U junu 2018. godine aktuelizovano je pitanje povratka ljudi kojima je uskraćena međunarodna zaštita u zemljama Evropske unije. Jedan od predloga koji je provejavao na sastancima čelnika država članica EU, u prvom redu od strane Austrije i Danske, jeste i taj da se formiraju pritvorski centri u zemljama van EU gde bi se smeštala lica kojima je odbijen zahtev za azil u državama članicama Unije. U medijima su se pojavile spekulacije da je reč o zemljama Balkana, pre svega BiH, Srbiji, Kosovu, ali se pominjala i Belorusija. Kao jedan od razloga izdvaja se sprečavanje tzv. "kupovine azila" ("asylum-shopping"), odnosno biranje države u kojoj bi se zatražio azil, a da se pri tome pređe preko teritorija više zemalja.

Međutim, razlozi "protiv" su brojniji. Prvi među njima je pitanje suverenog odlučivanja o tome koja lica će biti primljena na teritoriju zemlje koja nije članica EU (Srbije, BiH, Kosova i dr). To znači da vlasti svake od država koje optiraju da budu privremena zemlja domaćin odlučuju koje lice i pod kojim uslovima može naći privremeni smeštaj na njenoj teritoriji.

PITANJA BEZ ODGOVORA: Zatim, koji pravni režim će važiti za ta lica? Pošto su u opticaju evropske države, a pritom nisu članice EU, treba imati u vidu pravni okvir koji te države obavezuje na poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Istina, u priču je umešana i Belorusija – država koja nije članica Saveta Evrope (jedina evropska država koja nije članica tog Saveta, sa izuzetkom Vatikana, koji ima status posmatrača) i nije obavezana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i protokolima donetim uz Konvenciju. Izostanak iz članstva, kao najvažniju posledicu, nosi sa sobom i to što migranti i izbeglice ne bi mogli da podnose predstavke Evropskom sudu za ljudska prava. Na taj način bi se zaobišao ceo razvijeni sistem monitoringa i zaštite ljudskih prava (sistem Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama), što bi impliciralo da bi tamo smešteni migranti i izbeglice bili izloženi brojnim rizicima kršenja osnovnih ljudskih prava.

Predsednik Lukašenko je, pak, oprezno istupio u javnosti, odbijajući da Belorusija uđe u jedan ovakav aranžman, barem dok ne sklopi sporazume sa državama porekla migranata koji bi bili smeštani u pritvorske centre u Belorusiji, a koji bi bili posebno formirani za te ljude. Ostao je decidan kada je govorio o tome da Belorusija nema nameru da formira kampove za izbeglice i ostao je pri stavu da će država hvatati sve ilegalne migrante koji se nađu na njenoj teritoriji, uz napomenu da je Belorusija prihvatila 170.000 izbeglica iz Ukrajine i drugih zemalja.

Takođe, postavlja se još nekoliko pitanja – koji su kriterijumi koje zemlja treba da ispuni i koji je način kontrole standarda i ostvarivanja ljudskih prava koje treba nadležni organi zemalja članica EU da utvrde, pošto odluče da pošalju ta lica u treće zemlje na privremeni smeštaj, a u cilju povratka u zemlje porekla? Da li to znači uzmicanje od suvereniteta i nadležnosti države privremenog prijema, proširivanje nadležnosti država članica EU, i same EU, van njenih granica? Ko je sve odgovoran za položaj privremeno preseljenih lica?

Nabrojanom kratkom spisku nedoumica koje se javljaju kada se spomene jedan ovakav vid rešenja kompleksne izbegličko-migrantske krize, trebalo bi dodati i neke druge. Šta će se dešavati sa izbeglicama sur place? Naime, nije isključeno da neko za vreme odsustva iz države porekla samim svojim odsustvom iz te države i/ili aktivnostima u inostranstvu ispuni uslove iz Konvencije UN o statusu izbeglica, te da opravdano strahuje za svoj život, pa ne može da se vrati u svoju zemlju. Ako se ima u vidu, barem prema pisanju zapadne štampe, da bi se gledalo da se izbegne formiranje kampova gde bi ta lica mogla da zatraže azil, onda se postavlja ozbiljno pitanje šta će se desiti sa izbeglicama, odnosno sa licima koja zbog opravdanog straha od progona ne smeju da se vrate u zemlju porekla.

RUŠENJE MEĐUNARODNOG PRAVA: Isto važi i za one koji spadaju u kategoriju lica koja su podobna za dodeljivanje supsidijarne zaštite (ne ispunjavaju uslove za dodelu statusa izbeglice prema Konvenciji UN o statusu izbeglica, ali mogli bi biti izloženi teškim kršenjima ljudskih prava ili ratnim razaranjima u zemlji porekla), jer bi se na taj način ta lica izvrgla riziku od povratka u svoju državu gde bi bili izloženi opasnosti, čime bi bila prekršena norma ius cogens, dakle, apsolutno važeća pravna norma. Takvo ponašanje je u suprotnosti sa međunarodnim pravom i međunarodnim standardima ljudskih prava.

Ideja smeštanja lica kojima je odbijen zahtev za azil u državama EU, ili izbeglica i migranata na putu ka zemljama Zapadne Evrope, u centre koji se nalaze u državama koje nisu članice Unije, sama po sebi je problematična, barem sa aspekta ljudskih prava i izbegličkog prava. Imajući u vidu da je pravo na azil jedno od osnovnih ljudskih prava i da je u međunarodnom pravu preovlađujući princip teritorijalnog azila, oba ovakva rešenja narušila bi pravila međunarodnog prava u ovim oblastima.

