Verovatno najpoznatiji istorijski primer praktičnog političkog angažmana jednog vrhunskog intelektualca jeste Platonov slučaj. Kada mu se pružila prilika da svoje filozofske ideje o idealnoj državi bar delimično ostvari u praksi, on je, kao što je poznato, pokušao da, preko svog učenika Diona, to izvede na Siciliji, kojom je vladao Dionisije Prvi. Pošto mu se na tamošnjem dvoru omaklo da kaže kako “vladarev lični interes nije dobar za državu”, taj izdanak starog atinskog plemstva i najveći filozof svog vremena jedva je spasao živu glavu i bio prodat u roblje. Ako bi se to moglo uzeti kao numerička vrednost politički angažovanog intelektualca, podsećam da je, srećnim sticajem okolnosti, jedan poštovalac na pijaci robova otkupio Platona za 20 mina, što bi danas bilo, uzmimo, desetak hiljada dolara.

Drugi poučan primer iz antike tiče se rimskog filozofa Seneke, koga je, zbog istupanja u Senatu, car Klaudije otpravio u osmogodišnje progonstvo na Korziku. Nepoučen iskustvom, kasnije je pet godina bio vodeći Neronov savetnik. Svoja stoička uverenja nije uspeo da prenese mahnitom imperatoru, ali su mu ona samom dobro došla kada ga je gospodar primorao na samoubistvo.

Iz istog perioda – da tu završimo sa iznošenjem antičkih primera – potiče i slučaj prefinjenog intelektualca i prvorazrednog pisca Petronija Arbitra, koji je, jedno vreme suviše blizak caru, završio presečenih vena u kadi tople vode. Intelektualac se Neronu mogao osvetiti samo tako što ga je, razbivši je u komade, sprečio da prigrabi njegovu skupocenu vinsku posudu, vrednu, kažu, 300.000 sestercija.

SKRUPULOZNOST KAO SMETNJA U AKTIVNOJ POLITICI

Najopštije uzev, intelektualac u praktičnoj, takozvanoj dnevnoj politici jeste biće izmešteno iz svoje prirodne sredine. U novom ambijentu ga vrebaju moguće greške i opasnosti, on je obično nevešt, nezgrapan i ugrožen, nešto kao Bodlerov albatros na palubi broda. Pošto se nađe u politici, on će dostojanstvo, pa možda čak i izvesnu uzvišenost, sačuvati jedino uz poštovanje tri jasna uslova: da ne postane ambiciozan, da se (što je intelektualcima i deci inače svojstveno) ne “zaigra”, i (što je bez sumnje najteže) da ne počne samog sebe uzimati suviše ozbiljno.

Intelektualac je, već po definiciji kojoj sam sklon, opredeljen za individualno rasuđivanje i postupanje, što je u temeljnoj suprotnosti sa načelima stranačko-političkog, opet po definiciji, timskog rada. Neizbežna posledica su konflikti unutar sopstvenog korpusa, čak među, generalno uzev, istomišljenicima. Teorijska znanja i na njima zasnovani individualni zaključci svojstveni intelektualcu neminovno izazivaju nesuglasice sa onim, po prirodi stvari većinskim, saborcima čiji je horizont ograničen na neposredni cilj, aktivno delovanje i merljive rezultate.

Dok intelektualac po pravilu koristi argumente razuma, praktični političar prirodno vodi više računa o emocijama, pa čak i nagonima mase. Ovo se u svakodnevnom političkom delovanju pokazuje kao nepremostiva prepreka za saradnju, budući da finiji duhovni sklop prirodno zazire od povlađivanja materijalnoj motivaciji i uopšte porivima nižeg reda. Razlog razuma, ako ikada, može pretegnuti nad emocijama samo u nekim krajnjim situacijama, kad je u pitanju opstanak, a i tada on ne biva prihvaćen zato što je ubedljiv već zato što je spasonosan, što drugim rečima znači da nije preovladala logika nego nagon samoodržanja.

