Zoran Drakulić, predsednik već čuvenog Ist Pointa iz Nikozije, koji važi za jednu od najekspanzivnijih firmi koje posluju u Istočnoj Evropi, retko se oglašavao u našoj javnosti proteklih godina, mada je već i sama činjenica da je javno pružao podršku Koštuničinom DSS-u ukazivala na zaključak da ga ne interesuju samo trgovački nego i javni poslovi. Zbog toga, prilikom posete grupe beogradskih novinara luci u Konstanci, gde Ist Pointova ćerka firma Silotrans ima silose "prepunjene" žitom (silosi su kapaciteta 100.000 tona), razgovor za "Vreme" sa ovim poznatim preduzetnikom i počinjemo pitanjima od šireg značaja za ovaj trenutak u Srbiji.

"VREME": G. Drakuliću, da li delite ocenu mnogih analitičara i političara da je Srbija ponovo u političkoj, pa i ekonomskoj krizi, to jest na novoj prelomnici?

DRAKULIĆ: Mislim da je Srbija u strahovitoj krizi. Smatram da demokratske snage treba da se suoče sa tom činjenicom i nađu rešenje za izlazak iz te krize. Svako odlaganje da se stvari počnu ozbiljno rešavati povećaće cenu izvlačenja iz problema.

Vodeće demokratski opredeljene snage u Srbiji moraju da shvate da će kad-tad morati ponovo da sednu za isti sto, da bi se dogovorile oko ključnih stvari. Ljudi koji danas vode državu moraju odgovorno da se odnose prema kriznoj situaciji jer ona nije nimalo naivna, kako neki smatraju. Na primer, tim predsedničkim izborima koji su sada raspisani ništa suštinsko ne može da se reši. Dakle, ako ne mogu da se dogovore oko puta izlaska iz krize, onda su neminovni parlamentarni izbori, što pre to bolje.

Iz Vlade Srbije stalno se nameće ocena da je reč o normalnoj tranzicionoj krizi i da je ta vlada sada meta kritika zato što je "reformska vlada". Da li je po vašem mišljenju ta vlada doista reformska, to jest da li su njeni potezi doista reformski?

Ja mislim da su potezi koje su oni pokušali da naprave u značajnom delu imali reformske ciljeve, ali se postavlja pitanje da li su ti potezi postigli ciljane efekte. Na primer, ja jesam za privatizaciju, i to brzu privatizaciju, ali smatram da su prethodno morale biti donete neke ozbiljne strateške odluke o tome kako da se ona izvede da bismo dobili jednu efikasniju i konkurentniju privrednu strukturu, uz što manje troškova i štete. Mala i srednja preduzeća mogla su biti privatizovana ekspresno, ali prethodno su morale biti donete odluke o sudbini najkrupnijih preduzeća koja predstavljaju kičmu privredne infrastrukture – u kom pravcu da krenu, šta se s njima može postići, na koji način i kada ih treba privatizovati. Tu nije dobar diktat budžetskog deficita i ona se ne mogu prodavati od danas do sutra, da bi država došla do nešto novca. Mora se misliti na to šta nas čeka za tri, za pet godina i duže.

Vladini vodeći ljudi odbijaju tu primedbu i kažu da oni dosad i nisu "rasprodavali" privrednu infrastrukturu, sem što je izuzetno privatizovana duvanska industrija i nekoliko krupnijih firmi (cementare, Smederevo i Beopetrol). Na koje privatizacije ciljate?

Jednostavno, pitam se ko je kreirao praktičnu koncepciju i tajming privatizacije. Da li ti ljudi koji sada donose ključne ekonomske odluke Srbije uopšte imaju neko iskustvo u privredi, u bilo kojem od privrednih tokova? Ko se među njima bavio ozbiljnim privrednim pitanjima Srbije? S kim su se oni konsultovali? Ja mislim da je u traganju za odgovorima na toliko ozbiljna pitanja morala biti izgrađena šira strateška platforma, a ona se morala koncipirati uz konsultacije sa nizom naših ljudi koji su stekli veliko praktično iskustvo u privatizacijama u istočnoevropskim zemljama.

Slovenci su se dosta široko konsultovali o svakoj od važnijih firmi, ne pitajući se šta privatizacija ove ili one fabrike donosi ovoj ili onoj političkoj stranci ili njenim liderima, nego šta ta privatizacija donosi budućnosti Slovenije. Stalno iznosim primer ljubljanske farmaceutske kuće Lek, koja je krajem osamdesetih godina imala vrednost od najviše 50 miliona dolara, a nedavno je prodata za milijardu evra.

