Članovi Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava razmatrali su 22. septembra Izveštaj o radu Fiskalnog saveta za 2022. godinu i nakon rasprave usvojili Predlog zaključka kojim se predlaže Narodnoj skupštini da prihvati Izveštaj. Predsednik Fiskalnog saveta Srbije Pavle Petrović na sednici je kritikovao neselektivne mere i davanja iz budžeta koja bi mogla da doprinesu inflaciji i njenom produženom trajanju, kao i to da se daje i onima kojima ne treba. Istakao je i kako postoji strah da li će inflacija do kraja godine biti osam odsto posle novih davanja iz budžeta. I pored toga, građani nastavljaju da dobijaju “nagrade” u vidu jednokratne pomoći koja se već par godina unazad (obično pred izbore) povremeno deli. Tako je početkom ove nedelje, tačnije u ponedeljak i utorak, isplaćena najavljena jednokratna pomoć deci do 16 godina od 10.000 dinara. Ministar finansija Siniša Mali rekao je da je za tu pomoć prijavljeno oko 1.101.000 dece.

“Neselektivne su one mere koje u najvećem procentu promašuju cilj – niti stižu do onih kojima je pomoć najpotrebnija, niti ubrzavaju privredni rast”, kaže u intervjuu za “Vreme” profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Danica Popović. “Pa zašto se onda sprovode? E pa, zato što lepo zvuče! Recimo, daje se mladima, penzionerima, ili, kao sada, kada se za svako rođeno dete do 16. godine roditeljima uplati po 10.000 dinara. To je divno i plemenito kad to učini šeik od Arabije, recimo. Ali, kad to treba da se isplati iz srpskog budžeta, kako se niko nije zapitao – pa čekaj, u ovoj zemlji ima 33 hiljade dolarskih milionera, od kojih svaki dolazi u obzir da bude primalac ovih mera pomoći. I na kraju, niti su zaštitili siromašne, niti su ubrzali privredni rast, nego su rasipali državne pare i pravili reklamu svojoj političkoj stranci. A to je odnelo dosta novca, koji država sada namerava da vrati kroz rast akciza. I šta će se desiti? Poskupeće gorivo, kafa, cigarete, alkohol… a onda će, naravno, porasti i inflacija.”

“VREME”: Trenutni nivo zaduženosti Srbije je negde na srednjem nivou. Ima li razloga za brigu?

DANICA POPOVIĆ: Sada je zaduženost oko 56,5 odsto i svi smo, recimo, mirni, ne bojimo se budućnosti jer se, naravno, toga više ne sećamo. A vredelo bi zapamtiti barem ovo: u doba vlade Mirka Cvetkovića, na početku, stepen zaduženosti bio je upola manji od današnjeg i iznosio je svega 28,3 odsto! I šta se tada dogodilo? Dogodila su se dva velika povećanja penzija koje, naravno, nismo mogli da finansiramo iz privrednog rasta, već iz novog zaduživanja i – zemlja je ušla u vrtlog zaduženosti. Treba li da podsetim da se sve to na kraju završilo smanjenjem penzija i bolnom fiskalnom konsolidacijom? Zato, kažem, ne radujte se unapred: već je najavljena predizborna kampanja, vlast će sigurno naštampati neki dinar za sve korisnike državnog budžeta (zaposlene, penzionere, invalide itd.), ali ćemo svaki dinar skupo vratiti: bilo kroz povećanu inflaciju, bilo kroz poreze ili akcize, koje sigurno neće prestati da rastu.

Odakle ovolika stopa inflacije? Šta su njeni uzroci?

Istina je tu jednostavna: zemlja sme da povećava količinu novca onoliko koliki ostvari privredni rast. Svaki brži rast novčane mase iznad stope privrednog rasta praviće inflaciju, na koju onda dodajte onu uvoznu inflaciju. A ni tu nije kraj. Čak i da uvozna inflacija padne na nulu, opet vam nema spasa ako povećavate penzije, plate, isplaćujete poklone mladima, starima ili bilo kome na koga se predsednik Vučić tog dana razneži – a privredni rast ostane nizak, kao sada.

