Dramatični prizori desetina hiljada izbeglica iz Sirije, Avganistana, Iraka, afričkih zemalja koji su u poslednjih nekoliko meseci preplavili granične prelaze i puteve u Grčkoj, Makedoniji, Srbiji, Mađarskoj, postali su evropska tema broj jedan. Najčešće se ponavlja pitanje: "Otkud ih odjednom toliko, preko noći?" Odgovor počinje sa notornom činjenicom da egzodus traje godinama, samo što interesovanje za taj "paralelni svet" bukne uglavnom kada se dese velike tragedije, poput prošlogodišnjeg utapanja stotina ljudi u Mediteranu.

Srbija bi mogla da bude neka vrsta "studije slučaja" za zatvaranje očiju pred onim što je bilo očigledno, da u seobi naroda broj ljudi konstantno raste, zavisno od okolnosti koje su u tom paralelnom univerzumu važne, a u "običnom" svetu prolaze neprimetno. Na primer, malo je koga na Balkanu zabrinulo to što je Italija 2008. godine uvela strogu kontrolu brodova koji dolaze iz Grčke, a upravo je to jedan od odgovora zašto reka izbeglica danas prolazi kroz Grčku, Makedoniju i Srbiju.

Do tada, iz ogromnog izbegličkog naselja u grčkoj luci Patri su stotine hiljada ljudi iz Azije i Afrike pokušavale da se domognu Evrope preko italijanskih luka. Nakon što su italijanske kontrole pooštrene, broj tražilaca azila u Srbiji je sa 77 u 2008. godini skočio na 275 u 2009. Već 2010. godine zahteva je bilo 522, a kapaciteti tada jedinog centra za tražioce azila u Banji Koviljači postali su premali za broj ljudi koji su dolazili (broj onih koji se ne registruju, već prođu bez kontakta sa "institucijama", po pravilu je nekoliko puta veći od registrovanih). U zimu i proleće 2011. šira javnost u Srbiji prvi put je čula za probleme oko "azilanata". Tada je u Banji Koviljači, varošici od oko 5000 stanovnika, po parkovima, ulicama, napuštenim kućama spavalo hiljade ljudi, Avganistanaca, Somalijaca, Pakistanaca, Arapa iz severne i podsaharske Afrike… "Pobunu" lokalnog stanovništva izazvao je slučaj navodnog silovanja britanske državljanke, tražilo se izmeštanje centra, pljuštale su priče o ugroženosti domaćeg stanovništva.

Nakon toga otvoren je još jedan centar, u Bogovađi kod Lajkovca, koji se brzo napunio jer je broj ljudi koji su dolazili dramatično rastao – u 2012. bilo je 2723 registrovanih tražilaca azila, 2013. – 5066. "Izbegličke krize" zainteresovale bi vlast i javnost samo kada bi se desio neki incident, poput protesta lokalnog stanovništva u svakom mestu u kome bi bilo najavljeno otvaranje novog centra, ili dok su se stotine ljudi zimi smrzavale u šumi pored Bogovađe, čekajući prazan krevet u centru, posle čega bi "azilanti" tonuli u privremeni zaborav.

TEORIJE ZAVERA I DRUGI DEMONI: Prošle, 2014. godine, broj registrovanih tražilaca azila je narastao na 16.490. Otvoreni su centri u Obrenovcu, Sjenici, Tutinu. Do 18. avgusta ove godine, evidentirano je 87.000 azilnih namera.

Kada su slike i priče izbegličke reke preplavile medije, podigao se analitičarski i ini svet, i ovde i u Evropi, da sebi i drugima objasni ovu iznenadnu pojavu, samo što u tim objašnjenjima uglavnom provejavaju neznanje i katastrofalna površnost, zasnovani na pričama koje mediji masovno prenose po principu "reče mi jedan čo’ek". Pominju se tropske bolesti, eskalacija kriminala, silovanja… Izvlače se opšti zaključci, poput onih da su među izbeglicama prepoznati teroristi Islamske države, što je verodostojno taman koliko i priča da je neki momak prepešačio za 20 dana 2000 kilometara od Avganistana do Evrope (ako se govori o terorizmu: napadači na Ameriku 11. septembra 2001. ušli su u SAD sa regularnim američkim vizama u svojim saudijskim pasošima, izvođači terorističkih napada u Londonu 2005. bili su britanski državljani, napadači na "Šarli ebdo" regularni stanovnici Francuske); nagli porast broja izbeglica objašnjava se zaverom Amerike koja ih je nahuškala u ovom pravcu da bi oslabila Evropu….

BEZ ZEMLJE I BEZ NADE: Postoje logični odgovori na pitanja uzbunjene javnosti – zašto nisu bežali ranije nego baš sada, zašto ne beže u bratske muslimanske zemlje, zašto ne idu preko Bugarske i Rumunije nego preko Srbije – ali je pitanje i da li su oni koji ih postavljaju voljni da ih čuju u buci koju su podigli.

Od onih koji su ove godine registrovani kao tražioci azila u Srbiji, 57 odsto su Sirijci, 23 odsto Avganistanci, sedam odsto Iračani (do pre tri godine, Avganistanci su bili apsolutna većina). Kada zemlje umiru u višedecenijskom mrcvarenju, poput Avganistana u kome rat traje bezmalo četiri decenije, i kada se to dešava daleko od "razvijenog" sveta, egzodusi ne privlače toliku pažnju. Milioni izbeglica iz ove zemlje prelili su se osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka u Iran i Pakistan. To što je broj avganistanskih izbeglica koje kreću ka Evropi počeo da raste poslednjih godina može se objasniti time da se rodila i treća generacija onih koji kao svakodnevicu imaju samo rat – posle rata sa Sovjetima, građanskog rata, talibana, američke intervencije, novog uspona talibana po povlačenju Amerikanaca, oni nemaju više nade da će Avganistan ikada biti zemlja normalna za život; u Iranu, gde su i dalje izbeglice, mahom su tretirani kao niža rasa, bez ikakvih prava, i nije im potreban niko da ih gura prema "obećanom svetu", u kome možda i imaju budućnost.

