Lični stav - Stranke i država
Izbori i prepreke
S obzirom na to da će za vreme naredne vlade svakako biti zatvorena još dva važna pitanja – Hag i Kosovo – ima razlike u tome pod kakvom će se vladom ta pitanja razrešiti. Ako bi redosled događaja bio: dolazak radikala na vlast, a onda razrešenje tih pitanja, onda se ova pitanja u stvari nikada i neće zatvoriti. Obrnut redosled – najpre zatvaranje ova dva pitanja, pa potom dolazak radikala na vlast – radikale bi ostavio bez neophodne mitološke i simboličke supstance
U "Vremenu" br. 789. od 16. februara ove godine, detaljnije sam analizirao jedan kontekst narednih parlamentarnih izbora u Srbiji, moguće koalicije nakon tih izbora i implikacije takve koalicije po vladinu politiku. Tamo sam zaključio da je izvesnost narednih izbora vezana za razrešenje konačnog statusa Kosova. Dugo vremena se činilo da je to jedini kontekst unutar koga će se odigrati naredni izbori. U poslednjih nekoliko nedelja pojavila se mogućnost za jedan alternativni kontekst. Njega opisujem ovde.
Izbori koji su vezani za razrešenja pitanja Kosova verovatno bi mogli da se održe u prvoj polovini 2007. godine. Moguće je, međutim, održati prevremene izbore do kraja 2006. godine. Glavna razlika između ovih dvaju izbora jeste u temi koja će dominirati izbornom kampanjom. Tema je ono što presudno utiče na izlaznost, raspored glasova (i broj mesta u parlamentu), koaliciju koja će se napraviti nakon izbora, te politiku koju će nova vlada voditi u narednom periodu.
Da bi se došlo do izbora pre kraja 2006. godine moraju da se zadovolje dva uslova: prvo, da se pregovori o zaključivanju Ugovora o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom ne nastave posle 1. oktobra; drugo, da G17 plus održi svoje obećanje i do toga datuma napusti vladu Srbije. Prvi uslov će se lako ispuniti. S obzirom na zaobilazne načine (pravljanje Akcionog plana) na koje vlada Vojislava Koštunice pokušava da ubedi Evropsku komisiju da nastavi pregovore i bez isporučenja Ratka Mladića i odbijanje Komisije da pristane na takve blefove, pregovori najverovatnije neće biti nastavljeni do 1. oktobra.
Drugi uslov će se teže ispuniti. Svakoj stranci je komplikovano da izađe iz vlade, jer tako gubi privilegije i položaje koje učešće u vladi sobom nosi. Osim toga, postoji i opravdan strah da će birači kazniti onoga ko iznutra ruši vladu. Sve su ovo ozbiljni rizici za G17 plus, ali, kako ću ovde pokušati da pokažem, oni nisu nepremostivi.
Da li će birači kazniti ili nagraditi vladajuću stranku koja ruši vladu zavisi od toga kome se ta stranka obraća. Od kada je u martu 2004. godine ušao u koaliciju sa DSS-om i socijalistima, rejting G17 plus je počeo vidno da opada. Od 11,5 odsto osvojenih glasova na parlamentarnim izborima u decembru 2003. godine, početkom 2006. godine popularnost ove stranke srozala se na nekih 2,5 odsto. Razlog za ovaj pad popularnosti objašnjava se time što je G17 plus pristao da učestvuje u vladi koju podržavaju socijalisti.
Prvo istraživanje Galup internešenela koje pokazuje skok G17 plus za više od dva procentna poena rađeno je u trenutku kada se činilo da će G17 plus napustiti vladu (16–22. maj). To je važan indikator koji pokazuje da su građani smatrali kako bi trebalo da nagrade ovaj potez. Ako se obraćate biračkom telu koje je 2000. godine glasalo protiv Miloševića i koje sa rezignacijom gleda na uspon radikala i socijalista u poslednjih nekoliko godina, ono bi moglo da vas nagradi zbog povlačenja iz vlade Vojislava Koštunice. Jer, upravo u tom delu biračkog tela dominira percepcija da je Koštuničina vlada omogućila "restauraciju starog režima". S obzirom na to da je obećanje G17 plus da će se povući iz vlade nakon 1. oktobra i dalje kredibilno, trend rasta popularnosti ove stranke se nastavlja, tako da je prema istraživanju iste kuće u julu popularnost ove stranke porasla za dodatnih pola procentna poena.
Rizici povlačenja mogu da se izbegnu ukoliko se jasno definiše razlog zbog koga se G17 plus povlači. Razlog bi bio blokada procesa evropskih integracija. To bi presudno uticalo na dominantnu temu izborne kampanje, jer izbori bi morali da se održe pre rešenja konačnog statusa Kosova. Tada bi se izborna kampanja odvijala u drugačijem kontekstu. Ako dominantna tema izborne kampanje budu Kosovo i Hag, onda ništa ne može sprečiti visok rezultat Radikalne stranke i njenu koaliciju sa DSS-om, koji će naprosto u nju biti gurnut. Suprotno tome, ukoliko bi se kao dominantna tema nametnula evropska budućnost Srbije, pre nego što dođe do rešenja kosovskog pitanja, veće šanse bi imale Demokratska stranka i G17 plus. Prevremeni izbori koji bi bili izazvani povlačenjem G17 plus iz vlade toj stranci bi omogućili nagradu kojom bi prešli cenzus od pet odsto (i time se kvalifikovali za koaliciju sa DS-om, čime bi se nadoknadio gubitak privilegija od sadašnjeg učešća u vladi), ali – i to je daleko važnije – drugačiju dominantnu temu kampanje koja bi ublažila radikalizaciju biračkog tela i omogućila veću podršku onim strankama koje su istinski privržene evropskim integracijama.
