"Vidi, vidi, eno ga kelikopter, prati nas, ima kameru hoće sve da nas otera", uzbuđeno je pokazivao svima koji su želeli da ga pogledaju na helikopter UNMIK-a koji je lebdeo iznad graničnog prelaza odnosno administrativne linije sa Kosovom u

Jarinju četvorogodišnji dečak, izbeglica sa Kosova.

Musavi mališan u staroj garderobi, ispred šatora na kojem je transparent "Kosovske rane preklinju – izbeglički kamp Smederevo", neće da kaže kako se zove ali objašnjava da je iz kampa "dole… kada se ide autobusom nadole…"

Verovatno rođen u kolektivnom izbegličkom centru u

Smederevu, mališan sigurno nije nikada ni video Kosovo, ali je zajedno sa roditeljima bio na dvodnevnom protestu na granici, odnosno zvanično administrativnoj liniji između Srbije i Kosova. Nekoliko hiljada raseljenih, mada organizatori tvrde

da ih je bilo oko 12.000, zatražilo je od međunarodne zajednice iz tampon zone između mesta Rudnice u Srbiji i Jarinja na

Kosovu da im omogući povratak svojim kućama, a sve u nameri da namame misiju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da obiđe i njih i sasluša i njihove sudbine i zahteve.

Naravno, i pre nego što je pala noć u Rudnici, iz Beograda su članovi misije poručili da neće imati vremena za razgovore sa raseljenima na granici.

ŠETNJA: "Molim vas da imate razumevanja, malo je kasnila

hrana, sami sve organizujemo", zatražili su organizatori od okupljenih Srba sa improvizovane bine na kamionu sa razglasom.

Želju da se vrate svojim domovima Srbi sa Kosova pokazali su protestom duž puta od par kilometara, koji je u prvim satima 26. aprila više izgledao kao šetnja po suncu ili sunašanje na proplancima iznad puta.

Organizatori su im ponudili smeštaj u šatorima ispred kojih su ih čekale i cepanice pripremljene za vatru tokom noći, kao i kamp-kreveti u šatorima. Više od 70 autobusa iz raznih delova Srbije koji su stizali ne baš potpuno puni, bili su parkirani duž puta, što je još više usporavalo saobraćaj prema Kosovu. Saobraćaj je regulisala srpska policija koja je nekoliko puta zbog velikih gužvi zaustavljala saobraćaj i preusmeravala ga na zaobilazne puteve.

Šetnja duž "puta protesta" izgledala je više kao šetnja od bivaka do dragstora i trafike u Rudnici, gde su trgovci u dva dana protesta lepo profitirali.

Slučajni putnik na putu protesta mogao je da vidi razlog okupljanja tek po obeležjima koja su nosili demonstranti. Osim srpskih zastava i transparenata iznad šatora, posebno su se isticale majice u crvenoj i beloj boji sa natpisima "Srbija – Rusija", pri čemu je naziv druge države ispisan ruskim pismom.

"Budite solidarni, žene i deca u šatore a mi muškarci napolju kako Bog nalaže" poručio je jedan od lidera Srba sa Kosova Marko Jakšić.

PORUKE: Mediji su sa protesta složno preneli da je osnovna poruka okupljenih bila "hoćemo kući", što je ustalom i pisalo na većini autobusa, ali i sami demonstranti u razgovorima sa novinarima izražavaju sumnju da se tako nešto može desiti.

U jednom šatoru na kamp-krevetu sedi Srebra Vasić, izbeglica iz Gnjilana smeštena u izbegličkom kampu u Negotinu. "Nadamo se povratku, ali čisto sumnjam. Ništa ne očekujem od misije Saveta bezbednosti, od Rusije se nadam da će da učini nešto

za nas, ali je pitanje koliko njihovo mišljenje važi

u svetu. Iz Gnjilana sam prebegla 1999. godine i u

Negotinu sam sada u kolektivnom centru u jednoj sobi

sa mužem i dvoje dece", kaže ona, pokazujući na

krevet koji je, kako kaže, sličan onom u kojem spava sa

jednim detetom.

Lideri Srba sa Kosova, uglavnom severnog, poručili su

da nikada neće pristati na nezavisno Kosovo i da je laž da prognani neće da se vrate na Kosovo.

"Moramo da ostanemo ovde (u Jarinju) i pokažemo svima da hoćemo da se vratimo kući. Na ovaj način branimo otadžbinu",

poručio je Marko Jakšić, jedan od lidera Srba sa severa Kosova.

On je, međutim, sa kamiona izneo i teze u duhu najboljih vremena Miloševićeve državne televizije pa je ocenio: da su Srbi zapravo najveća pretnja skoro zaboravljenom Novom svetskom poretku, kao i da svi mrze Srbe, a da je Srbija najstarija država na svetu.

