, koje će sprovoditi nova vlada", jedini izbor za našu zemlju, nerazumljivo tvrdeći kako "tim reformama niko neće biti pogođen". Ingenioznu tezu je razradila komentarom da reforme "nisu tu da pogađaju ljude, već da ih sprovedemo da bismo 2016. godine živeli zaista mnogo bolje, kao i da sprečimo scenario da prođemo kao Grčka i neke druge zemlje".

I tako, čudu je ravna veština Maje Gojković da politički preživi. Hoće li joj se ponoviti šansa da još jednom u životu bude korak ispred, recimo, onih koji odluče da odu od Aleksandra Vučića? Možda i ne, ali Aleksandar Vučić ne mora više da se oslanja na istraživanja javnog mnjenja. Treba da se osloni na put kojim Maja ide. Po tome će znati sve o svom rejtingu.