Opozicija u predizbornom stanju
KAKO POVEĆATI BIRAČKO TELO: Opozicija na protestnim skupovima
foto: fonet / pokret dveri
Ima li iko da ostavi srce na terenu
Režim hoće da zapuši svaku rupu kroz koju bi moglo da se vidi da nije najjači, najbolji i najdivniji u novijoj istoriji Srbije. Kako god se okrene, najavljeni parlamentarni, pokrajinski, beogradski i dobrim delom lokalni izbori idu u korist samo SNS-u. Igra je prljava, pravila diktira Vučić, ali ume li opozicija da uzvrati? I još važnije, ima li snage, može li
Po svemu sudeći, izbori u Srbiji biće održani 17. decembra. Tako je rekao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a iz iskustva se zna da, kad on nešto kaže, obično tako ima da bude. Opozicija okupljena oko protesta “Srbija protiv nasilja” ranije je prvo zatražila vanredne parlamentarne i beogradske izbore. Vučić je tada “zagrmeo” da će izbore dobiti, samo, “videćemo na kojim sve nivoima”.
Ubrzo nakon ovog zahteva, deo opozicije potpisuje “Dogovor za pobedu”, kojim evidentno započinju predizbornu kampanju. “Dogovor za pobedu” potpisali su: poslanička grupa “PRAVAC EVROPA – SSP, PSG, PREOKRET, SLOGA”, poslanička grupa Demokratska stranka – DS, poslanička grupa Narodni pokret Srbije – Ekološki ustanak – Novo lice Srbije, poslanička grupa “MORAMO – ZAJEDNO” i “Zeleno-levi front, Ne davimo Beograd”.
I tako, dok se oni spremaju za parlamentarne i beogradske izbore, kreće nadrealna stvar: gradonačelnici iz Srpske napredne stranke širom Srbije počinju da podnose ostavke. Jasno je da je reč o strategiji kako bi naredni izbori u Srbiji bili održani i u dobrom delu opština puls u Vojvodini. Ta strategija najviše odgovara Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci, jer mogu da upregnu sve svoje taktike: negde će činjenica da se izborna lista za parlament zove po njemu (Vučiću) zavesti glasače da po automatizmu isto urade i na lokalu, a negde drugde će ucene, pretnje i pritisci na birače odraditi svoje. Kako god okrenemo, izbori na svim ovim nivoima idu u korist samo SNS-u i nikome više.
Igra je prljava, pravila diktira Vučić, ali ume li opozicija da uzvrati? I još važnije, ima li snage, može li?
ZA BEOGRAD SVI SU ČULI
Opozicioni blok okupljen oko “Dogovora za pobedu” do sada se najviše isticao u parlamentu. Zaista, tu im se ne može bogzna šta zameriti. U nastupima u Skupštini Srbije bili su vidljivi, upečatljivi i artikulisani onoliko koliko je to moguće na sednicama kojima predsedava Vladimir Orlić.
Ipak, izbori i na republičkom, pokrajinskom i, dobrim delom, na lokalnom nivou mogu da budu ozbiljan problem, kako finansijske tako i strukturalne prirode. Primera radi, u aprilu prošle godine takođe smo imali opšte izbore (predsedničke, parlamentarne, beogradske i lokalne u 11 opština), pa se građanima onih gradova gde nije bilo lokalnih izbora dogodilo sledeće: opozicija je štampala bilborde na kojima su bili predsednički kandidat Zdravko Ponoš, nositeljka liste za parlament Marinika Tepić i kandidat za gradonačelnika Beograda Vladeta Janković. Ovi bilbordi imali su smisla samo u Beogradu, ali osvanuli su i u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu…
Da se razumemo: niko ko je naklonjen ovom bloku nije imao ništa protiv toga da vidi Vladetu Jankovića na bilbordu. Ali, sudeći po komentarima na društvenim mrežama, birači ovog opozicionog bloka u tom su bilbordu videli dve stvari: manjak novca i nezainteresovanost za gradove koji nisu Beograd. Čak ni za nedostatak finansija nije bilo mnogo saosećanja, mnogo je više bilo pitanja kako misle da iznesu ostatak izdataka koje kampanja zahteva. Isključiva zainteresovanost opozicije za Beograd ima koren u tome što je prema većini istraživanja javnog mnjenja Beograd grad u kom je SNS najslabiji i gde od 2016. godine gradsku većinu obezbeđuje za dlaku i “na mufte”.
Međutim, kod birača opozicije van glavnog grada fokusiranost bloka okupljenog oko “Dogovora za pobedu” može da stvori osećaj zapostavljenosti i zanemarenosti.
