VREME | BR. 45 | 2. SEPTEMBAR 1991.

INTERVJU – Milovan Đilas

Ima li boljeg sugovornika od Milovana Đilasa, ako je reč o krahu komunizma?

Onoga trenutka kada je u Moskvi slomljen puč i kada je Boris Jeljcin rekao da je Mihaila Gorbačova. a pre svega demokratske procese u Sovjetskom Savezu, u stvari pokušala da zaustavi Komunistička partija, te kada je tek spaseni generalni sekretar te partije najavio njeno raspuštanje, čini se daje definitivno slavljena tačka na takozvanu epohu komunizma koja je u velikoj meri obeležila dvadeseti vek.

Ako je komunizam doista na kraju, o njegovoj istoriji i uzrocima propasti možda je najbolje porazgovarati sa Milovanom Đilasom. jednim od retkih ljudi medu savremenicima koji je večeravao sa Staljinom, bio skoro dve decenije neposredno uz Tita. a potom u sukobu sa komunističkim režimom robijao kao najpoznatiji svetski disident, a i danas je veoma aktivan u svetskoj javnosti.

Faksimil možete videti u FOTOGALARIJI

Gospodine Đilas, Vaš život vezan je za komunističku ideju — u mladosti ste se za nju borili, u zrelosti je ogorčeno osporavali. Da li ste i kada, ako jeste, pomislili da ćete doživeti čak krah centrale komunizma, ako se to dogodilo ovih dana u Moskvi?

MILOVAN ĐILAS: Od sredine pedesetih godina bio sam potpuno ubeđen da komunizam mora da se izmeni, bilo unutrašnjim raspadom, bilo velikim vojnim sudarom. Više sam verovao u ono prvo. Nisam mislio da ću toliko dugo živeti da bih to doživeo.

Tada sam očekivao da će se promene dogoditi u Jugoslaviji i ranije, promene ka nekakvom demokratskom društvu. Tu sam se, razume se, prevario, jer mislio sam, uprkos tome što je nacionalizam uvek bio jak kod nas, da neće prevladati ni u jednom trenutku. Naravno, nisam očekivao da će u Sovjetskom Savezu, u Istočnoj Evropi, sve to da se najednom srolja, da tako kažem — da se raspadne, takoreći u jednoj godini, u SSSR u dve-tri godine.

Mada je kriza počela mnogo ranije, možda još sa Hruščovom, propast je ispočetka išla sasvim sporo.

Da počnemo sa tim prvim ozbiljnim simptomima definitivne krize. Kad su se pojavili i zašto?

Sigurno je da je prva velika vidna kriza nastala kao posledica sukoba Staljina sa Jugoslavijom 1948. godine. Kad sam prošle godine sa jednom grupom jugoslovenskih intelektualaca u Moskvi učestvovao u diskusiji o počecima krize, i mi i domaći stručnjaci smo se složili u tome da je 1948. godine, u sukobu između Jugoslavije i SSSR, počeo raspad svetskog komunizma.

Tada je počelo ono što se zove "nacionalnim komunizmom". Ja mislim da se taj fenomen rađao odranije. Zapravo, taj "nacionalni komunizam" počeo je u Sovjetskom Savezu, mnogo pre sukoba sa Jugoslavijom. Pošto je to velika zemlja i pošto je Staljin imperijalna tiranska figura, taj nacionalni komunizam nije mogao biti drukčiji nego — sovjetski imperijalizam.

On je počeo potčinjavanjem Kominterni svih komunističkih partija u svetu, a, preko nje, sovjetskoj državi. Tu već počinje kriza komunizma u izvornom smislu, pa se nastavlja poznatim čistkama tridesetih godina Moglo bi se ići još dalje u prošlost, pa i u samom osnivanju Kominterne možete naći elemente za krizu komunizma. Naime, u onim Lenjinovim uslovima koje neka partija treba da ispuni da bi mogla biti članica Kominterne propisuje se ono što nije odgovaralo mnogim zemljama – na primer, propisuje se forma sovjetske vlasti, što znači ukidanje parlamentarizma.

Time je zapravo, dala tvrda ideološka osnova koja nije mogla da odgovara zemljama sa različitim uslovima. Niko od komunista tada nije bio svestan toga. Imperijalna ambicija krije se čak u imenu Sovjetskog Saveza, koji je zamišljen kao svetska zajednica u koju može da uđe bilo koja država ili nacija, pa je zbog toga izbačeno i ime Rusije.

Objasnite tu svetsku ambiciju?

Komunizam je svetska ideja, prva ideja koja je obuhvatila ceo svet. To nije uspelo nijednoj religiji, ni hrišćanstvu.

Naravno, to pokazuje značaj komunizma i njegovu silinu. Ali, ako ideju uzmete kao

nerealnu, neki čak kažu plitku, što ja ne mislim, onda se postavlja pitanje — da se našalim — kakav je to ljudski rod kad je prihvatio tu ideju.

Jeljcin je u svom sada već čuvenom govoru u danu pokušaja puča rekao da vlast hoće da preuzme snage koje će vratiti logore, noćna hapšenja. Zašto, zapravo, taj povratak nije bio moguć?

Promenila se svest. Došlo bi do masovne pobune. Pučisti bi mogli da drže samo banalnu vojnu diktaturu, koja ne bi mogla dugo da se održi. Najviše što bi mogli da urade jeste da pohapse mnogo ljudi. Onda bi krenule spoljne kampanje i unutrašnji otpor intelektualaca. Bili bi prinuđeni da ublažuju represiju, nekome da sude, pa potom da ga oslobađaju, pa bi se cela stvar uskoro skljokala.

<i<U prvim trenucima ovog neuspelog puča izgledalo je da ga pokreću vojni vrh, policija, visoki državni funkcioneri — ali se veoma brzo razjasnilo da je izvorište tog pokušaja upravo u vrhu komunističke partije. Slažete li se sa takvom ocenom?

Vojska je u komunizmu uvek naoružani odred Partije, a NKVD je odabrana naoružana garda Partije. To je slučaj i kod nas. Kod nas se u vojsci najduže zadržao komunizam.

Osnovno jezgro krize u Jugoslaviji je u Armiji, jer je ona dugo ostala komunistička.

