Kad ne možemo da nađemo potvrdu neke informacije, čak ni među anonimnim izvorima bliskim istragama, pozovemo se na čaršiju i na "ovde svako svakog zna" pravilo. Ovaj manir, koji se zapatio u medijima, nije umanjen činjenicom da su kazne za klevete i uvrede povećane i da bi zbog onoga što je izgovoreno ili napisano poslednje dve nedelje na temu klana Šarić neko mogao poprilično da se obogati.

Svi su pominjani, imena su se ređala kao u TV novelama, gde se zaplet uvećava pukim pojavljivanjem novih ličnosti, osim Branislava Brana Mićunovića, koji se nekako podrazumevao. Tu se svaka sličnost sa banalnim TV narativima završava, a počinje nešto što više podseća na Lice s ožiljkom.

Valjda bi svi trebalo da znamo na šta se misli i na koga se misli kada se kaže "nekrunisani kralj mafije", "jedan biznismen iz Crne Gore jači od Mila Đukanovića" i slično. Šta god da je istina, činjenica je da se zazire od pominjanja njegovog imena. Ono što je prepoznato je sledeće: Mićunović je "vlasnik podzemlja" na Balkanu, on vuče sve konce trgovine drogom, njegov novac stoji iza brojnih privatizacija, svojim autoritetom štiti odbegle iz Srbije i Italije koje traže tužilaštva za organizovani kriminal.

Novinari moraju da paze, ali je teško naći balans između onoga što "javnost oseća da je tako" i činjenica kojih je malo. Ako paziš previše, reći će da izbegavaš da saopštiš istinu, a mediji tome služe, a ukoliko te povuče osećaj, onda bi posledice u najboljem slučaju mogle da budu izražene u novčanoj odšteti određenoj na sudu.

Od trenutka kada su krenule priče o tome da je Crna Gora "švercerska Meka" ime ovog Nikšićanina se pojavljuje zajedno sa Milom i Acom Đukanovićem, Veselinom Barovićem, Ratkom Kneževićem, Stankom Subotićem i inima. U poslednjih nekoliko godina, u medijima, naročito onim koji nisu naklonjeni trenutnom premijeru Crne Gore Milu Đukanoviću, bilo je na desetine napisa koji su pledirali da objasne mrežu organizovanog kriminala koja drma Balkanom i šire. Gotovo svaki od tekstova ili priloga je Mićunovića stavio na mesto broj jedan u toj organizaciji predstavljajući ga kao čoveka od koga sve zavisi.

Kako je sam za sebe govorio u neretkim medijskim nastupima, Mićunović (57) dolazi iz one grupe "žestokih momaka" sa asfalta koji su se početkom devedesetih vratili u otadžbinu u nameri da pomognu ostvarivanje nacionalnih interesa. Oni su "mlade godine" proveli u zapadnoj Evropi baveći se raznim poslovima koje je Mićunović na jednom mestu opisao kao "zaštitu naših ljudi od kapitalista, ustaša i albanske mafije". On je bio pripadnik elitne 63. padobranske brigade nekadašnje JNA i student ekonomije u Novom Sadu. Pre deset godina bio je optužen za dvostruko ubistvo u Podgorici, ali je oslobođen zbog nedostatka dokaza.

Mada za sebe voli da kaže da je "Titovo dijete", ovaj Nikšićanin je bio aktivan u projektu osamostaljivanja Crne Gore. Ratovi u devedesetim i ono što ih je pratilo kod kuće obrisali su čitavu generaciju sa kojom je Mićunović drugovao: njegov prijatelj je bio Đorđe Božović Giška, koji je poginuo još 1991. godine kod Gospića, pa Željko Ražnatović Arkan, pa Ratko Đokić, pa Dugi Lainović, pa Ćenta, pa Branislav Bata Šaranović poslednji u nizu nastradalih u uličnim obračunima.

U intervjuu podgoričkoj "Reviji D" prošlog marta, majka pokojnog Giške, Milena, označila je Mićunovića kao jedinog pravog prijatelja porodice, koji joj se uvek našao pri ruci, ali je naglasila da joj je jasno zašto on ne dolazi više u Srbiju.

"Ovdje bi ga odmah ubili, ne smije da dođe. Ima mnogo teških priča o njemu, ali on ljudima mnogo pomaže i mnoge želi da zaštiti", rekla je Milena.

Da voli da pomogne Mićunović je i sam govorio u intervjuima beogradskoj štampi.