Vlast tvrdi da je inflacija uvezena. Da li to odgovara stvarnosti?

Pa dobro, da sve uvozimo (i ništa da ne proizvedemo) kolika bi bila naša inflacija? Ne bi mogla da bude veća od deset odsto! A u Srbiji inflacija redovno bude dvostruko veća od uvozne! Ono što me čudi je to da u medijima nigde ne nađoh naslov: guvernerka ili ministar finansija ili naš predsednik – obmanjuju javnost, ova inflacija nije posledica uvoza, već je posledica grehova domaće monetarne politike.

Jesmo li još uvek “ekonomski tigar sa Balkana”, kako je često predsednik Vučić umeo da kaže?

Nismo bili ni nalik ekonomskom tigru ni dok je to Vučić izjavljivao! Evo, i sam je s tim prestao. Uz to, Bečki institut za međunarodnu privredu prognozira da će Srbija do kraja godine zabeležiti neslavan rekord: imaćemo najveću inflaciju (oko 12 odsto, a region oko 9 odsto) i upola manji rast od proseka na Zapadnom Balkanu – mi oko 1 odsto, a ostali oko 2 odsto. Koga će ovo da zabrine? Poslovne partnere iz sveta, naravno, za njih je to loša vest.

Vlast se hvali kampanjom “Bolja cena”. Kako Vi vidite tu kampanju? I kakve će posledice izazvati?

O toj kampanji neću da govorim. Nju više ne pominju ni režimski mediji – šta više mogu da kažu? I ne znam zašto bi trebalo o toj kampanji toliko govoriti: je li pametna, je li mudra, je li korisna? Nije. Zaista, imam utisak da opozicija svaki Vučićev nastup višestruko nagrađuje – sve njegove govore objavljuje, ponavlja, analizira, a toliko mu ni rođena partija pažnje ne posvećuje! Pa, je li to normalno?

Naravno, odmah se postavlja pitanje – o čemu onda mediji da pišu? Evo, recimo, da mu odbrojavamo vreme, kao što rade u svetu kad neki veliki sat ide unazad i pokazuje koliko je ostalo do velikog događaja, recimo ovog: “Branko Pešić je 1970. godine najavljivao metro, Dragan Đilas ga je najavljivao jedno 50 puta, a ja garantujem da ćemo 2020. godine krenuti u radove i za prvu liniju nam treba manje od tri godine”, kako nas je Vučić obavestio na predizbornom mitingu u Kaluđerici početkom 2018. godine. Ali dovoljno je setiti se Mercedesovih kamiona, letećih automobila ili neizgrađene kanalizacije u Borči… Eto, koliko je ispitnih rokova propustio, već bi bio diplomirani košarkaški trener, i ništa… Više je ovde tema nego medijskog prostora!

Zašto je nemali broj proizvoda jeftiniji u inostranstvu, poput Nemačke gde je standard mnogo viši, nego kod nas?

Za to postoje dva razloga: ako je hrana u pitanju, nemački proizvođači dobijaju subvencije, pa je logično da pod svim jednakim uslovima kao u Srbiji, kod njih hrana bude jeftinija. Ali postoji još jedan razlog: nemački izvoznici koji trguju sa Srbijom izlaze iz sigurne zone – ovde pravosuđe slabo funkcioniše, često se moraju praviti sporazumi sa vlašću (a i to uvek košta). To su sve troškovi koje će svaki normalan biznismen da pokrije kroz rast cena! Tako će roba u Nemačkoj da se prodaje uz profit od, recimo dva, tri ili pet odsto, a ako se roba transportuje u Srbiju, onda će zbog toga biti potrebno da profit bude mnogo, mnogo veći!