Dakle, dolazimo na neizbežne paralele između sovjetske i jugoslavenske situacije. Nedavno ste izjavili da je kod nas politički teže razrešiti krizu nego u Sovjetskom Savezu. Na šta ste mislili?

Mislio sam na to da smo mi već u međunacionalnom ratu koji nema izgleda da se skoro reši, a ima izgleda da se raširi na druge delove Jugoslavije.

Da lije takav rat moguć i u Sovjetskom Savezu?

Mislim da tamo između Rusije i drugih republika takvoga rata neće biti. Veliki problem će da predstavlja ruska manjina u drugim republikama. Ne problem u smislu hoće li se te druge republike odvajati ili ne, nego problem koji će se verovatno pojaviti u vezi sa sudbinom Rusa u republikama, koje nisu lepše od naših republika i koje će verovatno počeli da ih pritiskuju, diskriminišu, izgone. To može u Rusiji da izazove nacionalizam, koji sada nije suviše jak. Za Jeljcina se ne može reći da je ruski nacionalist. Ali, pritisak na Ruse u neruskim republikama može da ga gure u tom pravcu.

Čujemo do je Jeljcin već postavio pitanje granica, verovatno ciljajući na Ukrajinu?

Mislim da je to učinio s pravom. Ti Rusi nisu krivi što su se tamo naseljavali za vreme Staljina i boljševizma. Kao što kod nas sada za granice govore – to su avnojevske granice, to su komunisti postavljali pijući kafu itd. Granice su granice. Dabome da su bile administrativne, ali su i one u značaju evoluirale vremenom. Onoliko koliko su republike sricale autonomiju i nekakvu samostalnost, sigurno je i da su međurepubličke granice postajale tvrde. Činjenica da su nešto uradili komunisti samo kod ortodoksnih komunista dokazuje da je loše: zar masovno školovanje treba ukinuti jer su ga razvili komunisti?

Drugo, u Jugoslaviji nije moguće uspostaviti granice a da nijedan narod ne bude

oštećen, na neki način podređen drugome. I, razume se, bez obzira na posleratne granice, niko nije bio nacionalno podređen, jer je vladajući sistem bio centralistički. Danas su se stvari promenile republike su postale države, pa su i granice postale državne.

Jugoslavija, kao nezavisna država, bila je uistinu nezavisna jer je balansirala između velikih država, a kako će sad neki otcepijeni delovi da balansiraju kad im samo otcepljenje zavisi od spoljnih igara?

Govorili s te o JNA kao o još značajnom skladištu komunističkih koncepcija kod nas. Znači li to da je i vojni faktor kod nas u krizi?

Ne bih baš tako rekao. Komunizam je tu sasvim konfuzan. Jasnija je tendencija da JNA postane srpska armija. To je nekako objektivno, jer je svi drugi napuštaju, pa ona nema drugi put. Biće to slučaj i u Sovjetskom Savezu, vojska će ostati Rusiji.

Znači, ostaje vladavina na osnovu poznate "potrebe za neprijateljem".

Naravno, to je potreba za unutarnjom kohezijom. Da se ne dozvoli ništa što bi pokolebalo unutrašnju čvrstinu komunističke partije, što bi narušilo koheziju vodstva.

Nemaju komunisti potrebu za neprijateljem, oni bi rado mimo vladali bez neprijatelja, ah im pojava neprijatelja "zbija redove". Neprijatelj ih inspiriše.

Podsećam na to da je Branko Horvat pisao o toj "potrebi za neprijateljem ". Jer, kako iz njegovog delovanja objasniti to što se obećanja ne ispunjavaju, što se ekonomski i drugi planovi ne ostvaruju?

Da, u tom smislu ova opaska je tačna: ako neprijatelja nema u partiji, mora ga biti u narodu, ako ga nema u narodu, onda je negde u spoljnjem svetu. Zbog toga je komunizam zatvoreni sistem, tu mu je snaga, ali i slabost. On je. u stvari, "svet za sebe".

Otkud ogroman značaj vođa u komunističkom pokretu?

Ne može postojati tako zatvorena ideološka organizacija, tvrda, disciplinovana — bez vođe. Kult nastaje postepeno. Na način koji se ipak ne može nazvati organizovanim. Bolje da kažem, da su u različitim zemljama različiti slučajevi. Na primer, kod nas je kult Tita nastao prvo u narodu. Partija ga j,. naravno, odmah prihvatila, još u vreme rata. Kad partijski funkcioneri osete da to koristi organizaciji, njima samima kod naroda, ali i kod vođe, znači Tita, kult se podstiče.

Na kraju krajeva, kakva je to organizacija koja nije religiozna, a sliči religioznoj sekti, ako nema vodu? Možete li da zamislite islam, bez Muhameda? Hrišćanstvo se tu razlikuje, jer nije istovremeno i vera i politika. Negde jeste, ali u celini ipak nije. Sam Hrist nije spajao veru i politiku: dajte caru carevo, a Bogu — božje.

Međutim, ne neguju komunisti samo kult vrhovnog vode; u Sovjetskom Savezu isticane su i slike članova Politbiroa, kao nekih apostola.

To je doista iz hrišćanske ikonografije. Komunizam ima koren u hrišćanstvu. Uzmite samo, da kažem uzgred, Lenjinov mauzolej, Lenjinov čivot, da ga tako nazovem — to je povezano sa pravoslavljem.

Znate, kult vođe širi se u kult vođstva. On se fiksira u stroge forme, pa u politbirou imate raspored imena i slika u zavisnosti od blizine vođi. Primećivao sam, posle rata, kako se neki grabe za mesto na tribinama što bliže Titu. A suština je, u krajnjoj liniji, u komadu vlasti koje neko ima.

Kako ste se lično osećali kad ste bili u Titovom vrhu, kako ste znali da ste—kako sam čitao — "četvrti čovek"?

Ta Četvrta oznaka u osnovi je tačna. U nekim pitanjima sam bio i broj dva. u nekim drugim broj tri. U celini uzev, bio sam broj četiri. Svoje mesto u vrhu osećate tako što znate u čemu od koga zavisite, odnosno s kim morate oko čega da se konsultujete i ko u krajnjoj liniji odlučuje. Kasnije se takva situacija prihvati, pa organizacija počne tako da vas tretira. Bez obzira na to što vi to opravdavate ili ne opravdavate u svakoj prilici.