I mi imamo takvih firmi čiju smo vrednost mogli udesetostručiti, čak i samo brigom da se one makar na menadžerski način uspešnije vode do nekog povoljnijeg vremena za privatizaciju. Da ne govorim da bi se one pametnom dokapitalizacijom mogle dovesti na kvalitetniji nivo, što bi nam omogućilo da ih kasnije prodamo višestruko povoljnije.

Vaše kritike prema procesu privatizacije u Srbiji na neki način daju mi povod za pitanje: da li ste nezadovoljni tretmanom ponuda vaše kompanije na tenderima za privatizaciju nekih firmi u Srbiji i da li one u nekim slučajevima nisu bile uspešne, jer su protiv njih radili određeni politički ili uži ekonomski razlozi lokalne konkurencije?

I sa pozicije Ist Pointa imam razloga da tvrdim da se u privatizaciju nije išlo sa nekom dugoročnijom koncepcijom. Evo našeg primera kod tendera za Seval (valjaonica aluminijuma u Sevojnu), za koji smo mi ponudili ukupno više para nego konkurent koji ga je na kraju kupio. Doduše, mi nismo ponudili ništa državi, ali smo zato sva ulaganja usmerili za oporavak i razvoj fabrike. Međutim, odgovorno tvrdim da našu ponudu niko nije ni pročitao. Jer da je neko pažljivo proučio ponude na tom tenderu, shvatio bi da Slovenci, kojima je Seval prodat, nemaju interes da u Srbiji proizvode finalnu robu, već samo da dođu do poluproizvodâ, koje će finalizovati u svojim pogonima u svojoj državi ili negde drugde. A glavni profit se ostvaruje na finalnom proizvodu.

Mi smo, na drugoj strani, nudili koncept koji bi Sevalu omogućio da već kroz tri godine u samoj Srbiji knjiži znatan profit. Ponovo tvrdim, oni koji su kupili Seval nikad neće u Srbiji prikazati profit.

A da ne kažem da su stručnjaci Agencije za privatizaciju morali utvrditi srednjoročne ciljeve Impola u Sevalu. Mi imamo informaciju da se slovenački Impol zadužio kod srpskih banaka za finansiranje proizvodnje u Sevalu i da on zapravo ne unosi "svež kapital", a posle kupovine fabrike izvlači iz države ono što je u prvom trenutku uložio. Mi bismo u samoj Srbiji ostvarivali profit, taj profit bi Srbija oporezivala, i tako redom.

Kod te valjaonice niste uspeli, a zapelo je i kod Beogradske pekarske industrije. Međutim, poslednjih dana stižu povoljnije vesti za vašu firmu, a već ste vlasnik i Žitomlina. Da li se stvari menjaju u korist boljih izgleda Ist Pointa u privatizaciji u Srbiji?

Kad je reč o BPI-ju, nisam siguran da ćemo učestvovati na nekom drugom ponovljenom konkursu jer smo ove sedmice kupili nešto manji Klas. Sada nam se više isplati da investiramo u Klas, pekaru koja ima, čini mi se, pet puta manje zaposlenih nego BPI, a proizvodnju samo dva puta manju. Uz određena ulaganja i modernizaciju, mi možemo znatno uvećati proizvodnju Klasa i pooštriti konkurenciju na tržištu pekarskih proizvoda u Beogradu.

Moram ponovo direktno da vas pitam da li smatrate da su neki "neuspesi" Ist Pointa na tenderima u Srbiji, pa i neke nelogičnosti u našoj privatizaciji uopšte, posledica političkih pritisaka na Agenciju za privatizaciju ili je pak reč samo o "podzemnom radu" nekih interesnih lobija?

Pošto ne vidim političke razloge za marginalizaciju Ist Pointa, verujem da je tu reč o delovanju nekih konkurentskih interesnih lobija iz privrede. Podsećam, mi smo čitavu deceniju podržavali demokratsku opciju Srbije…

Vi dobro znate da ciljam na rivalitet DS–DSS.

Pa, mislim da to u slučaju Pekarske industrije s tim rivalitetom nema veze. Tu su problem možda zakuvali neki prozaičniji interesi.

Da se vratimo na krupnija pitanja. Pošto kritički govorite o politici Vlade Srbije, verovatno imate spremnu drugačiju koncepciju. Vlada, naime, zamera svojim kritičarima, pa i vladi u senci DSS–a, da osporavaju sve, a ne nude ništa. Uzgred, da li vas je premijer te vlade u senci, Dragan Maršićanin, pozvao da uđete u njegovu ekipu?