Irački egzodus je takođe počeo davno, još prvim zalivskim ratom 1991. godine. Iračani su se rasuli po svetu, a oni koji su utočište potražili u arapskim državama znaju da za izbeglice nema bratskih zemalja. Ako su, poput Iračana koje je potpisnik ovih redova upoznao u Libiji pre deset godina, imali sreće da dobiju posao jer su bili visoko kvalifikovani, na tom poslu bili su surovo eksploatisani i gledani sa potcenjivanjem. One koji su u zemlji ostali, umesto bilo kakve stabilnosti dočekala je odskora Islamska država, novi rat, beskrajna svakodnevica puna smrti i razaranja u kojoj je odlazak jedino rešenje.

Sirija je kao država, za razliku od Avganistana i Iraka, nestala brzo. Rat je u ovoj zemlji počeo u februaru 2011. Posle četiri godine, četiri miliona ljudi je u izbeglištvu u Turskoj, Libanu, Jordanu, unutar zemlje je raseljeno preko osam miliona; ukupno, skoro polovina od 25 miliona stanovnika.

Prvih godina rata Sirijci nisu u izbeglištvo odlazili daleko, uglavnom su čekali da se sukobi završe i da se vrate kući, nikome se ne polazi u neizvesnost, ako baš ne mora. Šta god se danas pričalo o Asadovoj vlasti, Sirija je bila stabilna zemlja, sa dobrim obrazovnim sistemom, koja je davala onu vrstu "socijalističke" sigurnosti poznatu nekada i na ovim prostorima.

U poslednje dve godine Sirijci su svesni da više nemaju ništa, čak i ako se rat sutra bude završio, a neće. Od kada su zapadne sile digle ruke od intervencije u ovoj zemlji 2013. godine, Sirija se sve ređe pominje po svetskim centrima moći i medijima, a unakaženom zemljom divlja nekoliko "zvaničnih" vojski poput Asadove "umerenih opozicionara", Islamske države i bezbrojnih pljačkaških bandi. Zato je odgovor Sirijaca na pitanje zašto idu u Evropu jednostavan: "Jer nemamo gde da se vratimo." Između budućnosti po izbegličkim kampovima u Turskoj, Libanu, Jordanu, gde im rat iz koga su pobegli dahće za vrat, i pokušaja da se novi život potraži u Evropi, izbor je jednostavan.

GLOBALIZACIJA I IZBEGLIŠTVO: Šok koji u zemljama EU izaziva porast broja izbeglica je, blago rečeno, licemeran. Nemoguće je da niko od evropskih državnika koji su zdušno podržavali "demokratsko arapsko proleće" u, na primer, Siriji, nije mogao da predvidi šta će se desiti kada se raspadne zemlja od 25 miliona stanovnika, koju samo 1000 kilometara turske teritorije deli od Evrope. Pritom, dobar deo od pomenutih 25 miliona imao je pristup internetu i obrazovanje dovoljno dobro da razume šta znače "globalna kretanja".

Mogao je, na primer, da razume šta znače višegodišnje najave evropskih zvaničnika da će se od "najezde" izbeglica braniti jačanjem svojih spoljašnjih granica. Pošto je globalizacija učinila i protok informacija bržim, vesti o podizanju zida na mađarsko-srpskoj granici začas su od Budimpešte stigle do Kobanea, Kandahara, Bagdada. Temperaturu su dodatno podigli i krijumčari ljudi (što više izbeglica, više novca za njih), šireći priču o zidovima i Evropi koja se skoro prepunila novodošlima. Mada svi znaju da bilo koji zid reku ljudi može da zaustavi samo privremeno, da će se prolazi naći, samo što će biti skuplji, panika pak čini svoje, naročito među ljudima koji na kocku stavljaju budućnost, i svoju i članova porodice.

Kako će se razvijati trenutna izbeglička kriza, nezahvalno je prognozirati, ali neke stvari se mogu izreći sa velikom sigurnošću. Od Alžira do Bangladeša, od Libije do zemalja podsaharske Afrike, na prste jedne ruke mogu se prebrojati države čiji stanovnici ne žele da život nastave na nekom boljem mestu. Da li zbog akutnih ratova poput onih u Siriji, Avganistanu, Iraku, Somaliji, Eritreji ili zbog nepodnošljive bede, izbeglima su zajednički očaj i beznađe koji ih guraju na puteve na kojima je ulog život, za koji većina veruje da ga je kod kuće već izgubila.

Sve dok njihove domovine ne budu takve da nemaju razloga da ih napuštaju, oni će kretati prema svetu koji iz njihove perspektive deluje kao oaza mira i blagostanja, a Evropa im je najbliža. Da li će se i zbog čega promeniti sadašnje rute, da li će se "sezonski" talas trenutno smanjiti, manje je važno od činjenice da će i dalje sigurno dolaziti. A mračni oblaci nad Bliskim i Srednjim istokom, severnom i podsaharskom Afrikom, garantuju da će ih biti sve više i više.