Kad dođete u posetu. na primer. nekom republičkom rukovodstvu, vi tamo odmah postajete prvi, doduše uz neku normalnu pažnju koju morate pokazivati i prema ostalim drugovima. To je period vlasti.

Šire uzev, u jugoslovenskoj komunističkoj partiji najviše demokratije je bilo u ilegalno vreme, pa i ratno. Tada je postojalo ono revolucionarno bratstvo. Razume se, vrh je o svemu odlučivao, ali su svi bili do te mere okrenuti vrhu, da su mogli da kažu sve šta misle, pošto je vrh znao da će oni sprovoditi ono što sam odluči.

Uz to, postojala je bliskost, uprkos hijerarhiji odlučivanja. Znate, ne ide svako u ilegalu da ga policija proganja i tuče, to su onda bile "privilegije". U partiju su dolazili samo oni što su već bili raščistili sa državom, porodicom, religijom… koji su se posvetili ideji, borbi i teoriji. Zato su bili na ceni oni koji su se razumeli u ideologiju.

Ipak, i pokret, a kasnije i poredak, razvio se iz kruga ilegalnih profesionalaca i ilegalnih organizacija. I država je otuda imala temelj na nekakvom tajnom društvu, pa socijalistička država ima nešto zavereničko.

To ide u prilog oceni da je i unutar masovnih komunističkih partija —eto, sovjetska je pre nekoliko godinu imala oko 20 miliona članova, jugoslovenska blizu 2 miliona — postojala nekakva tajna unutrašnja partija koja je držala sve konce.

Jeste, u njima uvek ostaje tvrdo jezgro, partija u partiji — koja se oslanja na poluge tajne policije i armijskog vrha.

|Da se ponovo vratimo na povode našeg razgovora. Šta je omelo, na primer. tvrdo jezgro sovjetske komunističke partije da povrati kontrolu u Sovjetskom Savezu?

Ta tvrda jezgra u svim komunističkim partijama, a najzad i u Moskvi, izgubila su kontrolu zato što je ideologija vremenom slabila. Beskrajno duge frakcijske borbe, koje su gušene i terorom, na kraju su i komunističko jezgro učinile nesigurnim, svele ga na puku vlast. Jezgra više nisu imala niti intelektualnu, kreativnu moć, niti su bila u stanju da sprovedu teror, pa nisu mogla da sačuvaju autoritet ni u samoj partiji.

Staljin je bio ne samo apsolutni vladalac nego istovremeno i žrec, vrhovni sveštenik.

On je presuđivao u ideologiji. Međutim, razotkrivanjem njegovih zlodela ćela njegova ideologija, kao sveto delo, pada. Takav vod ne pojavljuje se više. jer i ne može da se pojavi — njegova gledanja najednom su podvrgnuta totalnom kriticizmu. Sve zbog podozrenja da svaki novi vođ nije slučajno neki novi Staljin.

Hruščov je morao da kritikuje Staljina da bi razbio prostaljinističku grupu u vrhu komunističke partije koja mu je bila konkurent za vlast. Morao je da menja liniju da bi menjao situaciju u državi. On nije bio čovek bez koncepcija, ako već nije imao neku veliku koncepciju — i nije bio bez patriotizma. Želeo je da Sovjetski Savez stigne i prestigne Ameriku — što je još Lenjinova i Staljinova parola.

Smatram veoma značajnom ideju, koju sam prvi put čuo od mađarskog publiciste Fejkea, a o kojoj sam nekoliko puta pisao — da između nacizma i komunizma postoji velika razlika: u komunizmu se program ne poklapa sa praksom, dok nacizam strogo sprovodi svoje ideje. Komunizam se nikad

ne odriče humanizma, demokratizma, ima apsolutni idealni cilj sreće, besklasnog društva, jednakosti ljudi, ukidanja ratova itd. Praktični potezi, naročito pri dolasku na vlast, ne uljuljkuju se sa ovim idejama. S druge strane, kad nacisti kažu da Jevreje treba eliminisati, oni Čim dođu na vlast, to i učine. Kad su rekli da Slovene treba pretvoriti u robove, oni su i to činili. Zato u nacizmu i nje bilo disidentstva. A u komunizmu, raskol između programa i akcije stalna rada frakcije, disidente — što ni Staljin nije uspeo do kraja da uguši.

Zato, iz nacizma nema izlaza, on mora da bude uništen. Iz komunizma, doduše uz velike muke i žrtve, kao što vidite — ima izlaza. Istina, izlaz je da se on raspadne.

Tu je ono delikatno pitanje da li je komunizam oboren ili se raspao.

Zapadni sistem svakako nije idealan, ali to je bolji sistem od ovog komunističkog, istočnog. Ti sistemi su bili konfrontirani, naravno ne samo ideološki več i vojno. Konkurencija dva sistema imala je veliku ulogu u propadanju komunizma. Ipak, komunizam se raspao iznutra. Sam iz sebe se raspao. Komunizam se menjao raspadajući se.

Ono što se u komunizmu nazivalo reformama, promenama, sve do perestrojke, u stvari je bilo raspadanje. Pogledajte, nijedna reforma nije uspela! Ni perestrojka!

Da porazgovaramo o poslednjim reformistima. Mnogi još govore da je Gorbačov realističniji od Jeljcina, da Jeljcin suviše reskira, suviše žuri.

Ne osećam se sigurnim kad treba da govorim o vrlo konkretnim sovjetskim prilikama danas. Trebalo bi veoma mnogo znati o odnosima snaga u sovjetskom društvu, stanju u armiji, policiji, u republikama. Mnogo što bi se moralo precizno znati, politika uvek — neizvesnost.