Prava intelektualna hrabrost sastoji se u sposobnosti da se sebi priznaju i drugima saopšte neprijatne istine. To je, neizbežno, tačka u kojoj često dolazi do krize kod intelektualaca opredeljenih za dnevno-političko delovanje. Kompromisi koji se u takvim prilikama prave u osnovi obično nisu zdravi, neminovno ostavljaju gorak ukus, a u težim slučajevima ozbiljno narušavaju unutrašnji integritet ličnosti i, još više, njen duševni mir. Za intelektualca koji je kročio u dnevnu politiku alternativa je odustajanje, ali tu kao da stupa na snagu princip sadržan u drevnoj mudrosti “U grad kad hoćeš, a iz grada kad te puste”. Mnogo puta se potvrdilo da povratak u takozvanu kulu od slonovače nije ni jednostavan ni prijatan poduhvat. Spolja – neizbežno slede optužbe za nepouzdanost, pa i kukavičluk, a iznutra (što je obično teže podnošljivo) – griža savesti i osećanje podbačaja.

Intelektualac, ako to stvarno hoće da bude, mora da sumnja, dok političar, i kad sumnja, ni po koju cenu ne sme dopustiti da se to primeti.

Suštinska razlika je i u tome što intelektualac, već po habitusu, pretežno i stalno iznova traga za odgovorima, dok se političar stara da ubedi okolinu kako ih je našao.

Još jedna, u praktičnoj politici sasvim neumesna, osobina intelektualaca jeste sklonost ka preispitivanju i korigovanju stavova do kojih se došlo. Ona je sasvim u skladu sa osvedočenom potrebom naučnika i umetnika da budu minuciozni i precizni, da zalaze u finese, da – idealistički rečeno – teže savršenstvu. Ovakva skrupuloznost u aktivnoj politici zapravo smeta, budući da u njoj perfekcionizmu nema mesta, da se potezi prave širokim zamasima, a da su nijanse, uošte uzev, nepoželjne.

Verujem, takođe, da se istinskim intelektualcem (pa možda čak i valjanom ljudskom ličnošću) može smatrati samo onaj ko je kadar da uvidi i prizna sopstvenu grešku. Činjenica je da za političara tako nešto, u najmanju ruku, nije preporučljivo.

PREDSTAVA PRIJATNE SAMOIZOLACIJE KAO MORALNI GEST

Ovakva “laboratorijski ogoljena” razmatranja o problemu intelektualca u politici u čisto teorijskoj ravni će neminovno dovesti do zaključka da ljudi od umetnosti i nauke nemaju šta da traže u području dnevno-političke delatnosti. Život, međutim, ponekad stvara situacije u kojima kakav-takav vid političkog angažmana postaje neka vrsta moralnog imperativa za ljude od duha i odgovornosti. Ta obaveza se može osećati kao nametnuta i čak nepravedna, ali zbog toga nije manja.

U neka srećnija vremena, intelektualci kalibra Stojana Novakovića, Ljube Stojanovića ili Slobodana Jovanovića u ulozi političara su prirodno i uspešno od Srbije pravili i napravili državu, ali to je, istorijski gledano, bila posledica sticaja okolnosti u koje, u prilici kao što je ova, ne možemo zalaziti. U novije vreme, međutim, dešavalo se i dešava da intelektualce u određenom trenutku same okolnosti, najčešće talas masovnih pokreta, prosto isplave na površinu kao lidere ili neku vrstu simbola, ali ni u takvim slučajevima ishod ne biva na opšte dobro, a još manje na dobro intelektualaca koji su se u takvom položaju našli. Kao primeri za ovakvu pojavu mogli bi se uzeti Sartrov s kraja šezdesetih godina prošlog veka ili, bliže našem okruženju, položaj u kojem su se našli neki vrhunski intelektualci, posebno članovi SANU, koji su inicirali stvaranje DEPOS-a s proleća 1992. Pošto je, dobrim delom zahvaljujući njihovom ugledu i doprinosu, DEPOS izborio promenu izbornog sistema, sa njegove liste decembra te godine. za poslanike su izabrana i šestorica, kako se tada govorilo, “vanstranačkih intelektualaca”. Pošto su u Skupštini, u društvu Arkana, Šešelja, Bidže i Rake, proveli otprilike tri meseca, sva šestorica (uključujući Mihiza i Ljubu Simovića) s vidnim olakšanjem su vratili poslaničke mandate.

Kako intelektualci uopšte teže samoispitivanju i analizi motiva, njima je – kada uprkos svemu zakorače u politiku – verovatno lakše ako napuštanje svoje prijatne samoizolacije okolini i sebi samima predstave kao moralni gest. I zaista, bez obzira na relativnu vrednost pobuda, činjenica je da se mi u Srbiji, kakva je bila tokom devedesetih i u kakvom je stanju tokom poslednjih desetak godina, nalazimo upravo u situaciji kada je otpor političkoj stvarnosti ravan gestu čisto moralnog revolta.

