VREME BR. 277. 10. FEBRUAR 1996.
Intervju: Dragoslav Avramović – Presipanje levo-desno
"Privatizacija će dobiti podršku sindikata, svojinska pitanja ćemo raščistiti u nekoliko narednih meseci Programom III. U tom pogledu sam optimista", kaže guverner posle dva meseca odsustvovanja iz javnosti
VREME BR. 277. 10. FEBRUAR 1996.
Guvernera Dragoslava Avramovića dočekujemo u polupraznoj palati Narodne banke Srbije u Ulici kralja Petra broj 12, zgradi iz koje je iseljena komanda nekadašnje Službe platnog prometa.
Deluje sveže, kao čovek koji je napokon zauzeo celu teritoriju monetarne vlasti i za svaki slučaj se uselio u prostorije Službe koja mu je konkurisala u novčanoj emisiji. Možda se tek sada oseća kao stvarni guverner dinara.
Prihvatio je razgovor za stručni mesečnik MAP, Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, o strateškim pitanjima tranzicije jugoslovenske ekonomije. Ovde čemo izvući samo ono što ne može da čeka, a to je nekoliko značajnih najava njegovih sadašnjih nastojanja i nekoliko akutnih ocena o tekućoj pivrednoj situaciji.
Mada ističe da je još rano govoriti o Programu III, koji treba definitivno da raskrsti sa modelom administrativne privrede, ne propušta da kaže da na tome insistira i da će u tom programu ključno mesto zauzeti "demokratizacija svojinskih odnosa" ili privatizacija po modelu bliskom idejama sindikata, u kojem bi glavni deo preostale društvene svojine zahvatili radnici i penzioni fondovi.
BOAROV: Mnogi postavljaju pitanje ko će režirati Program III, Ljubiša Ristić ili Dragoslav Avramović?
AVRAMOVIĆ: Ha-ha-ha, ja sam već došao na taj termin Program III, to je vrlo interesantno…
Da li ćete ga vi režirati?
E, to ne mogu da kažem…
Da pitanje postavimo drugačije. Hoće li Program III režirati ljudi koji misle kao Ljubiša Ristić, ili ljudi koji misle kao Dragoslav Avramović?
Siguran sam da će ga realizovati ljudi koji misle kao ja. Vidite, tu ima jedna nevolja.
Zaključen je mir, suspendovane su sankcije, a za ljude nema poboljšanja.
Umesto da porezi padnu, da život bude lakši, vi ste povećali budžete, zatim je došla brutalna reakcija naših biznismena sa talasom poskupljenja, jer društvene firme i njihova logika seobe troškova na nekog drugog i dalje dominiraju itd. Imate čak niz stabilnih inputa, stabilnu monetarnu politiku, stabilan devizni kurs, stabilnu hranu, relativno stabilne najamnine. Ali cene idu.
To je znak daje potrebno duboko preispitivanje sistema.
Da se vratimo na trenutak na Program II, koji očigledno nije sproveden "u celini", kako ste to tražili. Bučno je podržan, a onda je počela priča o "promišljeno j" zaštiti domaće industrije itd.
Kad pogledate tu frazeologiju, svi smo za svetsko tržište, integraciju u svetske tokove.
Ali kad dođe do stvarnih odluka i pitanja hoćete li da proizvodite po svetskoj ceni ili po nekoj "troškovnoj", koja ne može da se uklopi u normalnu cenu onoga koji dolazi posle vas, kome je vaša cena input, onda je druga priča. Tu imamo naslede škole prioriteta, škole suspstitucije. To pitanje državno-ekonomski nije rešeno, jer postoje veoma snažni centri koji ne mogu bez inflacije, i koji smatraju da mogu proizvoditi šta hoće po ceni koju hoće. Otud imamo inflacione udare. Dolazimo u situaciju kad ad hoc treba rešavati šta će se proizvoditi, a to je nemoguća situacija za ekonomsku politiku. U krajnjoj liniji ispostavlja se da nismo imali sistem efikasne alokacije investicija.
Nije bilo profitne kazaljke koja će pokazati pravac ulaganja?
Ne vredi vam stopa kad je ona počivala na falš pretpostavkama. No, sada će se to morati resiti, jer ovako dalje ne može.
Nema više velikih investicija, u velika preduzeća koja posle ne mogu da žive i koja posle stalno neko mora da štiti od konkurencije, od toga se moramo oprostiti. Mislim daje to sada jasno.
U javnosti imamo drugačiji utisak. Protekcionisti ne ćute…
Znam, ono "dinamičko, sektorsko, selektivno" i ne znam kakvo sve ne-otvaranje ili zatvaranje granica za konkurenciju. Nemamo mi s čim da štitimo neefikasne. Ali, pitanje otpora liberalizaciji rešiće se sada.
Na čemu se zasniva vaš optimizam?
Pa, moramo to učiniti (kroz smeh).