Jeljcinova koncepcija da se sistem mora potpuno izmeniti, da ne upotrebim grub izraz — eliminisati, jer preokret ide pretežno mirnim putem, jeste ispravna. Suprotno stanovište, ono Gorbačovljevo, osnovna je greška ovog veoma talentovanog političara sa plemenitim pobudama. Gorbačov je, naime, verovao da se sistem može popraviti, reformisati. U stvari, on je mislio da se sačuvaju njegovi osnovni elementi — takozvana socijalistička svojina, koja je, smatram, birokratska svojina, zatim makar labava federacija kao državna forma i komunistička partija, makar organizovana u vrstu socijaldemokratije, da ne bi bila više tako kruta. To se pokazalo kao iluzija, a ja sam o tome pisao još na početku Gorbačovljeve perestrojke. Reč je o sistemu koji ne može da se popravi.

To je zatvoreni, samodovoljni sistem, kome trebaju samo nova osvajanja da bi mogao dalje da se održava. Sovjetski Savez se od ideološke imperije u vreme Lenjina. za Staljinove vladavine pretvorio u ideološko-vojnu imperiju. Kad ekspanzija stane, sistem, zbog zatvorenosti, ne može da izađe iz krize, iz sebe.

Nismo govorili o nacionalnim problemima. Kako objašnjavate taj paradoks da su se još na počecima ruske socijaldemokratije svi njeni vodeći ljudi veoma bavili nacionalnim pitanjima, da je Oktobarska revolucija institucionalizovala pravo naroda na samoopredeljenje do otcepljenja i mnoge druge institute nacionalne ravnopravnosti —a da sedam decenija potom u Sovjetskom Savezu niko nije nacionalno zadovoljan?

Koliko ja poznajem istoriju Sovjetskog Saveza, postoje razni periodi nacionalnih odnosa. Pod sovjetskim sistemom neke nacije su, u stvari, tek formirane, stvoreni su uslovi za njihovo formiranje. To su bili nerazvijeni narodi. Najgore su prošli oni narodi koji su bili nacionalno razvijeniji, čak razvijeniji od ruskog naroda. To su narodi Ukrajine, Gruzije, baltičkih zemalja.

Staljin je rusifikovao svoju birokratiju iz praktičnih razloga, da bi se oslonio na najbrojniju naciju i da bi i tako učvrstio svoju vlast. On sam, naravno, nije bio ruski nacionalist, ali je podupirao ruski nacionalizam na sebi svojstven vulgaran način, onoliko koliko mu je trebalo i kada mu je trebalo. Tako je, uzgred, postupao i sa Pravoslavnom crkvom.

Znači, da se ne može, kako kažete, za sve nacije reči da su bile prikraćene i tla su nezadovoljene. Međutim, nacije su živi organizmi koji se razvijaju, imaju svoje

pretenzije i istorijsko pamćenje. Današnje nezadovoljstvo verovatno je dobrim delom posledica Brežnjevljeve politike, koji je govorio o "sovjetskom narodu", što je čista besmislica. Naravno, bila je reč o novom talasu rusifikacije cele zemlje. On uvodi ruski jezik u sve osnovne škole, pa, na primer, Belorusija nije imala nikakve škole na beloruskom jeziku: dotle je to otišlo. U Ukrajini su sve više škole bile na ruskom jeziku. Kad god je trebalo učvršćivati vlast, rusifikacija je jačala, a ruska kultura je trebalo da bude objedinjavajući faktor, viša forma integracije.

Uopšte uzev, uprkos tom što je komunistička revolucija od ruske imperije stvorila federaciju, politički gledano, u njoj je bilo više centralizma nego u carsko vreme. Slično kao kod nas u Jugoslaviji posle rata, mada su naše republike ipak od starta imale veća

prava od ruskih republika, posebno u odnosu na ekonomska pitanja.

Kasnije je to u Jugoslaviji na nacionalnom polju dobilo i političku dimenziju, naročito sa Savkom Dabčević i Tripalom u Hrvatskoj. Sa liberalnim pokretom u Srbiji, na čelu sa Nikezićem i Latinkom Perović, republike su ojačale. Liberalni pokret u Srbiji nije bio nacionalistički, ali Tito to mnogo ne razlikuje, za njega je to neka vrsta srpskog nacionalizma. Sa stanovišta vlasti, to njemu i nije bitno, a tako gledano, on je u pravu. Drugo je pitanje da li su njegovi tadašnji potezi bili dobri.

Proces jačanja republika ipak se odvijao i u Sovjetskom Savezu, gde je nacionalni faktor značajan ali nije jedini.

Šta je napokon boljševički doprinos nacionalnim teorijama?"‘

Staljin je u poznatoj brošuri о nacionalnom pitanju, onoj koju je Lenjin još čitao, za razliku od austro-marksista. isticao punu nacionalnu

afirmaciju do prava na otcepljenje. Austro- marksisti su najdalje išli do administrativno-kulturne autonomije, to je odgovaralo njihovoj imperiji.

Boljševici, naravno, nisu sproveli svoje teorijske ideje, ali su u odnosu na nacije napravili manji greh nego kad su težili besklasnom društvu.

Vi ste. g. Đilas. možda prvi iz boljševičkih vrhova progovorili o velikom licemerju komunističke politike. Kad preskočimo teorijsku analizu, može se govoriti o nekoj vrsti drskosti komunističkih šefova da jedno govore a drugo rade — da privilegova na kasta govori o jednakosti?

Već sam govorio o razlici između ideje i prakse. Komunisti ostvaruju onu "praksu" koju mogu, koja odgovara njihovoj prirodi. U komunizmu je, sem vlasti, sve drugo sporedno. Ta se apsolutna vlast motiviše dalekim ciljem.

Mi smo mogli u Jugoslaviji sedamdesetih, i šezdesetih godina, da slušamo od ovdašnjih teoretičara da će oni dati demokratiju kad se svest ljudi razvije. Nazvao sam to "dozirana demokratija", jer će oni da ustanove merilo svesti, da tu svest ocene. Druga postavka je bila: kad dostignemo određeni stepen ekonomskog razvitka, a kako da ga dostigneš bez demokratije.

Komunizam je utopija, to svi već vidimo. Ali, reć je o utopiji specifične vrste, drugačijoj od klasičnih evropskih utopija. Komunizam je pragmatična utopija. On jeste utopija po cilju, a po praksi nije: on je vrlo realističan pokret. U Rusiji 1917. godine, posle Februarske revolucije, najrealističniji političar je Lenjin. U Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji najrealističniji političar je Tito. Svi ostali koji se bore za vlast – lutaju.

