Zbog gotovo idealnih vremenskih uslova, ova godina je za poljoprivredu bila izuzetno dobra: rodilo je toliko da se ne zna šta sa rodom učiniti. Prethodna je, pak, bila katastrofalno loša, zbog suše prevashodno. U zemljama s razvijenom poljoprivredom, sušna i kišna godina se u prinosu pšenice razlikuje za najviše petinu, dok je kod nas prinos u rodnoj godini dvostruko veći nego u sušnoj. Nije, kako kažu agrarni stručnjaci, u pitanju navodnjavanje, jer se žitna polja nigde u svetu ne zalivaju, već je u pitanju ozbiljnost s kojom svi koji u poljoprivrednoj proizvodnji učestvuju prilaze ovom poslu.

Za dobar prinos pšenice najvažnije je da se svi radovi obave na vreme i uz primenu svih agrotehničkih mera: da se poseje kvalitetno seme, da se "baci" dovoljno mineralnog đubriva i da se usevi zaštite od štetočina. Zasnivanje nove proizvodnje pšenice, koja će se dogodine žeti, zapela je na prvom koraku, na setvi.

PROBIJANjE ROKOVA: Po poljoprivrednom kalendaru pšenica se seje u oktobru, a ako vremenske prilike dozvole, može se malo "zagaziti" i u novembar; može i više ako vreme posluži, ali se tada mora računati na nešto slabiji rod uz rizik da bude dodatno umanjen januarskim golomrazicama. Polovina je oktobra i optimalni rok za setvu prolazi, a pšenicom su posejane zanemarljivo male površine. Ni setva ječma, koja bi trebalo da je već pri kraju, nije daleko odmakla.

Osnovni razlog kašnjenja setve je objektivne prirode i više je nego banalan: nema, naime, gde da se poseje, jer na parcelama na kojima po plodoredu dogodine treba žeti pšenicu još stoji neobran kukuruz. Zbog obilja padavina, naročito u avgustu, vegetacija kukuruza je produžena i još nije zreo, mada bi po kalendaru morao biti, te berba nije čestito započela a trebalo bi da je odavno okončana. Dok se ona ne završi, od setve pšenice nema ništa. Tako, ista ona kiša koja je kumovala ovogodišnjim rekordnim prinosima ugrozila je predstojeću žetvu pšenice.

Sama docnja ipak nije najveći problem jer se eventualne loše posledice mogu ublažiti sa više đubriva, već je problem hronična besparica: ratari prodatu pšenicu nisu još uspeli da naplate u potpunosti jer nema odakle da se plati. Robne rezerve su namirene kupovinom "na zeleno" i zamenom za veštačko đubrivo, a mlinari su otkupili koliko im je zasad potrebno i čekaju da vide kako će se cene dalje kretati. Zasad cene padaju: trenutno, na Produktnoj berzi u Novom Sadu nudi se 200 tona pšenice ovogodišnjeg roda po ceni od 6,4 dinara po kilogramu, ali zainteresovanih kupaca nema.

LOŠ KVALITET: Tržišni višak pšenice od milion tona može se zameniti za novac samo kroz izvoz. S druge strane, izvezene su tek simbolične količine, pre svega zato što nije rodilo samo u Srbiji već i u ostalim zemljama izvoznicama žita. Izvoz škripi i zato što je kvalitet pšenice ovogodišnjeg roda poprilično loš, znatno lošiji nego u okruženju. Kako stručnjaci objašnjavaju, pšenica je po svim parametrima dobra, samo jedan ne valja: količina visokomolekularnih proteina – glutemina – izrazito je mala, tako da testo umešeno od ovogodišnjeg brašna "curi", odnosno od njega se hleb ne može napraviti ni uz dodavanje veće količine kvasca. U pitanju je šestina ovogodišnjeg roda i zbog ove falinke nedavno je propao jedan više nego vredan izvozni posao. Kvalitet se, međutim, može popraviti mešanjem ove pšenice sa kvalitetnijom, mačvanskom, stiškom ili pomoravskom, koja je za razliku od severnobačvanske, kažu upućeni, dobrog kvaliteta, čak izvrsnog.

"U pitanju je igra živaca", objasnio je u razgovoru za "Vreme" zamenik ministra poljoprivrede Goran Živkov. "Tu priču forsiraju mlinari i izvoznici, ne bi li izdejstvovali još nižu cenu. Već sada se za takvu pšenicu nudi svega pet dinara po kilogramu, čak i manje. Mi i inače imamo problem sa kvalitetom pšenice, nije to samo ove godine."

Živkov kaže i da je za izvoz u Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Albaniju i na Kosovo, naša tradicionalna tržišta, ugovoreno 300.000 tona što žita, što brašna. Kako se može saznati, doduše nezvanično, u toku su pregovori o izvozu pšenice u neke bliskoistočne i severnoafričke države, a za izvoz u Evropsku uniju naruku nam ide dogovoreni preferencijal poljoprivrednih proizvoda, što našu pšenicu čini konkurentnijom u odnosu na, recimo, ukrajinsku, za koju se mora platiti taksa od 15 evra po toni. "Prodaće se i sve ostalo, jer viška pšenice ima svuda u okruženju i zasad tržište miruje. Samo treba strpljenja", kaže naš sagovornik. Po njemu, ozbiljnija trgovina može se očekivati tek od druge polovine novembra.