KAPACITET NA LOKALU
Na lokalu, međutim, subjektivni osećaj birača nije jedini problem: objektivno je pitanje koliko kapaciteta opozicioni blok okupljen oko “Dogovora za pobedu” ima u svim jedinicama lokalne samouprave. U unutrašnjosti situaciju dodatno otežava i to što je pritisak ne samo na birače nego i na lokalne aktiviste daleko veći, a ostaje manje vidljiv čitavom društvu jer su i mediji koji bi o tome izvestili pod jednakim pritiskom i ograničenog dometa.
U tom smislu, strategija organizatora protesta “Srbija protiv nasilja” da se, ne samo u Beogradu nego i u drugim gradovima Srbije, okupljenima obraćaju ljudi kojima je ovaj režim naneo nepravdu ili uništio živote, bila je dobra. Sada su na bini političari, što nije nužno loša strategija, jer nema mnogo razloga da se organizatori kriju. U krajnjoj liniji, i odluka organizatora da se popnu na binu predstavlja pripremu za izbornu kampanju. Takođe, sa aspekta političke veštine, smisleno je i da se okupljenima obraćaju narodni poslanici: zahvaljujući nastupu u Narodnoj skupštini, već imaju određeni stepen simpatija i poverenja birača.
Ali, to nije dovoljno.
Opozicija naspram sebe ima protivnika koji radi danonoćno na terenu, u medijima, na društvenim mrežama… Što se tiče zastupljenosti u medijima, tu nema mnogo nade: kao i do sada, predstavnici vlasti ići će u prorežimske, a opozicionari u nezavisne medije.
Društvene mreže su možda najveći izazov. Srbija je previše fokusirana na Tviter i zanemaruje Instagram, a tamo vlada vladajuća većina. Njihove Instagram objave biračkom telu opozicije uglavnom služe za podsmeh, jer formula tih objava zaista jeste pomalo smešna: slika funkcionera ili funkcionerke, pa prateći tekst o tome šta su jutros dobro učinili za Srbiju i (njima je to isto) predsednika Vučića. Imamo i poplavu Instagram objava u kojima lokalni funkcioneri SNS-a doniraju koješta, od konzervirane hrane do ljuljaški i klackalica, sve tvrdeći kako to čine “iz ličnih sredstava”. Prosečan političar opozicije ovo verovatno smatra brukom i sramotom, te ne bi sebi dozvolio da se tako ponaša na Instagramu. Prosečan birač opozicije Instagram strategiju SNS-a smatra smejurijom i razočarao bi se u opozicione političare kada bi počeli da rade isto.
Problem je što, iako su i birač i opozicioni političar u pravu, većina ne posmatra stvari na taj način. Jedino što im preostaje jeste da svojim objavama ubeđuju već ubeđene, odnosno da promovišu stavove sa kojima se njihovo biračko telo već slaže. Kako preko društvenih mreža, a pogotovo Instagrama i Tiktoka, privući nove birače, pitanje je od milion dolara.
Rad na terenu ne bi trebalo da bude veliki problem: potrebni su vreme, motivacija i entuzijazam. Međutim, opozicija u Srbiji deluje iscrpljeno i bezvoljno još od 2014. godine, iako se od tada do danas skoro u potpunosti promenio vodeći ešalon opozicione scene. Još od protesta “1 od 5 miliona” do sada primetan je isti trend: desi se nešto što mobiliše građane, opozicija pritrči da nekako artikuliše i održi tu energiju, a onda se dogodi nekakvo samosagorevanje. Protesti se ospu, lideri pokreta i stranaka se posvađaju i sve se pretvori u prah i pepeo, dođu izbori, rezultati budu kakvi budu i svi pokunjeni odu kući do naredne prilike. Može li ovog puta drugačije?
Dolazeći izbori možda se i odigraju po istom ovom scenariju, ali sada je važno da opozicija shvati da je reč o šablonu koji im se ponavlja, te da taj šablon počnu da razbijaju. “Dogovor za pobedu” među građanima je shvaćen slično kao “Sporazum sa narodom” koji su potpisale stranke koje su 2018. i 2019. predvodile proteste “1 od 5 miliona”. Bilo bi dobro da se svaka sličnost završi na tome i da analizom propasti tog sporazuma nađu način da ovaj dogovor ne propadne.
Na lokalu, kada je reč o radu na terenu, od velike pomoći mogu da budu različiti neformalni pokreti, udruženja i grupe građana. Ali, prema najavama izmena izbornih zakona koje ovih dana kruže medijima, grupe građana neće moći da formiraju koalicije zajedno sa registrovanim političkim partijama. Ovaj režim ide na to da zapuši svaku rupu kroz koju bi moglo da se vidi da nije najjači, najbolji i najdivniji u novijoj istoriji Srbije. A opozicija bi da igra pošteno, što je za svaku pohvalu, ali da li to može da donese rezultat? Protivnik ne preza ni od čega i zato ne treba sada žuriti sa pobedom, jer nije realna. Sada treba početi višegodišnje pripreme za pobedu koja će doći ako se igra pametno.
