Obraćanjem narodu, što je u međuvremenu postao jedinstveni TV šou koji prenose sve televizije, završila se još jedna mini drama u vezi sa odnosima Beograda i Prištine. Novo je da je takozvani francusko-nemački predlog normalizacije odnosa postao priznata osnova za sve buduće dogovore Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom političkog zapada.

Javnost je pumpana danima. Od obraćanja posle Nove godine, pa iz hodnika foruma u Davosu, narod se pripremao za težak dan kada će Srbiju pohoditi specijalni izaslanici “zapadnih sila” i to baš na Svetoga Jovana. Ukratko, stezao se kaiš na vratu javnog mnjenja, pa popuštao, da bi sve nestalo kao mehur sapunice 23. januara uveče.

Rejtinzi pojavljivanja predsednika Aleksandra Vučića bili su visoki – isti kadar bio je na svim ekranima. To nije ništa novo, ali je uvek zanimljivo pogotovo kada je reč o stajlingu. Zauzvrat, javnost skoro da nikakvu novost nije saznala iz jednočasovnog ispovedanja čoveka koji je redefinisao način vođenja države i politike uz pomoć medija.

Ipak, nije baš sve bilo isto: nije bilo Srba sa Kosmeta, letenja u Rašku, prenosa razgovora sa “narodom”, niko se iz podružnice SNS-a zvane Srpska lista nije oglasio, a ni Srpska pravoslavna crkva nije dala glasa od sebe. Štaviše, u danima odluke – kako su to tabloidi i TV stanice sa nacionalnom frekvencijom “pumpali” – patrijarh Porfirije zaputio se u Njujork, samo “srce tame”. Tamo je obilazio parohije: ništa sveta zemlja, ništa svetinje, ništa “srce Srbije”. Deluje kao da su i “predstavnici Srba” i crkva unapred znali šta će biti, pa nisu dangubili baveći se svojim redovnim poslovima dok se javnost grejala pored TV ekrana čekajući da “čuje nešto”.

Sve u svemu, završio se još jedan “prelomni vikend” onako kao i mnogi pre njega. Čitalac u detalje zna kako to ide – prvo podizanje tenzija, zatim mobilizacija javnosti i članova SNS-a, pa busanje u patriotske grudi i na kraju, obraćanje Vučića. Za razliku od nekih ranijih slučajeva kada su podizane barikade ili iz Beograda kretao voz sa ikonama, sada je sve obavljeno preko TV ekrana. Na “terenu”, srećom, nije bilo mnogo tenzija.

PETAK, SVETI JOVAN

Još dok je Vučić jeo čorbu u Davosu na minus 11 stepeni Celzija – kako je pokazao na jednom od svojih Instagram profila – znalo se da će u petak 20. januara kod njega doći grupa stranih diplomata. Zadatak – pomaganje Beogradu i Prištini da se pomere na putu ka “normalizaciji odnosa”.

Petorka predvođena izaslanikom Evropske unije Miroslavom Lajčakom stigla je u Beograd iz Prištine gde su imali teške razgovore sa Aljbinom Kurtijem i njegovim timom. Čini se da za kosovskog premijera, kao ni mesecima pre toga, nije bilo dileme da će na stolu biti tzv. francusko-nemački predlog, on o njemu ionako javno govori već mesecima unazad.

Posle sastanka a pre dolaska u Beograd, od izaslanika se (američkog, nemačkog, francuskog, italijanskog i posrednika Evropske unije) čulo da Kurti i dalje “pruža otpor” formiranju Zajednice srpskih opština. To je stav iz Briselskog sporazuma, iz 2013. godine, na koji se Priština bila obavezala i u čije formiranje je Beograd položio sve nade. Kasnije se doznalo da je Kurti postavljao nove uslove, a to je da pet država EU koje nisu priznale Kosovo promene svoj stav. Ipak, veliko je pitanje koliko je izvor takvih informacija verodostojan. Naime, kada je prošlog leta došlo do zaoštravanja oko ličnih karata i automobilskih tablica koje je nateralo Zapad da dovede u Brisel i Kuritija i Vučića, izvedena je jedna vrsta predstave u kojoj je Vučić poklekao jer mu je predočeno da “Kurti nije normalan” i da je tada bilo važno da se ne uđe u sukob, a oni će se Kurtijem već pozabaviti.