NEMINOVNOST GUBLJENJA

Ne delim često ponavljano radikalno stanovište prema kojem svaki intelektualac, budući da je po nekim definicijama “utelovljenje duha otpora”, treba da bude protiv svakog režima. Hoću, međutim, da kažem kako intelektualac, po definiciji koja za mene važi, jednostavno ima obavezu da bude protiv režima kakve utelovljuju političari poput Miloševića, Šešelja i danas Aleksandra Vučića. Kod ljudi od duha trebalo bi da postoji gotovo organska potreba da se takvim režimima suprotstave baš zato što su suštinski neduhovni, antietični i u samom temelju antiintelektualni. Nije reč samo, čak ni pre svega, o njihovoj grubo egalitarističkoj i populističkoj prirodi, nego o njihovoj potrebi da ruše tradicionalne vrednosti dok se istovremeno u njih kunu i koriste ih za sopstvene trivijalne ciljeve. Ovde se, naravno, misli na vrednosti moralne, prosvetne, pa i verske (odnosno u poslednje vreme prvenstveno crkvene) prirode. Ko bi se pomirio s tim, pristao bi na poništavanje svake mere, ukusa i pristojnosti – svega onoga na čemu se osnivaju kultura, duhovni, pa negde u krajnjoj liniji i fizički opstanak jednog naroda.

Ulazeći u aktivnu politiku, intelektualac mora da se pomiri sa činjenicom da nikada ne može biti dovoljno jasan i jednostavan. Navikao na predznanja i podrazumevanja, izlaže se opasnosti da od neuporedivo šireg kruga sagovornika bude neshvaćen, ili, što je i češće i neprijatnije, pogrešno shvaćen, pa i od protivnika bezočno zloupotrebljen. Uzgred rečeno, u našem trenutku za tu vrstu zloupotreba postoje posebni stručnjaci, koji svoje veštine, kao u davna vremena sofisti, prenose za novac u vidu specijalističkih kurseva.

Na isti način, intelektualac koji je zagazio u praktičnu politiku mora biti spreman da se odrekne ironije, jer je ona privilegija obaveštenih i osetljivih. U kontaktu sa masom, ironija je krajnje opasna ne samo zato što može ostati bez efekta, nego mnogo pre zato što zlonamerni (a njih ima uvek izobilje, naročito u medijima kakvi su u naše vreme) uvek mogu da ironični iskaz protumače doslovno, što sa stanovišta političke probitačnosti često biva kobno. Metafore, međutim, naročito one jednostavnije i slikovitije, mogu biti korisne. Iskustvo govori da se prosečni birač ponekad naprosto ozari kad sebi protumači smisao metafore, posle čega je često već napola pridobijen.

Intelektualac koji se, bilo zato što mu je dotužilo “filozofiranje iz fotelje”, bilo zato što je pod pritiskom da se “angažuje”, odluči da stupi u arenu aktivne politike, mora da se pomiri sa neminovnošću gubljenja, ili u najmanju ruku narušavanja, ugleda koji je stekao na polju svoje izvorne delatnosti. U društvu kakvo je naše, a pre svega zbog odsustva institucionalnog pokrića, on pada žrtvom intelektualno i obrazovno inferiorne većine, koja (najčešće nesvesno, ali neizbežno) vapije za prilikom da oskrnavi vrednost koja se, makar za kratko i makar iz nejplemenitijih pobuda, spustila u njenu ravan. Kao i sve drugo, politički angažman intelektualaca uopšte, a u naše vreme i u našoj sredini posebno, ima svoju, nipošto malu, cenu.

I najzad, često navođena izreka (obično pripisivana Makijaveliju ili Lojoli, a kao takva zapravo potekla iz jedne rasprave jezuitskog pisca iz 17. veka Eskobara-i-Mendoze), kao što je poznato, glasi da cilj opravdava sredstvo. Nepremostiva razlika između intelektualca i delotvornog političara sastoji se upravo u tome što se prvi, ako je zaista to čime se smatra, sa smislom te izreke ni po koju cenu neće pomiriti, dok drugi svoj učinak i reputaciju najvećim delom gradi upravo na njenoj primeni.