Toliko prevremenim izborima može da doprinese G17 plus. Da bi se nakon narednih izbora izbegla koalicija SRS/DSS, nešto zavisi i od Demokratske stranke. Potrebno je najpre da DS prestane da opstruira donošenje novog ustava. Razlog što DS to sada radi jeste da se Koštunici onemogući da u toku izborne kampanje kaže kako je ostvario makar jedan od ciljeva sa liste tri prioriteta iz marta 2004. godine (novi ustav, očuvanje državne zajednice, sprečavanje suverenosti Kosova). Da li rukovodstvo ove stranke vidi dalje od sopstvenog nosa? Koštunici upravo treba omogućiti da se pohvali novim ustavom. Jer ako se prihvati da dominantna tema definiše pobednika na izborima, razboritije je da se Koštunici pruži prilika da se hvali novim ustavom, nego patriotskim frazama o tome kako će "Kosovo zauvek ostati u Srbiji" i kako on nikada neće potpisati nezavisnost Kosova. Novi ustav bi se, pored toga, uklopio u evropske integracije kao dominantnu temu kampanje, u pogledu tajminga bi se poklopio i sa povlačenjem G17 plus iz vlade i tako praktično ostavio premijera, koji neprekidno ponavlja kako će se izbori raspisati čim se usaglasi tekst novog ustava, bez dobrog razloga zbog koga ne bi raspisao izbore do kraja 2006, odnosno pre rešenja statusa Kosova.
Najviše, međutim, Demokratska stranka može da uradi ako pokaže da je spremna da građanima ponudi alternativu. To je važan aspekt identiteta i pedigrea ove stranke, bez obzira na temu narednih izbora. Stavovi DS-a oko Kosova i tzv. politika kohabitacije do sada ukazuju na to da je ova stranka sklonija da se drži organskog i beskonfliktnog koncepta politike po kome oko važnih političkih pitanja ne sme da bude nesaglasja. Osim velike korupcije koja je građane koji su 2000. glasali protiv Miloševića oterala u političku apatiju, upravo je beskonfliktna politika koju nameću DSS i SRS uzrok povlačenja onih koji bi podržali DS. Ako je Kosovo jedina dominantna tema u Srbiji i ako se oko toga svi slažu, zašto bih išao da glasam? Umesto demokratije koja se zasniva na interesima (koji mogu biti suprotstavljeni), u Srbiji se, izgleda, osim nekoliko manjih stranaka, svi slažu oko toga da pitanja nacionalnog identiteta imaju prioritet i da na njih niko ne sme da ima različite poglede. To urušava suštinu demokratije jer demokratija nije ništa drugo do skup pravila i procedura kojima se građanima omogućuje izbor između različitih opcija. Demokratija, dakle, ima smisla samo ako postoji nekakav izbor. I umesto da građane stavi pred jasan izbor, Demokratska stranka, od kada je Boris Tadić izabran za predsednika Srbije, zajedno sa svim ostalim strankama, beži od te odgovornosti i time stvara uslove za veliku političku apatiju.
Za DS ima još rizika. Čak, ukoliko bi ovakav razvoj događaja doveo do toga da Demokratska stranka čini okosnicu naredne vlade, to bi samo za izvesno vreme odložilo, ali nikako sprečilo dolazak Radikalne stranke na vlast. Ako bi se izbori održali pre razrešenja konačnog statusa Kosova, demokrate bi morale da vode kampanju pod prećutnom parolom "Glasajte za nas, i mi ćemo umesto vas izgubiti Kosovo". Nakon toga dolazak radikala bio bi neizbežan.
Ovo možda i jeste rizik za DS, ali bi na konsolidaciju demokratije u Srbiji imao pozitivan efekat. S obzirom na to da će za vreme naredne vlade svakako biti zatvorena još dva važna pitanja – Hag i Kosovo – ima razlike u tome pod kakvom će se vladom ta pitanja razrešiti. Ako bi redosled događaja bio: dolazak radikala na vlast, a onda razrešenje tih pitanja, onda se ova pitanja, u stvari, nikada i neće zatvoriti, jer će radikali neprestano, imajući dobru osnovu da ta pitanja drže veštački otvorenim, nastojati da eksploatišu ove teme u domaćoj politici.
Obrnut redosled – najpre zatvaranje ova dva pitanja, pa potom dolazak radikala na vlast – radikale bi ostavio bez neophodne mitološke i simboličke supstance na kojoj jedino mogu da grade svoju veliku popularnost. Takvoj radikalskoj vladi ostala bi ekonomska, socijalna i pravna pitanja – privredni razvoj, deficit na trgovačkom računu, inflacija, transformacija javnih preduzeća, reforma penzionog sistema, reforma pravosuđa, korupcija itd. – dakle, sve one teme koje radikale u principu ne interesuju. Radikali bi mogli da pokušaju da vrate na dnevni red teme Crne Gore, Kosova i Haga, ali to bi bilo neuspešno, jer će se one zatvoriti pre njihovog dolaska na vlast. Radikali bi brzo izgubili popularnost, i ponovo otvorili vrata za dolazak na vlast strankama koje umeju nešto smisleno da kažu o distributivnim pitanjima i evropskim integracijama.
Kako vidimo, prepreke za održavanje prevremenih izbora postoje, ali nisu nepremostive. Potrebno je samo hrabrosti. Delovalo je u septembru i oktobru 2000. delovalo je u junu 2004. zašto ne bi i krajem 2006. godine?
(31. juli 2006)