To da se Zapad pozabavi Kurtijem, jedna je od ideja Beograda kako da se produži čitav proces na još neko vreme. Spada inače u taktiku Srbije već deset godina u svim pravcima, pošto se verovalo da će partneri sa Zapada potražiti na Kosovu boljeg i prilagodljivijeg igrača sa kojim će moći lakše da se razgovara i dogovara. Zato je Vučić na sastanku u Vladi Srbije u ponedeljak 23. januara – idemo malo napred – pomenuo da se traži rešenje za Kurtija, odnosno, da će on u dogledno vreme biti zamenjen nekom drugom osobom.

Da li se zaista traži novi pregovarač iz Prištine? Ovo javno niko neće ni reći ni potvrditi, ali iza kamera niko nije srećan što je Kurti takav kakav je. Ipak, i takav pomera stvari na kosovsku vodenicu: dok se javnost u Srbiji bavi tumačenjem Vučića, kosovka policija je “zauzela” sever Kosova, kontroliše “putne pravce”, stavlja blokade tamo gde veruje da je to potrebno i puca na one koji ne slušaju njihova naređenja. Ovo je jedna od direktnih posledica izlaska Srba iz institucija u jesen 2022. i činjenice da taj radikalni potez Srbima i Srbiji nije doneo ništa.

Dok je Vučić u Beogradu bio na slavi kod partijarha srpskog Porfirija i lomio sa njim kolač, petorka se dogovarala sa Prištinom i letela za Beograd. Popodne su već bili u Vili Mir na Dedinju, a posle 17 sati – kako je i bilo najavljeno – dali su kratke izjave. Lajčak je poručio da je Srbija spremna za komporimis kada je reč o novom predlogu, a potom se “obratio” Vučić.

U verovatno najkraćem boravku pred kamerama, umorno i pognute glave, govorio je o pritiscima i ponudi koju je dobio, a čije neprihvatanje može Srbiji da donese mnogo problema u budućnosti. Zatim je rekao kako je spreman na kompromis, osim u onim stvarima o kojima ne može da razgovora, a to su priznanje i ulazak Kosova u Ujedinjene nacije (to je bilo naknadno tumačenje). Kako nije bio u mogućnosti da govori naširoko, pomenuo je još da će još neko vreme biti tu, voditi Srbiju i da će, razume se, dati sve od sebe za dobar rezultat.

Ovo je docnije protumačeno kao da bi Vučić mogao da se povuče sa vlasti ili barem sa mesta predsednika Srpske napredne stranke. Reč je, bez sumnje, o PR planu njegovog tima kako bi se izazvale reakcije sa raznih strana tokom vikenda u kojem se neće pojavljivati u medijima, već će valjda tihovati i spremati se za novo pojavljivanje u ponedeljak.

VIKEND, DRUGI I TREĆI DAN SLAVE

Za vikend su se, standardno, Ana Brnabić i kolege rastrčali po TV stanicama. Objašnjavali su šta se dogodilo na sastanku u petak i šta narod čeka u ponedeljak. Udarno, Ana Brnabić i njen projektovani naslednik Vučević bili su u punom sinhronitetu: ne znamo šta je bilo, nismo videli predlog, nismo ni pričali sa Vučićem, ali, kao kibiceri (Vučević) možemo samo da podržimo našeg čoveka u koga verujemo i znamo da će sve da uradi na najbolji mogući način.

Ako je neko pomišljao da postoji limit u idolopoklonstvu i da se više ne mogu videti i razumeti novi načine ulagivanja Vučiću, njegovi partijski saradnici su ga surovo demantovali. Što jes’-jes’, još jednom su uspeli da iznenade javnost: podrška sa TV ekrana prebacila se na društvene mreže koje su preplavile slike vukova sa porukom da su svi uz predsednika Vučića.

Njegov PR tim je podelio sliku vučjeg čopora, koju su svi “kao jedan” postavljali na svoje naloge i za kratko vreme preplavili mreže. Nema sigurnijeg znaka da je kampanja bila uspešna, bez obzira što je veliki broj ljudi to ismevao ili pokušavao da se našali na račun takvog pristupa.