Pomogao je FK "Sutjesku" da uđe u elitno takmičenje u doba SR Jugoslavije, dugo je važio za predsednika i vlasnika tog kluba, a on sam je rekao da tu ničega nije bilo nego da je samo izgubio novac. Iz tog perioda, iz perioda stolovanja na stadionu "kraj Bistrice", dolazi i priča o tome da je on "neformalni kralj srpsko-crnogorskog" fudbala, da kontroliše sve tokove novca u fudbalu bilo kroz klubove, bilo kroz Savez. Mediji su ga povezivali sa Zvezdanom Terzićem, nekadašnjim direktorom OFK "Beograda" i prvim predsednikom nezavisnog FS Srbije, što su obojica više puta potvrdili. Zbog tih odnosa se danas smatra da Mićunović i Terzića štiti i čuva u Crnoj Gori, dok u Srbiji i dalje traje istraga protiv njega.

Pre nego je proglašen za gospodara fudbala u Srbiji i Crnoj Gori, Mićunović se zvanično bavio ugostiteljstvom: imao je brojne klubove i kockarnice na Crnogorskom primorju, kroz koje su prošli mnogi lokalni političari i preduzetnici. Imao je pekaru, piceriju, kazina u hotelu "Crna Gora" u Podgorici i u Maestralu u Pržnom. U Budvi je bio otvorio, kako se tad govorilo, najveću diskoteku na Balkanu – Trokadero.

U intervjuu "Reviji 92" iz 2008. godine, Mićunović je za sebe rekao da ne može da veruje šta mu se sve pripisuje i da se zapravo bavi "humanitarnim radom i zbrinjavanjem političkih izbeglica". Prema njegovom svedočenju, on se u prethodnih petnaestak godina nije susreo samo sa pokojnim Slobodanom Miloševićem, a svi drugi su bar kafu popili sa ovim Nikšićaninom.

"Gadio bih se sam sebe kad bih okolo pričao šta sam za koga učinio i koga sam zaštitio. Najbolje to znaju oni koji su sa svojim problemima kod mene dolazili, iako su to odmah zaboravili čim bi se dograbili kakve bilo vlasti u Beogradu", rekao je Mićunović.

Prijatelji iz Srbije, političari i intelektualci koje je Mićunović navodno štitio od Miloševićevog režima, poneli su se u najmanju ruku nekorektno, jer kada su preuzeli vlast u Srbiji nisu Crnoj Gori pružili prijateljsku ruku, nego je optužuju da je mafijaška država.

O vezama onih koji su osumnjičeni da su kolovođe najvećeg narko-kartela u Evropi, koji navodno ima svoje parcele koke u Kolumbiji i trguje u više milionskim razmerama, i političarima koji vode Srbiju i Crnu Goru još niko nije otvoreno progovorio, ali je pitanje da li tu postoji nešto novo što bi moglo da se utvrdi. Ako neko tvrdi da su kod njega bili na kafi svi viđeniji ljudi iz Srbije, njihov kredibilitet bi mogao da bude ozbiljno narušen. Opet, kada se govori o švercu duvana, za šta se svako malo u javnosti pojavi nova optužba protiv Mila Đukanovića, izgleda da je ta priča deo prošlosti, ali da ono što se u tom poslu rodilo kao mehanizam, kao način rada i funkcionisanja jednog sistema, koji se prebacio sa duvana na drogu, predstavlja nešto što zanima istražne organe od Lenglija do Banjice.

U tom kontekstu poslednje akcije uperene protiv klana Šarić pokazuju da iza posla "nelegalne trgovine" pošiljkom kokaina od 2,2 tone stoji moćna organizacija koja možda nije ni načeta trenutnim istragama srpske BIA i Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal. Međutim, kao i do sada, pominjanje Mićunovića kao svemoćnog bosa, nalik na one sa Sicilije o kojima smo se naslušali priča i nagledali filmova i serija, još uvek pripada sferi nagađanja i pretpostavki koje ne mogu da potvrde za sada ni oni koji su direktno uključeni u celu istragu. Mićunović je uvek bio blizu svih, njegovo prisustvo na raznim mestima, neformalna poznanstava sa velikim brojem važnih ljudi i poslovni odnos sa pojedinim delovima "elita" svrstao ga je na mesto sa koga se ne silazi bez velikog treska.

To znaju i oni koji ljuljaju granu.