Otkuda ta realističnost u politici — dok komunizam ne zapadne u dekadenciju, a istovremena utopičnost ciljeva? Realističnost potiče od Marksa. čija je metodologija potpuno konkurentna, mišljenju sociologa njegovog vremena ako ne i superiornija. On je proveo decenije u Britanskom muzeju (biblioteci) da skupi gradu za tezu da je socijalizam sa naučne tačke gledišta moguć i, naravno, da analizira sva zla kapitalizma. Cilj je utopijski već po tome što je savršeno društvo praktično nemoguće. Komunizam bi bio moguć kad bi ljudi bili bezgrešni, a bezgrešni mogu biti samo roboti.

Na kraju—možda zvuči paradoksalno — osećate li neku vrstu nostalgije za komunizmom. sada kada odlazi?

Ne, nemam nikakve nostalgije. Smatram da je dobro što komunizam propada. Verovao sam da će propasti. Ne bih se borio protiv njega da to nisam verovao. Postupno sam dolazio do kritičkih saznanja o njemu. Način na koji propada, kod nas kroz nacionalističke konflikte i građanski rat, ne mogu reći da me oduševljava. Po političkoj orijentaciji sam Jugosloven, kao Srbin iz Crne Gore. Moje su ideje kosmopolitske, ali ne bez nacionalnog korena. Pisac mora da ima koren u jeziku. Sve što je za Jugoslaviju, u liberalnom i demokratskom duhu, za mene je prihvatljivo; sve što je protiv toga, ne mogu da prihvatim. Poštenije je sačekali smrt, koja nije daleko.

Vređani ste na razne načine, i to godinama. Ipak ste na kraju pobedili. Osećate li pobedničko likovanje jer Vam je vreme dalo za pravo?

Ne osećam takvo zadovoljstvo, osećam unutarnji mir. Teže mi je bilo da se odvojim od drugova s kojima sam bio zajedno u najsurovijim vremenima, nego da se odvojim od komunističke ideje. Ali, i od ideje nije bilo lako. Ne osećam nikakvu grižnju, ni grižnju što sam bio komunista. U mom vremenu nije bilo boljih. ■

Iz istog broja

VREME 308 . 14. septembar 1996.

Dragiša Pavlović (1943-1996)

Milan Milošević

VREME BR 6 • 3 DECEMBAR 1990.

Izjava mog ministra

Jug Grizelj

VREME BR 6 • 3 DECEMBAR 1990.

Srbija u poslednjoj jednopartijskoj nedelji

MILAN MILOŠEVIĆ, ROKSANDA NINČIĆ, FLIP MLADENOVIĆ i STOJAN CEROVlĆ

VREME | BR. 407 | 8. AVGUST 1998.

Žene u srpskoj istoriji – Oficirke

Dr Mile Bjelajac Izbor: Milan Milošević

VREME 409 | 22. avgust 1998.

Žene u srpskoj istoriji – Ravnogorke

Bojan B. Dimitrijević Izbor: Milan Milošević

VREME BR. 12 | 14. JANUAR 1991.

Jug Grizelj (1926-1991)

ŽIVORAD KOVAĆEVIĆ

Vreme br. 29 • 13. maj 1991.

U boj u boj, za narod svoj

BORKA PAVIĆEVIĆ

VREME vanredni brojevi od 27. mart – 26. jun 1999

PRILOG KULTURI SEĆANJA: Ratno Vreme

Milan Milošević i ekipa izveštača Vremena

VREME 323. 28. decembar 1996.

Dve Srbije u jednom gradu: Sloba u toplom zecu

Milan Milošević s Pericom Vučinićem i Urošem Komlenovićem

VREME BR. 281. 9. MART 1995.

Srbija u razbijenom ogledalu: U mesecu mau kad ruže cvetau

Milan Milošević

VREME BR. 77. 13 APRIL 1992.

Promeniti nešto, da bi sve ostalo isto

Milan Milošević

VREME BR 280. 2. MART 1996.

Siromaštvo: Žene jedu poslednje

KATERINA BERTINI

VREME BR. 280. 2. MART 1996.

Hrvatska: HDZ protiv svih – Strah od pokojnice

JELENA LOVRIĆ

VREME BR 289. 4. MAJ 1996.

Taras Kennauner: Odgovor Nebojši Popovu – Pismo srpskom prijatelju

Taras Kermauner, Nebojša Popov

VREME BR 254. 4. SEPTEMBAR 1995.

Krunski svedok: Ivan Stambolić – „Put u bespuće“

Slobodan Inić, pripremila Roksanda Ninčić

VREME BR. 261. 23. OKTOBAR 1995.

Pouke jedne knjige: Društvena nemoć

SLOBODAN INIĆ

VREME BR. 256. 18. SEPTEMBAR 1995.

Iz ličnog ugla: O ilizijama i novcu

Branko Milanović

VREME 321. 14. DECEMBAR 1996.

Idu dani: Srbija se vraća kući

BRANKO BALETIĆ

VREME BR. 277. 10. FEBRUAR 1996.

Intervju: Dragoslav Avramović – Presipanje levo-desno

Dimitrije Boarov

VREME BR. 295. 15. JUN 1996.

Handke na južnoj pruzi

Bojan Bosiljčić

VREME BR. 357. 23. AVGUST 1997.

Zakoračiti u ponor

IGOR MANDIĆ

VREME BR. 289. 4. MAJ 1996.

Nojeva politika

LASLO SEKELj

VREME BR. 283. 23. MART 1996.

Neopreznosti stručnjaka

Vladan A. Vasilijević

VREME BR: 323. 28. DECEMBAR 1996.

Politički autizam

MILENKO KARAN

VREME 323. 28. DECEMBAR 1996.

REAGOVANJA: Žrtve bez prava

Miodrag Milić, Konstantin Obradović

VREME BR. 255. 11. SEPTEMBAR 1995.

UVODNIK – Užas i nada

VESNA KRMPOTIĆ

VREME BR. 290. 11. MAJ 1996.

