Devojčica od 13 godina bila je primoravana da gleda onlajn pornografiju, bez njenog pristanka. Dobijala je komentare na račun svog izgleda, a kasnije i pretnje ukoliko ne pošalje svoje nage fotografije. Osećala se zarobljeno i osramoćeno. Kako bi se zaštitila, devojčica je blokirala tu osobu.

Ovo nisu izolovani slučajevi. Prema informacijama dobijenim iz Posebnog tužilaštva za visokotehnološki kriminal, broj formiranih predmeta u vezi sa krivičnim delom dečje pornografije (član 185) Krivičnog zakonika povećao se tokom perioda od 2019. do 2022. godine sa 24 predmeta na 76. Istovremeno, broj optužbi protiv punoletnih učinilaca za ovo krivično delo takođe je porastao, sa 13 u 2018. na 36 u 2021. godini, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku.

“Podaci koje imamo su samo vrh ledenog brega, pojava koja nije u velikom broju došla do nadležnih organa jer se ne prijavljuje. Kako da tužilac zna da postoji krivično delo ako ono nije prijavljeno? Zato mnogi slučajevi ostaju nekažnjeni”, ističe doktorka prava Milana Pisarić.

Jedna od ključnih barijera u rešavanju ovog problema jeste kaznena politika sudova koja je, prema rečima doktorke prava Milane Pisarić, neopravdano blaga. “Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, najstroža kazna učiniocu za delo iz člana 185 je dve do tri godine. Na taj način ne postiže se ni specijalna prevencija – odvraćanje učinioca da to više ne radi, a kamoli generalna prevencija – odvraćanje drugih lica da ne vrše ovo krivično delo. Ako je već država propisivanjem krivičnog dela proširila zaštitu na sva maloletna lica, ako želimo zaista da pružimo zaštitu svim tim licima od ove negativne pojave, sudovi bi trebalo da budu spremni da izriču strože kazne u okvirima kojima im Krivični zakonik to određuje”, naglašava Pisarić.

Veliko međunarodno komparativno istraživanje “DeShame” o rizičnim seksualnim ponašanjima maloletnika na internetu sprovedeno je najpre u Velikoj Britaniji, Danskoj, Mađarskoj i Hrvatskoj. Nedavno je sprovedeno i u Srbiji i pokazalo je da se rizična seksualna ponašanja na internetu dešavaju u sve mlađem uzrastu. U istraživanju je učestvovalo 16 školskih uprava, 40 srednjih škola i 2950 učenika iz cele Srbije. Istraživanje je pokazalo da se na različite načine deca i maloletnici sreću sa seksualnim uzmemiravanjem, zlostavljanjem i dečjom pornografijom.

ZAŠTO SE DECA I MLADI TAKO RIZIČNO PONAŠAJU U ONLAJN OKRUŽENJU

“Zaštitni faktoru su, nažalost, postali faktori rizika. Dečije okruženje, porodica, škola i druga mesta gde bi dete trebalo slobodno da raste i da se razvija postalo je okruženje gde dete ne može da se poveri i ne oseća se dovoljno bezbedno, što je i istraživanje potvrdilo. Detetu u tom uzrastu od 12, 13, 14 godina važno je da pripada vršnjačkoj grupi. Ako se oseća nebezbedno u toj svojoj primarnoj grupi, da li to bila porodica ili vršnjačka grupa, dete pribegava nekim drugim kanalima i drugim uslovima gde će se zadovoljiti njegova/njena potreba. Detetove nežne godine i generalno njegove osetljive emocije u tom periodu mogu da budu zloupotrebljene u smislu slanja štetnog materijala, fotografije, video-snimka ili bilo koje vrste seksualne eksploatacije deteta”, naglašava psihološkinja Ružica Radović.

Na ponašanje deteta u onlajn prostoru u velikoj meri utiče nepostojanje poverenja između roditelja i deteta. Nedovoljno su razvijeni i digitalne veštine i znanje roditelja o potencijalnim opasnostima na društvenim mrežama, gde deca provode većinu vremena.

Kao potencijalni rizik, sociološkinja Jovana Škorić, stručnjakinja koja je radila na istraživanju o rizičnim ponašanjima srednjoškolaca na internetu “DeShame”, ističe nedostatak kritičkog mišljenja kod srednjoškolaca, jer naše obrazovanje nema adekvatan pristup temama koje se tiču seksualnosti i ponašanja na internetu. “Rezultati istraživanja su pokazali da srednjoškolci smatraju sve edukacije koje se dešavaju u školi potpuno nerelevantnim i da deca najviše koriste Gugl kako bi se informisali o seksu, o vezama, što je još jedan od faktora rizika na internetu. Obrazovne institucije poput škole nemaju razvijenije programe uz čiju će pomoć deca znati kome mogu da se obrate ukoliko dožive nasilje na internetu. Poželjno je da se u školama uspostave neki mehanizmi koji bi mogli da pomognu toj deci”, kaže ona.

OD UPOZNAVANJA DO ZLOUPOTREBE POVERENJA

Neki od ispitanika/ica imali su samo 12 godina kada su prvi put poslali svoje seksualne sadržaje, ukazuje podatak iz “DeShame” istraživanja.

“U tom periodu se razvija identitet kod deteta i dešava se i taj seksualni momenat preispitivanja svog tela, upoređivanja sa drugim vršnjacima, gde se šta kod nekog vršnjaka ili kod devojčice razvilo. Upoređivanje sa vršnjacima je uvek postojalo, ali se danas upoznavanje druge osobe prebacilo na društvene mreže. Na taj način dete sebe dovede u opasnost tako što fotografiše sebe i svoje nago telo i pošalje nekoj drugarici, pri čemu ne razmišlja da će se taj materijal zloupotrebiti i poslati dalje. Dakle, često se rizična ponašanja na internetu dešavaju iz potrebe za upoređivanjem i prihvatanjem. Ili su posledica neprijatnih i nezdravih emocija kod dece, ili su potreba za osećajem pripadnosti i potvrdom od okruženja da je sve u redu sa njom ili sa njim”, objašnjava Ružica Radović.