"Posle osam godina rešili su da nađu onog Finca (specijalni izaslanik UN-a Marti Ahtisari) i da naprave plan gde bi Albanci dobili državu. Ne vole oni toliko Albance koliko mrze Srbe, jer su im glavna smetnja Novom svetskom poretku i jer u svakom Srbinu vide jednog balkanskog Rusa", ocenio je Jakšić.

"Svaki Srbin na Kosovu je još jedan protivnik nezavisnosti Kosova, neka dođu ovde i ovde obave razgovore, a ne da idu u

navodne srpske sredine i razgovaraju sa svojim privatnim Srbima koji će im reći da je na Kosovu dobro", rekao je Jakšić, iako je već bilo izvesno da misija SB UN-a neće posetiti raseljene na granici.

Nakon noći provedene u šatorima, autobusima i u

kompoziciji specijalnog voza koji je dovezao protestante, drugog dana protesta raseljeni su predvođeni sveštenicima Srpske pravoslavne crkve stigli do granice gde su pročitali svoje zahteve upućene Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija u kojima traže povratak 250.000 ljudi.

Pojedini analitičari ocenili su da je okupljanje Srba na granici sa Kosovom postiglo cilj tj. da su međunarodnoj zajednici pokazali nezadovoljstvo zbog nesprovođenja politike povratka.

U trenucima kada se sve u Srbiji vrti oko Kosova i dok premijer Vojislav Koštunica mesecima govori isključivo o Kosovu, dvodnevni skup u Jarinju ne izgleda uopšte čudno. Nakon osam godina, uz sve uvažavanje njihovih teških sudbina, raseljeni kao da su jedva dočekali da i oni budu glavna tema svih razgovora.

Zahtevi sa granice

Lista sa 19 zahteva raseljenih Srba sa Kosova pročitana je na protestnom skupu ispred punkta UNMIK-a u Jarinju kod Leposavića, u kojima se od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija traži da hitno obezbedi povratak 250.000 Srba i drugih nealbanaca na Kosmet. Srbi zahtevaju nastavak pregovora o statusu Kosova i Metohije jer "Ahtisarijev plan predstavlja nagradu Albancima za egzodus i etničko čišćenje Srba sa Kosmeta".

Novi pregovori, kako se navodi u zahtevu, moraju da vode neutralni međunarodni posrednici i da budu u skladu sa međunarodnim pravom, principima i opšteprihvaćenim dokumentima SB UN-a. Srbi zahtevaju i da im se omogući povratak na više od 70.000 radnih mesta sa kojih su proterani, da im se omogući sloboda kretanja, da im snage bezbednosti UNMIK-a i KFOR garantuju potpunu zaštitu i da se prestane sa daljim ugrožavanjem ljudskih prava, izraženim od predstavnika kosovske administracije u oblastima bezbednosti, pravosuđa i ekonomije.

Oni traže da se ispuni Rezolucija 1244 u kojoj je predviđen povratak odgovarajućeg broja srpskih vojnika i policajaca, da se prestane s pretnjama nasilja nad Srbima u slučaju da Kosmet ne dobije status posebne države.

Zahtevaju i da se u brojnim sferama, kao što su ekonomija, pravosuđe…, omogući državi Srbiji da većim prisustvom razrešava mnoge probleme sa kojima su suočeni Srbi i drugi nealbanci.

Među zahtevima su i oni da se vrati sva pokretna i nepokretna imovina, koju su Albanci prisvojili i uzurpirali, da se što hitnije obnove srpske svetinje, crkve, manastiri, groblja i ostali spomenici kulture, koje su Albanci spalili i razrušili.

Srbi zahevaju da se prestane sa daljom albanizacijom Kosova i Metohije, koja se ogleda u promenama naziva ulica, sela i gradova, da se zaustavi dalja satanizacija Srba, prisutna u svim albanskim medijima a naočigled Međunarodne zajednice.

Na spisku zahteva je i zaustavljanje pljačkaške privatizacije "u kojoj UNMIK-ova administracija otima imovinu i kompanije od Srba", da administracija prestane da isključuje struju, vodu i telekomunikacije Srbima i da prestane da vodi pristrasnu i proalbansku politiku "trasirajući put još jednoj albanskoj državi".

Raseljeni zahtevaju da UNMIK administracija prestane da šalje "frizirane i nimalo istinske izveštaje SB-u, kojima se ulepšava kosovska stvarnost", da prestane sa "favorizovanjem svojih privatnih, politički podobnih i ni od koga izabranih Srba".