Iz ličnog u gla: Zenit naše istorije

Radomir Konstantinović

VREME BR. 23. 1. APRIL 1991.

DOKUMENTI VREMENA: Događaji pred 27. mart

Mihailo KonstantinovIć

VREME BR. 357. 23. AVGUST 1997.

Dokumenti: Epistola – Strah i nada, Zemun 1997.

Priredio: Milan Milošević

VREME 331. 22. FEBRUAR 1997.

Intervju: dr Stojan Babić – Pištalike za novu vladu

ZMAGOSLAV HERMAN

VREME BR. 105. 26. OKTOBAR 1992.

Gmizaće dok se ne usmrde

Koča Popović, priredio Gojko Tešić

VREME BR. 105. 26. OKTOBAR 1992.

Evropski duh

Gojko Tešić

VREME BR. 25. 15. APRIL 1991.

Dokumenti: Ako ne umemo dobro da radimo, bar ćemo znati dobro da se tučemo

Priredio: Milan Milošević

VREME BR. 12. 14. JANUAR 1991.

Marko Nikezić (1921 – 1991)

Zoran Jeličić

VREME BR. 273. 13. JANUAR 1996.

Što Srbin zamera Slovencu

Miljenko Jergović

VREME BR. 273. 13. JANUAR 1996.

Gazimestansko otrežnjenje

Tibor Varadi

VREME BR. 287. 20. APRIL 1996.

Iz stručnog ugla: Savezna vlada protiv guvernera

Miroljub Labus

VREME BR. 5. 26. NOVEMBAR 1990

Šta mi se događa: Nacionalno nepodoban

Ranko Munitić

VREME BR. 1-5. 29. OKTOBAR - 26. NOVEMBAR 1990.

DOKUMENTI VREMENA: AGONIJA SKJ

Andrija Čolak

VREME BR. 1-5. 29. OKTOBAR - 26. NOVEMBAR 1990.

DOKUMENTI VREMENA: AGONIJA SKJ

VREME BR. 298. 6. JUL 1996.

Širenje „srpske istine“

MlODRAG STANISAVLjEVIĆ

VREME 321. 14. DECEMBAR 1996.

Intelektualci i protest – Moralni delikti

Mirjana Miočinović

VREME | 288 |27. APRIL 1996.

Iz ličnog ugla – Sudbina igrača

Miloš Mišović

VREME BR. 1 | 29. OKTOBAR 1991.

SVET I MI – Velika prilika znatna konfuzija

DRAGIŠA BOŠKOVIĆ

VREME BR. 441 | 19. jun 1999.

KRAJ RATA – Povlačenje,13 dana pre Vidovdana

Nenad Lj. Stefanović

VREME BR. 1 | 29. OKTOBAR 1990.

ESEJ – Izgubljeni šarm Istočne Evrope

Stanko Cerović

VREME BR. 1 | 29. OKTOBAR 1990.

Šta sam rekao: Strah od sebe

Srđa Popović

VREME BR. 308 14. SEPTEMBAR 1996

Amerika i Kosovo

Sonja Biserko

VREME BR. 12 | 14 JANUARA 1991.

Novinari u literaturi – Ludak iz Treboula

Bora Ćosić

VREME BR. 11• 7. JANUAR 1991.

Javnost – Kriptopolitička komunikacija

Milorad Pupovac

VREME BR 1. 29. OKTOBRA 1991.

DA LI JE CVIJIĆ BIO U PRAVU?

LUBINKA TRGOVČEVIĆ

VREME BR. 50 |7 OKTOBAR 1991.

Hazardi zaštite nacionalnog interesa

Ljubomir Madžar

VREME br. 41 | 5. avgust 1991.

Iz krajnosti u krajnost

Bogdan Bogdanović

VREME BR. 48. 23. SEPTEMBAR 1991.

Predlog – Razoružati vojske i TV

Bogdan Denić

VREME BR. 22 | 25 MART 1991.

Cenzura – Izidin hram

Živojin Pavlović

VREME BR. 46 | 9. SEPTEMBAR 1991.

Pismo našim prijateljima u svijetu

Predrag Matvejević

VREME br. 255| 11. SEPTEMBAR 1995.

Stanje stvari – Završni račun

DRAGAN VELIKIĆ

VREME BR. 29| 13. M A J 1991.

Crveni ples

Dragan Veselinov

VREME 382| 16. MAJ 1998.

Stav: Univerzalna sve- ili ne-znalica

SERGIJE LUKAČ

VREME br. 245 | 16. NOVEMBAR 1996.

Televizija i demokratija – Hipnotisani u Bastilji

Milan Milošević

VREME BR. 279. | 24. FEBRUAR 1995.

Direktan prenos zatvaranja

Milan Milošević

VREME BR.1119 | 14. JUN 2012.

Protokoli i njihove poruke

Dragoslav Grujić i Dokumentacioni centar "Vreme"

VREME BR.876 | 18. OKTOBAR 2007.

Ko mi je stavio bombe na prozor?

Dejan Anastasijević

VREME BR.709 | 5. AVGUST 2004.

Duša

Aleksandar Ćirić

Vreme 476| 19. februar 2000.

Špageti-egzorcizam

Frano Cetinić

VREME BR.1081 | 22. SEPTEMBAR 2011.

Između Meke i Brisela

Safeta Biševac

VREME BR.114 | 28. DECEMBAR 1992.

Stvarno i moguće

Milan Milošević

VREME BR.114 | 28. DECEMBAR 1992.

Izbori, pobednici i poraženi – Uzdanje u glupost

Stojan Cerović

VREME BR. 500 | 5. AVGUST 2000.

Vic

F. Š

VREME |BR. 1106 15. MART 2012.

Upozorenje na koje niko nije obratio pažnju

Jasmina Lazić

VREME BR. 690. 25. MART 2004.

Kosovo, 17. mart 2004.

Milan Milošević, Nenad Lj. Stefanović

VREME BR.1266 | 9. APRIL 2015.

Slučaj helikopter – Politička anatomija tragedije

Miloš Vasić

VREME BR.1315 | 17. MART 2016.