Uporedo sa tim, baš kao što je i bilo u planu Vučićevog PR tima, na sastanak sa stranim izaslanicima reagovala je sva opozicija, čime je generisan materijal za “raspravu” koju će sa njima da vodi Vučić u obraćanju u ponedeljak. Nije tu bilo iznenađenja: svi su ga manje-više osudili, posebno “patriotska opozicija” koja je zaguslala o izdaji i tražila da se Vučić ili povuče ako ne može da odbrani Kosovo ili da u Narodnoj skupštini prezentuje “ultimatum” pred kojim se našla Srbija. Dakle, niko nije video predlog, niko ne zna o čemu se razgovaralo, ali svi su pokupili ocenu da je Srbija pred novim ultimatumom. A zna se kako se tada reaguje: odbijanje i, valjda, pravac u rat.

Veliko finale se dogodilo u nedelju uveče kada se u program TV Pink telefonom uključio Darko Glišić, Vučićeva desna partijska ruka sa Uba. Gledaoci su tada čuli da je Vučić napustio sednicu predsedništva stranke i poručio da ako ima pametnijeg od njega, on može da se povuče pa neka drugi vode stranku i državu.

Ova “objava” uživo u programu zapalila je portale i mreže pa se tokom noći razvila debata o tome da li se to stvarno dogodilo, da li Vučić zaista to misli i šta bi moglo da se desi ako on abdicira.

PONEDELJAK, RAZREŠENJE

Ujutru su svi jutarnji programi bili posvećeni ovom PR hepeningu, pa se razgovor sa mreža preselio u TV studije gde je dodao novo gorivo za motore Vučićevog rejtinga. Dok je narod sa nevericom slušao o tome da bi predsednik Srbije mogao da se povuče, počela su da pristižu prva saopštenja lokalnih odbora SNS-a u kojima se predsenik moli da ne odstupi. Jer – kako je Glišić rekao – ako on ode, neće biti ni Napredne stranke.

Vučić je verovatno ispratio kako se odvija mini kampanja, a onda je otišao na sednicu Vlade Srbije da ispriča Ani Brnabić i ministrima o čemu se radi na sastancima sa “velikom petorkom”. Sa sednice Vlade izašlo je rutinsko saopštenje o tome da su pred Srbijom izazovi i da je Vučić od Vlade tražio da bude još bolja i da se posvećenije radi na ostvarivanju zadataka. Takođe im je rekao – što se nije pojavilo u saopštenju – da zapadni partneri nisu zadovoljni Kurtijem i da će probati da nađu novog pregovarača u Prištini; ovo bi trebalo da bude pobeda za Srbiju.

U ponedeljak uveče 23. januara, Vučić se u 20 časova pojavio pred kamerama. Izjavio je kako mu je na sastanku sa petorkom rečeno da će Srbija, ukoliko ne bude prihvatila francusko-nemački predlog biti u trostrukom problemu: zaustaviće se EU integracije, doći će do stopiranja i povlačenja investicija, a moguće je i poništavanje bezviznog režima.

On se držao postavljene matrice u javnom nastupu: budi žrtva, drži se konteksta ultimatuma, reci da ćeš se boriti do poslednjeg daha jer nemaš ni pare ni imanje, nego samo Srbiju i njen interes.

Odjednom, javnost sluša paradoksalnu stvar: da bi Srbija, ukoliko ostane van evropskih tokova i ukoliko prekine odnose sa zapadnim partnerima, brzo bila na ivici ekonomske propasti. I to bez obzira na činjenicu što baš šef države iz dana u dan ubeđuje narod kako nikada bolje nije bilo i kako zemlja nikada nije tako brzo i snažno napredovala. Sada, neočekivano konstatuje Vučić, sve to bogatstvo i progres dolaze samo zato što je Srbija koopertativna po pitanju Kosova. Eto narodu dileme, pa nek’ bira: Kosovo ili bezvizni režim, Kosovo ili investicije.

Ako ništa drugo, Vučić je morao da prizna da je njegova “vizionarska” ekonomska i fiskalna politika projekat ponajviše podržan od Nemačke, koja je ekonomskim injekcijama plaćala političku poslušnost režima u Beogradu. To po sebi nije loše, osim što su predsednik Srbije i njegov režim deset i po godina govorili drugačije veličajući svoje znanje i posvećenost radu, hvaleći Rusiju i Kinu i minorizirajući i prećutkujući ulogu Evropske unije.