Dakle, ključne tačke na kojima, ako hoće, treba da radi pametno, za blok oko “Dogovora za pobedu”, jesu: raditi polako i istrajno, jačati kapacitete na lokalu, popraviti rezultat na parlamentarnim izborima i u narednim godinama širiti bazu glasača. Jer, najveći problem opozicije i jeste taj što se procenat njihovih glasača već godinama ne uvećava.
Ubrzo nakon ovog zahteva, deo opozicije potpisuje “Dogovor za pobedu”, kojim evidentno započinju predizbornu kampanju. “Dogovor za pobedu” potpisali su: poslanička grupa “PRAVAC EVROPA – SSP, PSG, PREOKRET, SLOGA”, poslanička grupa Demokratska stranka – DS, poslanička grupa Narodni pokret Srbije – Ekološki ustanak – Novo lice Srbije, poslanička grupa “MORAMO – ZAJEDNO” i “Zeleno-levi front, Ne davimo Beograd”.
I tako, dok se oni spremaju za parlamentarne i beogradske izbore, kreće nadrealna stvar: gradonačelnici iz Srpske napredne stranke širom Srbije počinju da podnose ostavke. Jasno je da je reč o strategiji kako bi naredni izbori u Srbiji bili održani i u dobrom delu opština puls u Vojvodini. Ta strategija najviše odgovara Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci, jer mogu da upregnu sve svoje taktike: negde će činjenica da se izborna lista za parlament zove po njemu (Vučiću) zavesti glasače da po automatizmu isto urade i na lokalu, a negde drugde će ucene, pretnje i pritisci na birače odraditi svoje. Kako god okrenemo, izbori na svim ovim nivoima idu u korist samo SNS-u i nikome više.
Igra je prljava, pravila diktira Vučić, ali ume li opozicija da uzvrati? I još važnije, ima li snage, može li?
ZA BEOGRAD SVI SU ČULI
Opozicioni blok okupljen oko “Dogovora za pobedu” do sada se najviše isticao u parlamentu. Zaista, tu im se ne može bogzna šta zameriti. U nastupima u Skupštini Srbije bili su vidljivi, upečatljivi i artikulisani onoliko koliko je to moguće na sednicama kojima predsedava Vladimir Orlić.
Ipak, izbori i na republičkom, pokrajinskom i, dobrim delom, na lokalnom nivou mogu da budu ozbiljan problem, kako finansijske tako i strukturalne prirode. Primera radi, u aprilu prošle godine takođe smo imali opšte izbore (predsedničke, parlamentarne, beogradske i lokalne u 11 opština), pa se građanima onih gradova gde nije bilo lokalnih izbora dogodilo sledeće: opozicija je štampala bilborde na kojima su bili predsednički kandidat Zdravko Ponoš, nositeljka liste za parlament Marinika Tepić i kandidat za gradonačelnika Beograda Vladeta Janković. Ovi bilbordi imali su smisla samo u Beogradu, ali osvanuli su i u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu…
Da se razumemo: niko ko je naklonjen ovom bloku nije imao ništa protiv toga da vidi Vladetu Jankovića na bilbordu. Ali, sudeći po komentarima na društvenim mrežama, birači ovog opozicionog bloka u tom su bilbordu videli dve stvari: manjak novca i nezainteresovanost za gradove koji nisu Beograd. Čak ni za nedostatak finansija nije bilo mnogo saosećanja, mnogo je više bilo pitanja kako misle da iznesu ostatak izdataka koje kampanja zahteva. Isključiva zainteresovanost opozicije za Beograd ima koren u tome što je prema većini istraživanja javnog mnjenja Beograd grad u kom je SNS najslabiji i gde od 2016. godine gradsku većinu obezbeđuje za dlaku i “na mufte”.
Međutim, kod birača opozicije van glavnog grada fokusiranost bloka okupljenog oko “Dogovora za pobedu” može da stvori osećaj zapostavljenosti i zanemarenosti.
KAPACITET NA LOKALU
Na lokalu, međutim, subjektivni osećaj birača nije jedini problem: objektivno je pitanje koliko kapaciteta opozicioni blok okupljen oko “Dogovora za pobedu” ima u svim jedinicama lokalne samouprave. U unutrašnjosti situaciju dodatno otežava i to što je pritisak ne samo na birače nego i na lokalne aktiviste daleko veći, a ostaje manje vidljiv čitavom društvu jer su i mediji koji bi o tome izvestili pod jednakim pritiskom i ograničenog dometa.