Jovana Škorić se slaže da postoji mogućnost da dete ili maloletno lice koje nema dovoljno samopouzdanja ili razvijenu samoefikasnost, nastoji da kroz društvene mreže kompenzuje neku potrebu, i dodaje: “Dete koje ima 12 godina je možda poslalo svoju sliku da bi bilo nekako prihvaćeno, ne znajući da će to neko da zloupotrebi i iskoristi te slike za neke zabranjene radnje. To je opasnost koja dolazi zbog nerazvijenosti deteta i neznanja o tome šta su potencijalne posledice rizika u onlajn okruženju. Dete to ne shvata ozbiljno, i to je problem.”

Podatak iz “DeShame” istraživanja kaže da 57,5 odsto srednjoškolaca šalje svojevoljno nage eksplicitne materijale, što predstavlja seksting. Tu je i samogenerisani sadržaj koji je osoba napravila svojom voljom. Iako su fotografija ili video-snimak nastali u odnosu poverenja i zaljubljenosti, to ne umanjuje opasnost i od zloupotrebe poverenja i intime.

DA LI SU DECA ILI MALOLETNICI UOPŠTE ZRELI ZA SEKSTING

“Razvojni proces prefrontalnog korteksa se završava negde od 25. do 28. godine i dete uopšte nema razvijeno kritično mišljenje, što znači da ne može da pretpostavi šta može da se desi sa fotografijom koju je poslalo zbog te neke validacije ili zaljubljenosti. Fotografija koja je nastala u jednom odnosu, jednim deljenjem može da završi na porno-sajtovima, u nekim grupama gde su pedofili, odrasle osobe koje žele da ili prikupljaju, distribuiraju, prodaju ili konzumiraju takvu vrstu sadržaja ili nage fotografije”, naglašava Ružica Radović.

Veliki problem je što i društvo na rizična ponašanja dece gleda kao na banalne situacije i bezazlena ponašanja “u skladu sa godinama”. Veliki broj maloletnka susreo se s tim da je neko širio tračeve ili laži o njihovom seksualnom ponašanju, a neretko su dobijali komentare seksualnog sadržaja ispod nagih fotografija koje su zloupotrebljene.

“Istraživanje je pokazalo da su najčešće zbijali šale na račun neke osobe, čak su negde umetali javne ličnosti koje su nage, pa stavljali lice vršnjaka, nazivali jedni druge pogrdnim imenima u komentarima. To je najčešći oblik seksualnog uznemiravanja koji su videli na internetu, pa samim tim i doživeli. To može da ima velike negativne implikacije na mentalno zdravlje dece i maloletnika. Neka deca su manje otporna i jedan negativan komentar može da bude kap koja je prelila čašu pa da se dete okrene autodestrukciji ili destrukciji”, zaključuje sociološkinja Jovana Škorić.

Ona objašnjava da se žrtve osećaju osramoćeno, nedovoljno vredno. Ono što je posebno zabrinjavajuće, a što se vidi iz istraživanja jeste da je većina maloletnih ispitanika krivila žrtvu za materijal koji je poslat, a ne osobu koja to dalje distribuira. Psihološkinja Ružica Radović objašnjava da deci nedostaje empatija, saosećanje prema drugoj osobi, i da deca često ne vide reakcije te osobe, da bi korigovala svoje ponašanje, da nemaju razvijen taj momenat da vide posledice svog ponašanja koje može biti posledično po žrtvu. “Deca i maloletnici često ne shvataju da sama fotografija nije ta koja može da izazove bilo kakav govor mržnje, vređanje osobe koja je na fotografiji i koja je zloupotrebljena. Ono što zapravo igra ulogu u tome je naša percepcija, način na koji mi vidimo tog našeg vršnjaka, kao i njegovo ponašanje. Često se možda i nenamerno spotiču preko tih društvenih mreža i naškode drugom vršnjaku.”

Optuživanje drugog deteta žrtve može se odraziti značajno na mentalno zdravlje deteta, a koje su posledice toga, objašnjava psihološkinja Ružica Radović. “Somatizacioni poremećaj, anksiozni poremećaji, depresija, interpersonalna senzitivnost, opsesivno-kompulzivno ponašanje, disocijativni poremećaji, učestali pokušaji suicida, neke su od posledica. Poremećaji ličnosti, pre svega, granični poremećaj ličnosti, kao i antisocijalni poremećaj ličnosti su česti oblici kasnijih posledica zlostavljanja. Adolescenti, koji su tokom detinjstva bili žrtve nekog vida zlostavljanja, tri puta su skloniji depresivnim stanjima ili pokušajima suicida.”

Ona dodaje da ono što dete u tim momentima oseća jeste jedna od čestih prepreka da se poveri roditeljima ili osobi od poverenja: “Zloupotreba detetovih nagih fotografija i intimne komunikacije može izazvati duboko osećanje stida i kršenje njihove privatnosti. Više nego sama izloženost tela, ova vrsta zloupotrebe pogađa njihovu intimu, jer su poverenje i emocionalna veza koje su deca delila sa navodnim vršnjacima bili izmanipulisani. Ovaj doživljaj može oblikovati njihovu sliku sveta i sebe, stvarajući osećaj nesigurnosti i straha od otvaranja drugima. Posledice se mogu odraziti i kroz promiskuitetno ponašanje ili potpuno povlačenje maloletnika.”