Naime, smeštajući potencijalne povratnike u zemlje van EU, postavlja se pitanje pod čijom nadležnošću će biti ti ljudi – pod nadležnosti države na čijoj teritoriji će biti pritvoreni ili, pak, pod nadležnosti EU ili neke od država članica EU, ili možda u zajedničkoj nadležnosti države prijema i države/država članica EU? Zatim, ako se kao rešenje prihvati smeštanje u neku od država koje nisu članice Saveta Evrope (npr. Belorusija), time se potencijalno isključuje nadležnost Evropskog suda za ljudska prava i primene odredbi Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama sa pratećim protokolima.

Ako se, pak, čelnici država EU opredele da se potencijalni povratnici smeštaju u treće zemlje, otvara se i niz drugih pitanja – problem pristupa postupku azila (da li će im biti omogućen pristup postupku azila u zemlji u kojoj će biti smešteni, ili će se otvoriti mogućnost apliciranja za azil "na daljinu" u nekoj državi članici EU), pitanje statusa koji bi ta lica imala u zemlji prijema za vreme trajanja boravka na njenoj teritoriji, obima prava, uslova smeštaja, monitoringa poštovanja ljudskih prava itd.

NE DOLAZITE U EU: Smeštanje stranaca kojima nije odobren azil u zemlje koje su manje atraktivne kao zemlje destinacije očigledno je zamišljeno kao destimulišući faktor prema tim ljudima, ali i svima onima koji se upute ka zemljama EU. Međutim, ostaje otvoreno pitanje šta raditi sa ljudima koji se predomisle i zažele da ostanu u zemljama privremenim domaćinima? Treba imati u vidu da je reč o zemljama koje nemaju efikasan sistem azila. To, svakako, može značiti i dodatno opterećivanje već slabih sistema azila i stvaranja potencijalne humanitarne katastrofe.

Slučaj broda "Akvarijus" koji je prevozio oko šest stotina izbeglica i migranata Mediteranom, a koga su početkom juna ove godine danima odbijale da na svojoj teritoriji prihvate vlasti Italije i Malte, sve do odluke Španije da izvrši prihvat, pokazatelj je neujednačene politike i standarda prema izbeglicama i migrantima koja je prisutna širom Evrope. Francuski predsednik Emanuel Makron oštro je kritikovao vlasti Italije što su odbile da dopuste uplovljavanje spasilačkog broda u italijanske luke, ali sama Francuska nije izvršila prijem stradalnika sa broda "Akvarijus". Međutim, sagledavši ove okolnosti i "gostoljubivost" pojedinih država članica EU, može se reći da je logično što se pronalazi neko drugo rešenje osim onog koje bi predviđalo prihvat većeg broja izbeglica i migranata na teritorijama država članica EU. Ovako se pokušava prikazati da je zaista neophodno da se pronađe nekoliko država nečlanica Unije koje bi bile novi "domaćini".

Španija je pristala da pusti spasilački brod u svoju luku. Dakle, EU nije protiv izbeglica i migranta, samo postoje tu neki faktori koji "teraju" Uniju u pravcu da se odluči na potez izmeštanja kampova sa teritorije država članica. Međutim, ovakav potez znači, barem sa aspekta EU i država članica EU, i to da se one "oslobađaju" odgovornosti za tretman preseljenih lica u centre za pritvor. Naime, ako bi države privremeni domaćini bile nadležne za smeštaj i tretman tih lica (zbog toga što se nalaze na njenoj teritoriji), a bez nadležnosti državnih organa država članica EU, onda bi se članice EU "oslobodile" odgovornosti – političke i pravne (ali ne i moralne!) za tretman smeštenih migranata i izbeglica.

Izjava austrijskog kancelara Kurca potvrđuje da predlog za formiranje centara za pritvor ljudi kojima je odbijena međunarodna zaštita van teritorije država članica EU "nije projekat austrijskog predsedavanja EU", i da je to "nacionalni projekat koji dele sa Danskom i malom grupom drugih država članica". Ovako nešto ne može biti pozdravljeno kao rešenje koje bi ujedinilo Evropu oko vrednosti koje čine integracijsku tekovinu. Naprotiv, ovakav predlog zapravo stvara "podsistem" i ad hoc odgovor na nemoć da se na ozbiljan način i u skladu sa međunarodnim pravom odgovori na postojeću izbegličko-migrantsku krizu.

Pitanje prijema i smeštanja izbeglica i migranata, i pitanje rešavanja povratka lica kojima je odbijena dodela međunarodne zaštite, ne bi trebalo da predstavlja nepremostiv problem za EU. Trebalo bi imati u vidu situaciju u Libanu i Jordanu, veoma malim državama koje su prihvatile i smestile nekoliko miliona izbeglica iz Sirije, setiti se SFR Jugoslavije koja je primila desetine hiljada izbeglica iz Mađarske posle kraha antisovjetske revolucije 1956. godine, ili Savezne Republike Jugoslavije (Srbije i Crne Gore), koja je u poslednjoj deceniji 20. veka prihvatila više od milion izbeglih i raseljenih lica. Stoga, ostaje nejasno i vrlo upitno kakav problem za EU predstavlja nekoliko miliona izbeglica i migranata, spram više od 500 miliona njenih stanovnika i onoliki budžet Unije i vodećih država EU, pre svih Nemačke i Francuske?