O čemu Vučić nije govorio? E pa, ovaj put nije bilo priče o svetoj zemlji, jakoj vojsci, poštovanju koje Srbija ima na svim stranama sveta… Naprotiv, stvar se ogolila i Vučić je izgledao kao čovek kome je to jasno odavno, ali nije u stanju da prevali preko usana.

“Nema mesta za razum, niko ne želi da sluša”, ponovio je nekoliko puta opisujući sastanak sa petorkom, koja je došla da kaže šta ima i da dobije pozitivan odgovor.

ŠTA NAM SE SPREMA

Pet meseci od prvog pominjanja francusko-nemačkog predloga došlo je vreme da on bude potvrđen i da se ide dalje u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Usputna zadržavanja od septembra tolerisana su do Nove godine i to je to. Nema više barikada, nema više povratka na staro. Međunarodni posrednici su razumeli da Srbija neće da prizna nezavisno Kosovo, a to i nije deo razgovora. Za sada Beogradu tu najviše pomaže Kurti, koji želi da se od te tačke krene, ali će, kako se čini, i on ponešto morati da shvati. Istina, uz malu pomoć prijatelja iz Vašingtona.

Insistiranje Beograda na Zajednici srpskih opština dobilo je pažnju zapada i biće formirana: neće biti Republika Srpska kao što bi Beograd voleo, ali ni Nacionalni savet Srba, što je Kurtijev predlog. Imaće svoje organe, ovlašćenja u oblasti zdravstva, obrazovanja i lokalnog ekonomskog razvoja, a to je dobra pozicija u svakom uređenom društvu. To Kosovo nije, ali bi možda moglo da postane.

Sada je ključni stav Srbije o pitanju ulaska Kosova u UN. O tome, ipak, Beograd ni ne odlučuje. Srbija je vodila kampanju “otpriznavanja” Kosova poslednjih godina i hvalila se tim rezultatima, ali izgleda da je nedavna izjava visokog zvaničnika američke vlade Derika Šolea da je to “gubljenje vremena i energije” bila dovoljna da se okane tog posla. Takođe, treba i da odustane da uz pomoć Kine i Ruske Federacije stopira ulazak Kosova u međunarodne organizacije, za šta je potrebno i da se donekle distancira od ovih dveju moćnih država.

Plan Zapada je jednostavan: ne morate da se priznajete, ali ne morate da odmažete jedni drugima. Politika je disciplina koja pomaže da se urade naizgled nemoguće stvari i zaista, bez obzira na insistiranje opozicije, ulazak Kosova u UN ne bi značilo da ga Srbija priznaje, ali bi mogao da bude korak u pronalaženju modusa vivendi. U tom kontekstu se iz statusa zamrznutog konflikta prelazi u stanje zamrznutog priznanja, koje se ostavlja za neku neodređenu budućnost.

Problem u svemu ovome je što je Srbija potrošila godine na zamrznuti konflikt. Umesto da danas za svoju moguću kooperativnost dobije neku veliku stvar, moraće da se zadovolji Zajednicom srpskih opština. A ako se i ovaj poslednji predlog petorke i njegova primena budu odlagali, pitanje je da li će biti i te zajednice.

U situaciji dok veliki rat bukti na istoku Evrope, niko nema vremena da sluša balkanska prenemaganja. Nema ni opcije da se ostane “pod kamenom” kako je to Vučić lane govorio. Odvajanje Srbije iz ruskog zagrljaja izgleda neminovno, osim ako režim u Beogradu ne odluči da se samoizoluje kao onaj Miloševićev devedesetih godina prošlog veka. Ako do toga dođe, ni neke vrste sankcije nisu nemoguće.

Razumeli smo da se ništa neće dogoditi odmah, ali, dogodiće se. Vučić može još malo da kupuje vreme: najavljuje konsultacije sa parlamentarnim strankama i proizvodi novi medijski sadržaj obraćanjima naciji. Ali će teško izbeći ono na šta se obavezao. U krajnjoj iznudici, navijaće za nove izbore na Kosovu ili će probati da izazove nove izbore u Srbiji.

Čini se da ništa od toga neće promeniti ono što je petorka predložila kao plan: ako Srbije ne želi da se suoči sa ozbiljnim problemima, moraće da napravi dogovor sa Albancima na Kosovu. Vrlo brzo.