U tom smislu, strategija organizatora protesta “Srbija protiv nasilja” da se, ne samo u Beogradu nego i u drugim gradovima Srbije, okupljenima obraćaju ljudi kojima je ovaj režim naneo nepravdu ili uništio živote, bila je dobra. Sada su na bini političari, što nije nužno loša strategija, jer nema mnogo razloga da se organizatori kriju. U krajnjoj liniji, i odluka organizatora da se popnu na binu predstavlja pripremu za izbornu kampanju. Takođe, sa aspekta političke veštine, smisleno je i da se okupljenima obraćaju narodni poslanici: zahvaljujući nastupu u Narodnoj skupštini, već imaju određeni stepen simpatija i poverenja birača.
Ali, to nije dovoljno.
Opozicija naspram sebe ima protivnika koji radi danonoćno na terenu, u medijima, na društvenim mrežama… Što se tiče zastupljenosti u medijima, tu nema mnogo nade: kao i do sada, predstavnici vlasti ići će u prorežimske, a opozicionari u nezavisne medije.
Društvene mreže su možda najveći izazov. Srbija je previše fokusirana na Tviter i zanemaruje Instagram, a tamo vlada vladajuća većina. Njihove Instagram objave biračkom telu opozicije uglavnom služe za podsmeh, jer formula tih objava zaista jeste pomalo smešna: slika funkcionera ili funkcionerke, pa prateći tekst o tome šta su jutros dobro učinili za Srbiju i (njima je to isto) predsednika Vučića. Imamo i poplavu Instagram objava u kojima lokalni funkcioneri SNS-a doniraju koješta, od konzervirane hrane do ljuljaški i klackalica, sve tvrdeći kako to čine “iz ličnih sredstava”. Prosečan političar opozicije ovo verovatno smatra brukom i sramotom, te ne bi sebi dozvolio da se tako ponaša na Instagramu. Prosečan birač opozicije Instagram strategiju SNS-a smatra smejurijom i razočarao bi se u opozicione političare kada bi počeli da rade isto.
Problem je što, iako su i birač i opozicioni političar u pravu, većina ne posmatra stvari na taj način. Jedino što im preostaje jeste da svojim objavama ubeđuju već ubeđene, odnosno da promovišu stavove sa kojima se njihovo biračko telo već slaže. Kako preko društvenih mreža, a pogotovo Instagrama i Tiktoka, privući nove birače, pitanje je od milion dolara.
Rad na terenu ne bi trebalo da bude veliki problem: potrebni su vreme, motivacija i entuzijazam. Međutim, opozicija u Srbiji deluje iscrpljeno i bezvoljno još od 2014. godine, iako se od tada do danas skoro u potpunosti promenio vodeći ešalon opozicione scene. Još od protesta “1 od 5 miliona” do sada primetan je isti trend: desi se nešto što mobiliše građane, opozicija pritrči da nekako artikuliše i održi tu energiju, a onda se dogodi nekakvo samosagorevanje. Protesti se ospu, lideri pokreta i stranaka se posvađaju i sve se pretvori u prah i pepeo, dođu izbori, rezultati budu kakvi budu i svi pokunjeni odu kući do naredne prilike. Može li ovog puta drugačije?
Dolazeći izbori možda se i odigraju po istom ovom scenariju, ali sada je važno da opozicija shvati da je reč o šablonu koji im se ponavlja, te da taj šablon počnu da razbijaju. “Dogovor za pobedu” među građanima je shvaćen slično kao “Sporazum sa narodom” koji su potpisale stranke koje su 2018. i 2019. predvodile proteste “1 od 5 miliona”. Bilo bi dobro da se svaka sličnost završi na tome i da analizom propasti tog sporazuma nađu način da ovaj dogovor ne propadne.
Na lokalu, kada je reč o radu na terenu, od velike pomoći mogu da budu različiti neformalni pokreti, udruženja i grupe građana. Ali, prema najavama izmena izbornih zakona koje ovih dana kruže medijima, grupe građana neće moći da formiraju koalicije zajedno sa registrovanim političkim partijama. Ovaj režim ide na to da zapuši svaku rupu kroz koju bi moglo da se vidi da nije najjači, najbolji i najdivniji u novijoj istoriji Srbije. A opozicija bi da igra pošteno, što je za svaku pohvalu, ali da li to može da donese rezultat? Protivnik ne preza ni od čega i zato ne treba sada žuriti sa pobedom, jer nije realna. Sada treba početi višegodišnje pripreme za pobedu koja će doći ako se igra pametno.
Dakle, ključne tačke na kojima, ako hoće, treba da radi pametno, za blok oko “Dogovora za pobedu”, jesu: raditi polako i istrajno, jačati kapacitete na lokalu, popraviti rezultat na parlamentarnim izborima i u narednim godinama širiti bazu glasača. Jer, najveći problem opozicije i jeste taj što se procenat njihovih glasača već godinama ne uvećava.