Nije bilo varijante da uđem u vladu u senci. I da razjasnimo, kada ja kritikujem Vladu, ne kritikujem je sa neke stranačke pozicije, sa pozicije simpatizera DSS-a, nego kao Zoran Drakulić, poslovan čovek koji nikada ništa nije bio pitan o tome šta treba uraditi u privrednim oblastima koje on dobro poznaje. Vlada je trebalo da okupi uspešne ljude i da s njima zajedno gradi strategiju…

Pa, premijer Živković je, evo, nedavno okupio vodeće direktore i vlasnike Srbije, ali su mnogi primetili da je reč o istim ljudima koje je okupljao i nekadašnji premijer Marjanović!

Nije loše ni što je sa tim ljudima popričao, bez obzira na sve, jer to su ključni privrednici Srbije danas, drugih gotovo da nema. No, trebalo je da takvih skupova bude mnogo više i morao se okupiti mnogo širi krug ljudi. I nije trebalo čekati tri godine, da bi se zatražilo nečije mišljenje. Mislim da dosad niko izvan uskog kruga u vrhu DOS-a nije konsultovan ni o najozbiljnim ekonomskim stvarima – ni struka, ni nauka.

Konsultovane su svetske ekonomske organizacije, MMF pre svega. Da li smatrate da se u tim pregovorima moglo postići nešto što bi možda bilo povoljnije za Srbiju?

Mi smo suviše mala zemlja da možemo mnogo da se igramo sa podrškom vodećih svetskih institucija. Dakle, cena nekadašnje zavade Miloševića sa vodećim svetskim faktorima mora da se plati. Mi, dakle, moramo da se povinujemo, da pratimo i ono što nam kaže Amerika i ono što nam kaže Evropa (a to ponekad nije lako uskladiti). Pošto je brz izlazak iz ekonomskih teškoća naš najdragoceniji cilj, tu se ne može mnogo zatezati.

U Beogradu se sada razvila neka potmula polemika o tome je li Srbija prezadužena i neće li uskoro pasti u dužničku krizu ili ima prostora i za dodatno zaduživanje na strani. Kakvo je vaše mišljenje?

Ja se uopšte ne plašim dugova i nisu dugovi primaran problem. Problem je što naša privreda ne radi. Dosad nismo uspeli da privučemo ni onaj kapital koji naši ljudi drže uz sebe. Posebno oni u inostranstvu, koji raspolažu sa znatnim parama. No, da li smo njihova ulaganja mogli privući sa zakonima koje predlaže Đelić? Poreski nameti su ubili konjunkturu u Srbiji i oni nikog ne motivišu na ulaganja. Ministar finansija, valjda, treba da se bavi i nečim drugim, a ne samo skupljanjem poreza. Zar nije redosled, prvo privući ulaganja, oživeti privredu, pa onda početi priču sa porezima.

Znam da nije korektno postavljati hipotetička pitanja, ali usuđujem se da vas pitam da li biste vi lično, ukoliko biste bili pozvani, preuzeli neku odgovornu dužnost u okviru neke temeljno rekomponovane vlade ili u okviru neke nove demokratske vlade posle parlamentarnih izbora, vanrednih ili redovnih, svejedno?

I sami ste ovde u Konstanci videli da se naša firma bavi veoma ozbiljnim poslovima za koje osećam veliku odgovornost i koje nije jednostavno napustiti. Nije lako iskočiti iz voza koji je u punoj brzini, izaći iz jedne velike firme koja puno radi, od koje živi mnogo ljudi i koja je u usponu.

Ako bih preuzeo nešto u Beogradu, morao bih sve drugo ostaviti. No, ako bi u Srbiji bilo ono "stani-pani" i ako bi me neko ubedio da nema boljeg rešenja, odgovor je – da, prihvatio bih taj poziv da pomognem u jednom kraćem, strogo ograničenom razdoblju.

Vidite li na političkoj sceni Srbije neku bolju kombinaciju demokratskih snaga koja bi uspešnije odgovorila na izazove koji se postavljaju pred državu?

Podsećam vas da ja nisam političar i da nemam veliko političko iskustvo, ali ću ipak reći svoje mišljenje. Verovatno je rešenje u nekoj novoj koaliciji unutar postojećeg bloka demokratskih snaga. Pošto se realne promene moraju pokrenuti veoma brzo, nešto novo u političkoj sferi nije moguće odmah stvoriti. Problem je i što jedan ogroman broj ljudi više neće da se pača u politiku. To je možda manje vidljiva, ali veoma opasna posledica devalvacije političke scene u Srbiji koje smo svedoci.