Moramo to prelomiti. Ako imate "bremzu" u tome koliko ćete i šta da platite. Ako vaš bankarski sistem nema para. Mi smo sad presipali nešto para levo-desno, ali u suštini naše banke nemaju para. Treće, mi pare iz inostranstva odmah nećemo dobiti. Prema tome, nema zaštite, jer i zaštitu tržišta neko mora da plati.
Dosta ste očekivali od operacija na tržištu obveznica, da nekako "izvučete" banke. Kako ocenjujete start prodaja papira Narodne banke, da bi se "pokrilo" pokriće bankarskih minusa?
Još je rano za celovit odgovor, ali smatram da smo uspeli da oborimo kamatu koja je na ilegalnom tržištu bila doterala do 20-30 odsto mesečno. Ovim operacijama skinuli smo tu mesečnu stopu na 6-7 odsto ili nešto više. Međutim, morate voditi računa o tome da smo baš u ovo vreme doživeli poreski udar…
Da se na trenutak vratimo na dotok inostranog kapitala. Ljudi su shvatili da neki pravi strani kapital još ne može da dođe zbog "spoljnog zida" sankcija. No, pitaju se "kad će se vratiti pare s Kipra", valjda misleći na naš "odbegli"kapital. Da li se on vraća?
Nas je bio strašno zakočio onaj zacementirani devizni kurs. Ilegalni kapital ne voli da se vraća po ilegalnoj ceni, ljudi neće da idu iz ilegalne situacije u ilegalnu situaciju, pa niko nije hteo ovde da dođe da prodaje devize legalno ispod cene. Sad smo taj obruč raskinuli. Ali, strani novac ni sada ne može da ude u društvenu firmu.
Kako da ude kad ne zna s kim pregovara, šta mu je garancija, šta kupuje. To nam svi kažu, nezvanični gosti, zvanični predstavnici stranih firmi, bankari.
Ne bih da prebacujem razgovor na čisto političke teme, ali moram da primetim da dolazi kongres vladajuće stranke, pa pitam očekujete li da se tamo napokon ozbiljno raspravi pitanje društvene svojine, da padne jasna politička odluka?
Ne znam, to ćemo videti. Mi smo pred tim pitanjem na nekoliko nivoa. Vladajuća stranka još nije zauzela stav. Ona je, izgleda, još u procesu samoispitivanja. Na stolu je dosta predloga. Jedan od tih predloga je predlog jedne grupe u sindikatu i to je vrlo interesantan predlog. Ja lično radiću na tom pitanju, da vidimo u nekoliko narednih sedmica sve te predloge i procenimo koliko na kraju treba da ostane državne svojine izuzete iz privatizacije.
Ostalo ide u akcionarska društva.
Zatim, koliko akcija radničkoj klasi, koliko penzionim fondovima.
Verujem da će se mišljenja oko tih pitanja iskristalisati u narednih nekoliko meseci, jer drukčije neće ići. Niti ćete dobiti domaći kapital, niti inostrani.
Stalno opet čujemo da proizvodnja nema kredita, da nema izvoznih kredita. Osećate li porast pritiska na emisiju?
Znate, ja sam došao za guvernera kao čovek koji je verovao daje glavni uzrok krize skup i oskudan kredit. A dospeo sam do kraja ili sredine mandata uveren da bi svaka ozbiljnija ekspanzija kredita Narodne banke dovela do haosa na deviznom tržištu, da bi oživela hiperinflacija… Privreda mora doći do realnih sredstava. A to znači da banke moraju imati depozita, da moraju doći sredstva iz inostranstva (bar milijardu-dve dolara), da se pare moraju stvoriti unutar preduzeća.
I to se mora uraditi da bismo dali izvozne kredite. Ali, opet vam kažem, nije budžet trebalo da ide u ekspanziju. Nisu zbog toga krive samo vlade, mi takav sistem imamo. Mi moramo napraviti obračun sa samima sobom. Da vidimo šta je naša budućnost. , Red je bio da stanovništvo, posle svega što je doživelo, odahne. Sada je vreme, kako kažu Englezi, "to stop and think". Stati i razmisliti. Što se mene tiče, smatram da mi imamo mogućnosti da, uz respekt naše socijalističke tradicije, pomirimo privatizaciju sa idejom socijalne pravde.
Stalno slušamo naše stručnjake koji rezignirano nabrajaju one socijalne slojeve i grupe koje nemaju interes za legalnu privatizaciju. Kako toj ideji onda dati socijalnu energiju?
Ima rešenja, to je za mene bilo otkriće taj stav grupe iz sindikata. Radnici će biti akcionari.
Znači Program III. Triput bog pomaže.
Ne bih još o tome. Centralno je tu pitanje alokacije sredstava. Da napustimo mehanizme i logiku administrativne privrede.
Pod broj dva, napuštanje shvatanja o investicionim zamajcima, koji posle rade sa pola kapaciteta. Tri, reorganizacija našeg menadžmenta.
Četiri, povratak na saradnju sa svetskim institucijama, povratak na svetsko tržište, ne zato što to njima treba, već zato što nama to odgovara. •