Statistika kaže da je ove godine sa 637.103 hektara požnjeveno 2.795.066 tona žita, sa prosečnim prinosom od 4,39 tona po hektaru. Tržni višak, odnosno ono što se do sledeće žetve neće pojesti ovde, otprilike je milion tona. Trenutna cena pšenice u okruženju je oko 100 evra po toni, što je više od cene po kojoj je pšenica ovogodišnjeg roda otkupljivana, naravno kad se izuzmu premije koje su isplaćene iz budžeta, tako da izvoz može doneti i mali dobitak. Po toj ceni, izvozom tržišnih viškova pšenice ostvario bi se devizni priliv od najmanje 100 miliona evra.

NOVA PRAVILA: Dosad je proizvodnja pšenice funkcionisala po sistemu naturalne razmene: proizvođač se zaduživao kod zadruge za seme, đubrivo i hemijska sredstva a posle žetve dug je vraćao u naturi, po utvrđenim paritetima koji su, po pravilu, nepovoljni po proizvođača. Kada se uzeto i vraćeno uporedi, kamata plaćena u naturi dostiže 30, 40, pa čak i 50 odsto, što direktno utiče na rentabilnost proizvodnje i izaziva opravdano nezadovoljstvo ratara.

Uprkos tome, kao decenijama unazad, svi očekuju da država planira i organizuje proizvodnju, da otkupi sve što se ponudi i na kraju distribuira prerađivačima. Tako je na sastanku upravnih odbora Privredne komore i Zadružnog saveza Vojvodine, održanom krajem septembra, zaključeno da svega nekoliko dana pre početka setve pšenice ratari još ne znaju da li da seju žito, s kim da ugovore proizvodnju, gde da nabave seme, novac za popravku mehanizacije, kupovinu goriva… Što je najvažnije, rečeno je, ne znaju kolika će biti otkupna cena i da li će država uopšte da preuzima pšenicu. Sekretar za poljoprivredu u Izvršnom veću Vojvodine tada je izjavio da se Ministarstvo poljoprivrede, uprkos brojnim apelima da pre setve izađe sa uslovima proizvodnje pšenice, uopšte ne obazire na zahteve ratara i mlinova, i zaključio da država ne zna šta će ni s prošlogodišnjim rodom, da je ne zanima proizvodnja za narednu godinu, a da bez strategije proizvodnje, premija i otkupa nema ništa od stabilizacije agrara.

U Ministarstvu poljoprivrede kažu da iskustva iz prethodnih godina kazuju da kad god je država trgovala pšenicom, taj aranžman je bio na uštrb i seljaka i države, ali i svih građana. Po tome, država ne bi smela da se meša u tržište, pa ni u setvu i otkup, ali ono što treba da radi jeste da omogući proizvođačima pristup jeftinim kreditima i da im tako pomogne da povećaju svoju konkurentnost, kao što se radi u Evropi: proizvođači se zadužuju kod banaka i kupuju sve što im je za proizvodnju potrebno, umesto da sklapaju po njih nepovoljne barter aranžmane sa zadrugama i prerađivačima.

Ove godine Ministarstvo poljoprivrede ponudilo je primarnim proizvođačima kredite s kamatom od svega pet i po odsto i "grejs" periodom od godinu dana da jeftinim obrtnim sredstvima finansiraju proizvodnju i tako budu konkutentniji na tržištu. Ni veštačko đubrivo se više neće menjati za pšenicu, već će se prodavati. Iz agrarnog budžeta je sa 200 milijardi dinara inicijalno finansirana proizvodnja đubriva u pančevačkoj Azotari i šabačkoj "Zorki" i ta sredstva će se vratiti kad se đubrivo proda. Zainteresovani će moći da ga kupe preko Produktne berze uz naplatu 0,25 odsto za manipulativne troškove na kredit s jednogodišnjim počekom i uz kamatu od sedam odsto na godišnjem nivou.

"Želimo da se sa robnom razmenom, trampom, definitivno prekine jer nismo u kamenom dobu, već težimo tržišnoj privredi", obrazlaže Živkov i dodaje da je "ova vlada za pšenicu roda 2004. dala preko tri i po milijarde dinara, što kroz premije, što kupovinom ‘na zeleno’, što kroz robnu razmenu." Živkov podseća da je "u pitanju suma ravna polovini celokupnog prošlogodišnjeg agrarnog budžeta".

Novost je i da Ministarstvo poljoprivrede nije objavilo plan jesenje setve jer ga, jednostavno, nema. Goran Živkov kaže da plan, na način kako se do sada pravio, ničemu nije služio, sem stvaranju iluzije da je država sveznajuća. "Možemo mi objaviti da je jesenja setva planirana na recimo 613.282 hektara i kasnije objaviti da je plan ispunjen."

Niko, ipak, ne može precizno znati koliko je posejano i koliko je požnjeveno sve dok većina poljoprivrednih proizvođača ne bude registrovana i dok se sistem direktnih subvencija ne bude uspostavio. Taj trenutak nije na vidiku, jer se dosad registrovalo svega 46.258 proizvođača od ukupno 700.000, koliko se pretpostavlja da ih ima. Jedino što se sa sigurnošću može znati jeste koliko pšenice je uskladišteno, i to samo prema isplaćenim premijama. "Sve drugo je u sferi pretpostavki i sumnjive statistike. Uostalom, pokazalo se da država nema čak ni precizne biračke spiskove, a očekuje se da zna ko će šta i koliko sejati", kaže Živkov. "To najbolje znaju oni koji od poljoprivrede žive. Sve ostalo reguliše tržište." Tržište će, veruje se, uticati i na previsoku cenu semena, koje se nudi za 16,40 dinara, iako ga ima skoro dvostruko više nego što je potrebno. U suprotnom, ratari će sejati pšenicu sa tavana, što će dodatno umanjiti sledeću žetvu.