"Reč je o prvoj hidroelektrani na Balkanu koja je napravljena po Teslinim principima polifaznih struja: puštena je u rad samo četiri godine posle one Tesline na Nijagari", kaže za "Vreme" Radivoje Papić, istoričar. "Međutim, ona nije najstarija hidroelektrana u Srbiji: tri meseca pre ove, puštena je u rad hidrocentrala na reci Gradac u Valjevu, ali ona je proizvodila jednosmernu struju."

U početku beše ideja da se sagradi samo vodenica, jer je brašno u Užice dovoženo čak iz Čačka pa je bilo preskupo, malo posle da se snaga Đetinje na sličan način kao za vodenicu iskoristi za pogon tekstilnih mašina u fabrici koja je tek trebalo da se izgradi, da bi na kraju, 1900. godine, bila izgrađena hidroelektrana, opet za pogon tekstilnih mašina.

Za taj preokret – transformaciju vodenice u hidroelektranu, zaslužan je Đorđe Stanojević, profesor Velike škole, i to pukim slučajem: u Užice je došao kao predsedavajući komisije na maturskom ispitu, a kako je bilo prijavljeno samo sedam kandidata, a ispit je trajao 26 dana (kandidati su polagali pet pismenih i deset usmenih ispita, neka ostane zabeleženo) imao je podosta slobodnog vremena za obilazak varoši i okoline. Tako je i saznao da Užičani imaju nameru da sagrade Tkačku fabriku: upoznao se sa vodećim akcionarima i nije podržao njihovu nameru da se pogonska snaga za fabriku obezbedi transmisijom mehaničkog rada vodene turbine, što bi imalo za posledicu veliki radni gubitak energije između turbine i razboja, već je predložio da se vodena snaga pretvori u električnu, koja se može preneti na bilo koje pogodno mesto.

Stanojević je svoj predlog obrazložio na sednici upravnog i nadzornog odbora Tkačke radionice, 12 juna 1898: "I ne smo to, nego možete od vašeg preduzeća, ako izgradite hidrocentralu, dobiti još koristi, jer možete sa elektrikom vršiti danju radove u Tkačkoj radionici, a noću osvetljavati varoš i stanove svoje."

Predlog je usvojen, raspisan je konkurs za izradu projekta, od nekoliko pristiglih usvojen je projekat inženjera Aćima Stevovića 26. marta 1899. godine, a za izvođača radova izabran je Josif Granžan, preduzimač iz Niša: ugovor o izgradnji potpisan je već 1. aprila, sa rokom za završetak izgradnje brane i zgrade hidrocentrale najdalje do 1. novembra. Kamen temeljac položio je Njegovo veličanstvo kralj Aleksandar I, a profesor Stanojević otputovao je u Peštu, pa u Beč, da ugovori isporuku opreme.

Vratio se sa ugovorom sa firmom Simens i Halske za dve turbine "Francisovog sistema", snage 50 KS s horizontalnom osovinom i ugrađenim regulatorom za dotok vode u turbine i dve čelične cevi za navođenje vode iz kanala u turbine i dva generatora firme Osterreihshe Simens-Werke za proizvodnju trofazne struje, razvodne table s instrumentima za kontrolu i regulisanje napona, sve plativo u četiri jednake rate, s tim da poslednja bude tek kad elektrana počne sa radom.

Celokupna oprema stigla je (tek) februara 1900. godine, sa popriličnom docnjom zbog teškoća sa transportom: do Kragujevca je dovezena železnicom, a nadalje rabadžijskim kolima sa točkovima punog drveta, tzv. vrndoljima, koje je vuklo 12 pari volova. "Prevoz od Kragujevca do Užica (koštao je) preko 2000 dinara i pored svega toga koštanja, rabadžije, koje su prevukle ta dva koleta, misle danas da su učinili preduzeću ogromnu uslugu. Jedne su rabadžije jednu dovukli do Čačka pa tu ostavili, jer nisu mogli dalje vući zbog velike težine", rekao je tim povodom Mališa Atanacković, predsednika Upravnog odbora. Ipak, uprkos ovoj docnji, ali i svim ostalim mukama na koje graditelji nailaze kad je o ovakvom (za ono vreme) mega projektu reč, elektrana je puštena u rad 2. avgusta 1900. godine, na kraljev rođendan i električarsku slavu – Svetog Iliju Gromovnika. I tako, od usvajanja ideje do puštanja u pogon, proteklo je malo više od dve godine.