Neuhvatljiva lakoća glume i života

Đorđe Matić

VREME BR.1310. | 11. FEBRUAR 2016.

Intervju Vremenu – NATO nema alternativu

Sonja Ćirić

VREME BR.948 | 5. MART 2009.

Na stubu čitanosti

Ivana Milanović Hrašovec

Vreme 477, 26. februar 2000.

Strah i vika

Milan Milošević

VREME BR.645 | 15. MAJ 2003.

Drajfus bez Emila Zole

Nenad Lj. Stefanović

VREME BR.899 | 27. MART 2008.

Kuća časti

Prvoslav Karanović

VREME BR.363 | 2. OKTOBAR 1997.

Mahmurluk

Miloš Vasić

VREME BR.834-835 | 28. DECEMBAR 2006.

Mirni dani puni istorije

Milan Milošević

VREME BR.1082 | 29. SEPTEMBAR 2011.

DŽ. M.

Ajla Terzić

VREME BR 721. | 28. OKTOBAR 2004

Pesma može sve

Jelena Grujić

VREME BR.1091 | 1. DECEMBAR 2011.

Sećanje na bolji život

Dimitrije Boarov

VREME BR.57 | 25. novembar 1991.

Vukowar

Miloš Vasić i ekipa izveštača "Vremena"

VREME BR.973 | 27. AVGUST 2009.

Kao ptica na žici

Zoran Paunović

VREME BR 634. 27. FEBRUAR 2003.

Bagzi uči da vozi

Jovan Dulović, Dejan Anastasijević

VREME BR 563. 18. OKTOBAR 2001

Karići, Bogoljub i braća

Dragoslav Grujić

Vreme broj 510, 12. oktobar 2000.

Veliki preokret

Milan Milošević sa izveštačima "Vremena"

VREME BR.507 | 21. SEPTEMBAR 2000.

Toma

Uroš Komlenović

VREME BR 819. 14. SEPTEMBAR 2006.

Španija u srcu

Milo Petrović, potpredsednik Udruženja španskih boraca 1936–1939. i prijatelja

VREME BR 997 | 11. FEBRUAR 2010.

Vehabije u bivšoj Jugoslaviji

Momir Turudić

VREME BR. 1262 | 12. MART 2015.

Dualno obrazovanje

Jelena Jorgačević

VREME BR.1140 | 8. NOVEMBAR 2012.

Suđenje seizmolozima iz Akvile

Slobodan Bubnjević

VREME BR.883 | 6. DECEMBAR 2007.

Zabranite fudbal

Aleksandar Ćirić

VREME BR.520 | 20. DECEMBAR 2000.

Pobuna

Zoran B. Nikolić

VREME BR.1125 | 26. JUL 2012.

San o izlasku iz večite krize

Dimitrije Boarov

VREME BR.1283 | 6. AVGUST 2015.

„Oluja“, 20 godina posle – Priča moje majke

Mirko Rudić

VREME BR.1181 | 22. AVGUST 2013.

Hrvatska teroristička emigracija i UDBA

Miloš Vasić

VREME BR.1121 | 28. JUN 2012.

Eksplozivno leto i posledice

Filip Švarm

VREME BR.44 | 26. AVGUST 1991.

Svet nije stao u Moskvi

Hari Štajner

VREME BR.152 | 15. SEPTEMBAR 1993.

Banjalučka pobuna– Država bez hleba

Miloš Vasić i ekipa izveštača "Vremena"

VREME BR. 245. 3. JUL 1995.

Eksplozija u „Grmeču“

Dejan Anastasijević

VREME BR.987 | 3. DECEMBAR 2009.

Zatvori u Srbiji – Samica za troje

Ivana Milanović Hrašovec

VREME BR.1139 | 1. NOVEMBAR 2012.

„Vreme“ kod gospodina Palme – Dan otvorenih vrata u Jagodini

Dragan Todorović

VREME BR.36 | 1. JUL 1991.

Zamiranje smeška

Stojan Cerović

VREME BR.36 | 1. JUL 1991.

Kraj druge Jugoslavije

Roksanda Ninčić

VREME BR.9 | 24. DECEMBAR 1990.

Slovenija i plebiscit – San o samoći

Vojko Flegar

VREME BR.323 | 28. DECEMBAR 1996.

Težak šok

Stojan Cerović

VREME 14. DECEMBAR 1996.

Duga igra živaca

MILAN MILOŠEVIĆ, DOKUMENTACIONI CENTAR „VREME"

VREME BR.1271 | 14. MAJ 2015.

Čovek od milijardu dolara

Aleksandar Ostojić

VREME | BR 1321. 28. APRIL 2016.

Priča o Muhamedu Aliju

Stanko Cerović

VREME BR.1087 | 3. NOVEMBAR 2011

Beograd – Novi Pazar, via Istanbul

Jelena Jorgačević

VREME BR.688 | 10. mart 2004.

Nezaštićeni svedok

Ljubomir Živkov

VREME BR.117 | 18. januar 1993.

Velika čistka

Uroš Komlenović

VREME BR.889 | 17. JANUAR 2008.

Krimski Tatari – egzodus i povratak

Momir Turudić

VREME | BR 1220 | 22. MAJ 2014

Svedočanstvo: Dnevnik iz potopljenog Obrenovca

Aleksandra Đerić

VREME BR.134 | 17. MAJ 1993.

Zločin, bez kazne

Filip Švarm

VREME BR.134 | 17. MAJ 1993.

O rušenju Ferhadije

VREME BR.509 | 5. OKTOBAR 2000.

Srbija u štrajku

Branka Kaljević

VREME BR.9 i BR.11 | 23. DECEMBAR 1990. – 7. JANUAR 1991.

Država pod sumnjom

Priredio M. M

VREME BR.318 | 23. novembar 1996.

Pobuna demokratske Srbije

Nenad Lj. Stefanović

VREME BR.1115 | 17. MAJ 2012.

Sve naše krađe

Ivana Milanović Hrašovec i Dokumentacioni centar "Vreme"

VREME BR.166 | 27. DECEMBAR 1993.

Ko je kako prošao

IVAN RADOVANOVIĆ

VREME BR.1291 | 1. OKTOBAR 2015.