Uz to, tu čak ne važi ni ono pravilo – ako se poveća broj uvoznika, da će cena u Srbiji pasti zbog veće ponude. Neće pasti. Svako ko dođe ovde da trguje, naplatiće takozvanu premiju na rizik. Ne mora ništa loše ni da im se dogodi – ali može da se dogodi! A u taj rizik ulaze svi oni problemi koje ova vlast ne rešava: korupcija, nepotizam, sve lošija obrazovanost administracije i njena samovolja. Pa onda i sve veća inflacija, jer više nema odakle da se povećavaju penzije i plate. Eto, sve to plaćamo više nego Nemci, zato što se ovde posluje po srpskoj, a ne po nemačkoj privrednoj praksi.

Nedavno je određena visina minimalne zarade za narednu godinu, koja nije dovoljna ni za trenutnu minimalnu potrošačku korpu. Kako ocenjujete kupovnu moć građana? Kako zapravo žive ljudi u Srbiji?

Dobro, a da vas pitam: kolika treba da bude minimalna zarada? Kolika god da kažete, ostali će reći: malo je! A ko će to da plati? I tu upadamo u začarani krug: poslodavci će nakon vašeg predloga verovatno odlučiti da zatvore kapiju, kao što je učinila fabrika “Jura”, recimo, kad je ugovorena viša cena rada. I šta ćete onda?

Ni pitanje o vezi minimalne zarade i minimalne potrošačke korpe nije lako – osim ako se odmah ne kaže da je to trik pitanje! U potrošačkoj korpi su dobra i usluge za tri osobe, a sa druge strane je mesečna zarada – jedne osobe. I onda, kako znate da u Srbiji u svakoj porodici radi samo jedna osoba, pa dobijaju mesečno – četrdeset hiljada dinara. Ili rade dvoje ili sve troje, pa dolazimo do toga da sa tri minimalne plate domaćinstvo može da ostvari prihod – od hiljadu evra! I šta ćemo sad?

Kao rezultat ove pometnje, imamo to da je iz ove priče kao pobednik izašao srpski ministar finansija koji je izgovorio statističku činjenicu da minimalna potrošačka korpa i minimalna zarada nisu uporedivi koncepti. I nije mi jasno zašto se i dalje na toj temi insistira. A niko iz medija (za šta ministar nije kriv) nije se ni setio da ga pita – kolika je minimalna kirija u njegova 24 stana u Bugarskoj ili koliko mu para (i kako) šalje onaj prijatelj koji već godinama finansira školovanje njegovo troje dece. To su skandali kojima mediji treba da se bave – barem treba o njima podsećati javnost. Jer jedan od razloga što su minimalne plate bedne je upravo taj – ovde se može imati mnogo samo ako si uvezan u partijsku mašineriju!

Zašto su penzije uvek najveći problem?

Već je najavljeno da će sa povećanjem od oktobra od 5,5 odsto i onim koje očekujemo u januaru 2024. godine, penzije u zbiru, za dve godine, zabeležiti rast od 55,8 odsto! I to je uteha za penzionere, naravno i to je važno jer je to najbrojnija starosna grupa u Srbiji. Međutim, već smo jednom zbog rasta penzija skoro upali u dužničku krizu i zaista treba biti oprezan. Jedno od olakšanja je u tome što Srbija prihvata ono što Francuska neće – a to je povećanje starosne granice za odlazak u penziju, tako da već sada pedesetak hiljada žena koje još uvek rade redovo uplaćuju doprinose u penzioni fond, i time održavaju stanje da u Srbiji udeo penzija ne pređe nekih desetak odsto BDP-a, što je održiv nivo. Šta se dešava kad penzije i nakon toga nastave da rastu, videli smo.

Konačno, kako bi izgledala odgovorna i realna ekonomska politika u ovom trenutku?

Izgledala bi kao neki divan crtani film, koji uz ovu vlast i ovu opoziciju (koja više nema snage ni na ulice da izađe), niko više nema volje ni da gleda, ni da sluša.