"I bi ono što biti ne može – sinu viđelo iz reke", osvanuli su naslovi po novinama: navodno, Mitar Tarabić, kremanski prorok, mnogo godina ranije najavio je elektrifikaciju Užica. Novine su zabeležile da je, pored sveopšteg oduševljenja, bilo onih koji su tvrdili da će, kad struja žicama krene, bandere leteti u nebo, kao i čuđenja nekih drugih "kako je moguće da vatra žicom preko tavana prođe, a da ne zapali kuću"?

Svega godinu kasnije, šef Električnog odseka Vladimir Savić, upozorio je Upravu da su "mašine u centrali opterećene, a naročito o praznicima, te je mišljenja da bi trebalo nabaviti rezervnu turbinu i dinamo mašinu", što je učinjeno tek 1903.

Ubrzo se pokazalo da ova hidrocentrala nije mogla da proizvede dovoljno struje za tekstilnu fabriku i za grad, pa je napravljena još jedna u Velikom parku, "niže Magdalenića česme, odnosno na pomolu sevojničkog polja", sa vodenim padom od "Živkovića vodenice".

"Ta hidrocentrala više ne postoji: srušena je 1975. godine prilikom izgradnje puta od Požege prema Zlatiboru, za potrebe preduzeća Prvi partizan koje se tu sada nalazi", kaže Papić. "Treća užička hidrocentrala izgrađena je 1929 godine, nedaleko od one prve, od ratnih reparacija iz Prvog svetskog rata." Ova elektrana, zvaničnog naziva HE III, otkad je napravljena pa do danas, nakratko je isključivana samo tokom bombardovanja 1999. godine.

Hidrocentrala "Pod gradom" radila je neprekidno do izgradnje pruge Beograd–Bar, kada je veća količina kamena i zemlje zatrpala jaz. Uz ogromne napore jaz je očišćen ali, zbog novog zatrpavanja prilikom proširenja magistralnog puta za Zlatibor, rad hidrocentrale je prekinut 1973. godine. Zgrada hidrocentrale i njena neposredna okolina 1977. proglašeni su za kulturno dobro od velikog značaja.

Prva rekonstrukcija ove hidrocentrale urađena je 1990. godine: očišćen je jaz, rekonstruisan krov i ugrađena "poluautomatika" radi lakšeg upravljanja. U pripremi rekonstrukcije hidrocentrale, sa dna reke, gde su bile bačene, izvađene su biste Đorđa Stanojevića i originalna spomen-ploča sa otvaranja hidrocentrale. Međutim, grupa huligana, osnovci i srednjoškolci, upali su sledeće godine u zgradu hidrocentrale, polupali prozore i naneli veliku štetu mašinskoj opremi.

Sto godina od puštanja u rad, elektrana je (ponovo) u potpunosti obnovljena. U prvom planu bilo je revitalizovanje zgrade hidrocentrale u turističke svrhe: projekat, koji je uradila arhitekta Katarina Stefanović, obuhvatio je izgradnju banket sale na spratu hidrocentrale, letnje terase i prostorija za tehničku službu i čuvare, na platou ispred zgrade uređena je letnja scena. Restaurirano je i postrojenje: sve je isto kao što je prvobitno bilo, jedino nedostaje originalna kontrolna tabla sa ćiriličnim logom "СИМЕНС и ХАЛСКЕ".