Kako se sećati zločina

Ivan Ivanji

VREME BR.955 | 23. APRIL 2009.

Zdravstveni karton mršave boginje

Slobodan Bubnjević

VREME BR.614 | 10. OKTOBAR 2002.

Jaka frustracija, dobra muzika

NENAD ČANAK

VREME BR.1313 | 3. MART 2016.

Sudbina kapetana Buzova

Dejan Anastasijević

VREME BR.1164-65 | 25. APRIL 2013.

Dačić u haremu

Dragoljub Žarković

VREME BR.576 | 17. JANUAR 2002.

Na večeri s predsednicima

Dragoljub Žarković

VREME BR.787 | 2. FEBRUAR 2006.

Uspomene i drugi demoni

Maja Uzelac

VREME BR.1263 | 19. MART 2015.

Čovek koji završava posao

Jelena Jorgačević

VREME BR.1049 | 10. FEBRUAR 2011.

Dirigovana navigacija smrti i pravde

Tatjana Tagirov

VREME BR.1272 | 21. MAJ 2015.

Ova ne e na arno

Siniša Stanković

VREME BR.1070 | 7. JUL 2011.

Zašto Srbija nema antifašistički praznik

Jovana Gligorijević

VREME BR.729 | 23. DECEMBAR 2004.

Car

D.Ž

VREME BR.1203 | 23. JANUAR 2014.

Država zavere ćutanja

Miloš Vasić

VREME BR.1216-1217 | 24. APRIL 2014.

Hrvatska i srpska primena dve verzije istorijskog revizionizma

Lino Veljak

VREME BR.766 | 8. SEPTEMBAR 2005.

Karika koja nedostaje

Nebojša Popov

VREME BR.1030 | 30. SEPTEMBAR 2010.

Ordenje deljeno kao đinđuve

Slobodan Kostić

VREME BR.1162 | 11. APRIL 2013.

Tokovi novca: Džet-set u poreskom raju

Milan Milošević, Andrej Ivanji, Biljana Vasić

VREME BR.1093 | 15. DECEMBAR 2011.

Put za istok

Jovana Gligorijević

VREME BR.1254 | 15. JANUAR 2015.

Teret teške industrije

Dimitrije Boarov

VREME BR.844 | 8. MART 2007.

Musliman, Jugosloven i levičar

Dragoslav Grujić

VREME BR.1078 | 1. SEPTEMBAR 2011.

Predizborne uvrede i podmetanja

Tatjana Tagirov

VREME BR.1116 | 24. MAJ 2012.

Ispovest članova biračkog odbora

Radmilo Marković

VREME BR.1049 | 10. FEBRUAR 2011.

Vlast pod prismotrom

Miloš Vasić

VREME BR.1056 | 31. MART 2011.

Uhvati dan

Slobodan Bubnjević

VREME BR.1109 | 5. APRIL 2012.

Hronologija opsade Sarajeva

VREME BR.1106 | 15. MART 2012.

Upozorenje na koje niko nije obratio pažnju

Jasmina Lazić

VREME BR.1273 | 28. MAJ 2015.

Put za Palmiru

Momir Turudić

VREME BR.1164-65 | 25. APRIL 2013.

Osujećeni poverioci u stečaju

Milan Milošević

VREME BR.439 | 20. MART 1999.

Che sara – sara

Roksanda Ninčić

VREME BR.437 | 6. MART 1999.

Srbija u razbijenom ogledalu – Epidemija podrške

Milan Milošević

VREME BR.1245 | 13. NOVEMBAR 2014.

Ogledalce u kesi tregerici

Tamara Skrozza

VREME BR.247 | 17. JUL 1995.

Srbija nije u ratu, Akademija se ne bavi politikom

Olivera Milosavljević, "Javna politička delatnost Srpske akademije nauka i umetnosti

VREME BR.1095-1096 | 28. DECEMBAR 2011.

Četvrti svet

VREME BR.1263 | 19. MART 2015.

Tragedija u magli politike

Miloš Vasić

VREME BR.637 | 20. MART 2003

Posle Đinđića

Stojan Cerović

VREME BR.916 | 24. JUL 2008.

Doktor Radovan i gospodin Dragan

Jovana Gligorijević, Jasmina Lazić, Marija Vidić

VREME BR.793 | 16. MART 2006.

Testament Zorana Đinđića

VREME BR.793 | 16. MART 2006.

Oproštajni udarac

Milan Milošević

VREME BR.1054 | 17. MART 2011

Uvod u kraj sveta

Slobodan Bubnjević

VREME BR.1053 | 10. MART 2011.

Kako je bilo i urbane legende

Miloš Vasić

VREME BR.1211 | 20. MART 2014.

Kraj petooktobarske Srbije

Zora Drčelić

VREME BR.1220 | 22. MAJ 2014.

Dnevnik iz potopljenog Obrenovca

Aleksandra Đerić

VREME BR.1059 | 21. APRIL 2011.

Strasna sedmica Tomislava Nikolića

Milan Milošević i grupa autora

VREME BR.533 | 22. MART 2001.

Predlog dogovora o državnom cilju

Zoran Đinđić

VREME BR.633 | 20. FEBRUAR 2003.

Virovitica, Karlovac, Karlobag – Hag

Miloš Vasić

VREME BR.1193 | 14. NOVEMBAR 2013

Propast našeg Mercedesa

Zoran Majdin

VREME BR.1104 | 1. MART 2012.

Pesma nas je održala

Jovana Gligorijević

VREME BR.739 | 3. MART 2005.

Partijska previranja

Milan Milošević

VREME BR.650 | 18. JUN 2003.

Dokumenti o nastanku imperije Pinka

Dejan Anastasijević

VREME BR.1103 | 23. FEBRUAR 2012

Čudo neviđeno

Sonja Ćirić

VREME BR.791 | 2. MART 2006

50%

D. Ž

VREME BR.1024 | 19. AVGUST 2010.

Šta Sretko zna, šta nagađa, a šta folira

Miloš Vasić

VREME BR.1123 | 12. JUL 2012.

Svako za sebe, svi za šerijat

Momir Turudić

VREME BR.910 | 12. JUN 2008.

Čudesni svet koalicija

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu