Uprkos upornoj novembarskoj kiši, u Prištini se radi punom parom. Raskopana je glavna ulica, koju u narodu zovu Korzo, a zvanično Majke Tereze, dok radnici do kolena u blatu postavljaju mermerne ploče. Razlog za žurbu nije dan kada se zvanično završava tekuća runda pregovora o Kosovu, već jedan kasniji datum: 19. decembar. Tog dana se očekuje da će u Prištini besplatno svirati američki reper Fifti Sent, a povodom početka rada slovenačkog mobilnog operatera na Kosovu. Preuređena prestonica neće biti na odmet ni za proslavu nezavisnosti Kosova, ali ta žurka je dosad više puta odlagana, pa se više niko ne usuđuje da prognozira kad će se održati. Vatromet je, međutim, odavno spreman, i bukvalno i figurativno.

Nešto ranije, 17. novembra, na Kosovu će se održati parlamentarni i lokalni izbori, pa je grad preplavljen bilbordima sa likovima kandidata. Stil kampanje mnogo govori: dosad najjača stranka, Demokratski savez Kosova (LJDK), na bilborde je postavila svog pokojnog predsednika Ibrahima Rugovu; Hašim Tači (Demokratska partija Kosova – PDK) deluje opušteno i nasmejano; Veton Suroi (ORA) se kezi od uva do uva stežući ruku pomalo unezverenog Džordža Buša, dok je opravdano odsutni Ramuš Haradinaj, vođa Alijanse za budućnost Kosova (AAK), likom odsutan i sa bilborda, pa se biračima obraća velikim stilizovanim slovom R i pozivom "Me Ramush!" (Sa Ramušom). Ima i jedno novo lice: multimilijarder Behdžet Pacoli, bivši muž Ane Okse, ove godine prvi put učestvuje sa svojom partijom Novi kosovski savez (AKR). Ulog u trci je veliki, jer se računa da će pobednik voditi prvu vladu nezavisnog Kosova, a ishod je neizvestan, jer niko nema apsolutnu većinu, pa će premijersko mesto biti predmet koalicionog dogovora.

STRUJA I STATUS: Za sada, ankete daju prednost Tačiju, koji je i pored visokog izbornog skora na prošlim izborima (oko 25 odsto) već nekoliko godina u opoziciji. Ankete kažu da prvi put u kratkoj istoriji višepartijskog sistema na Kosovu Tači ima šanse da nadjača LJDK, a čak ako i osvoji neki poen manje, još uvek može da računa da će u koaliciji sa ovom strankom postati novi premijer, jer LJDK već ima predsednika Kosova (Fatmir Sejdiu), a nema jakog kandidata za premijera. Tači je vreme provedeno u opoziciji iskoristio za samousavršavanje, i to se odmah vidi: mnogo je komunikativniji i opušteniji nego u prethodnoj kampanji, i bez ustezanja priznaje da je u prošlosti ozbiljno grešio. Nezavisnost Kosova ne dominira u njegovom programu: "To je gotova stvar, i time se bave oni koji žive u prošlosti", kaže Tači i nabraja šta ga više zanima: bolje obrazovanje, putevi, socijalni programi, zapošljavanje… PDK je mobilisao mnogo mladih, obrazovanih ljudi i obezbedio podršku sindikata, ratnih veterana i studentskih udruženja, čemu duguje bar jedan deo rastuće popularnosti. Drugi, verovatno važniji razlog, jeste što vladajuća koalicija LJDK–AAK, po opštem mišljenju, nije gotovo ništa učinila na rešavanju svakodnevnih problema, a to su upravo one stvari o kojima Tači govori. U njegova predizborna obećanja spada i podrška projektu izgradnje velike termoelektrane Kosovo 3, koja bi, ukoliko bude izgrađena, učinila kraj svakodnevnim nestašicama struje u Pokrajini.

DEMOKRATIJA I KONTROLA: Kada je reč o jednostranom proglašenju nezavisnosti nakon 10. decembra, Tači tvrdi da će to biti učinjeno "veoma brzo", ali odbija da precizira datum. "Niko nema pravo da od nas traži da se strpimo, treba nam čista situacija kako bismo krenuli dalje", kaže. Ne zabrinjava ga pojava maskiranih i naoružanih grupa koje, prema izveštajima lokalne televizije, noću regulišu saobraćaj i predstavljaju se kao "Albanska nacionalna armija". "To je sve namešteno", kaže Tači. "Rat je gotov, nasilju nema mesta i nećemo ga dozvoliti."

Ako je verovati anketama, tajkun Behdžet Pacoli može da računa da će njegova stranka AKR osvojiti blizu 15 odsto glasova, što će je učiniti trećom po snazi u budućem parlamentu. Pacoli bi se najlakše mogao opisati kao mešavina dvojice srpskih tajkuna koji su se, manje-više neuspešno, oprobali u politici: Milana Panića i Bogoljuba Karića. Baš kao Panić, Pacoli je veći deo života proveo van domovine, a kao Karić, obogatio se na velikim građevinskim poslovima u Rusiji. Zahvaljujući dobrim odnosima sa Borisom Jeljcinom i njegovom ćerkom Tanjom, Pacolijeva firma Mabeteks, sa sedištem u švajcarskom gradu Luganu, dobila je tokom devedesetih basnoslovan ugovor za komplentno renoviranje Kremlja i Belog doma, pa je čak jedno vreme, kad je Karla del Ponte bila švajcarski državni tužilac, bio pod sumnjom da je prao novac za rusku mafiju (ništa nije dokazano). Pacoli vodi tipično populističku kampanju, a sebe vidi kao pragmatičara koji će državu voditi kao korporaciju: umesto sadašnjeg parlamentarnog, namerava da uvede predsednički sistem i prepolovi broj ministarstava. "Treba nam jak predsednik i vlada sa pet-šest resora", kaže on. "Demokratija je lepa stvar, ali ovo je Balkan – ovde treba čvrsta kontrola."

Kao i Tači, Pacoli tvrdi da je nezavisnost "gotova stvar" i da je manje važna od pitanja snabdevanja strujom, životnog standarda i zapošljavanja, ali je protiv izgradnje nove termoelektrane za koju tvrdi da je "megalomanski projekat". "Bolje bi bilo da popravimo ovo što imamo i uspostavimo normalno snabdevanje strujom nego da trošimo ogromne pare na nešto što još godinama neće raditi", kaže on. Njegov lični projekat je izgradnja autoputa od albanske do srpske granice i ekonomsko povezivanje svih zemalja u regionu. "Mnogo smo vremena i novca straćili tokom poslednjih osam godina, sve baveći se statusom, a ovde se u dvadeset prvom veku živi i radi kao pre trideset godina", kaže Pacoli. "Nama treba nezavisnost, ali od korupcije, javašluka i krađe. Za državu još nismo spremni." Bez ustezanja izjavljuje da bi rado poveo prvu prištinsku delegaciju u Beograd i da bi bez problema mogao da sarađuje sa Vojislavom Koštunicom.

Mada niko ne veruje da bi Pacoli nakon izbora mogao da se uključi u vladu, njegova stranka će svejedno uticati na postizbornu matematiku i na politički život. Mnogo je manje izvesno šta će biti sa Ramušem Haradinajem, koji je donedavno bio politički faktor broj jedan, ali čija je zvezda, otkad se preselio u Hag, u priličnoj meri izbledela. Iako Haradinaja još poštuju kao ratnog heroja, on više nije u stanju da neposredno utiče na zbivanja, a zamenici koje je ostavio da vode stranku nisu se baš proslavili. Zato će AAK, bez obzira na ishod suđenja Haradinaju, posle izbora biti u opoziciji, ako uopšte uspe da pređe cenzus. Još nesigurniji su izgledi Vetona Suroija, koji bez mnogo uspeha pokušava da svoju izbornu bazu proširi van prištinske čaršije.

IZBOR UNIFORME: Ovo su, inače, prvi izbori na Kosovu na kojima Srbi uopšte ne učestvuju: već u Gračanici, na nekoliko kilometara od centra Prištine, ni po čemu se ne vidi da je kampanja u toku. Iako albanske političare srpski bojkot uopšte ne zabrinjava, predstavnici međunarodne zajednice ne kriju da su frustrirani neuspehom da ubede makar deo kosovskih Srba da izađu na glasanje. "Prijavilo se nekoliko malih stranaka iz enklava, ali su i oni pre neki dan povukli liste", kaže jedan visoki funkcioner UNMIK-a. "Pošto srpske lokalne vlasti ne dozvoljavaju da se glasa u školama, pripremili smo mobilna glasačka mesta, ali ne verujemo da će od toga biti vajde." Da je reč samo o parlamentarnim izborima, bojkot možda ne bi bio problem, ali će posle lokalnih izbora nastati nova situacija: u svim opštinama, uključujući srpske, na vlast će formalno doći Albanci. Lako je zamisliti šta sve može da se dogodi ukoliko gradonačelnici Albanci sa svitom, uz podršku kosovske policije i KFOR-a, pokušaju da preuzmu opštinske zgrade u srpskim enklavama, o Mitrovici da ne govorimo.

U UNMIK-u nezvanično priznaju da nemaju spremno rešenje za ovu situaciju, ali imaju i svoje probleme: mandat UNMIK-a ističe krajem godine, a da li će biti produžen, zavisi od stava Rusije u Savetu bezbednosti. Postoji i mogućnost da Evropska unija od sledeće godine preuzme starateljstvo nad Kosovom, ali nikakva formalna odluka o tome još nije doneta, pa međunarodni činovnici na Kosovu ne znaju da li da pakuju kofere ili da se nadaju produžetku mandata. Ovo još više važi za OEBS, koji čini jedan od četiri stuba kosovske administracije, za čiji je ostanak nakon 31. decembra neophodna saglasnost Srbije, kao punopravne članice. U svakom slučaju, postoji realna mogućnost da međunarodna zajednica na Kosovu dočeka novu 2008. u nepotpunom sastavu i sa nejasnim mandatom.

Postoji još jedna stvar koja više brine strance na Kosovu nego albanske političke lidere, a to je kosovska policija (KPS). Etnički sastav policije odgovara etničkom sastavu stanovništva, ali su predstavnici Srpskog nacionalnog veća iz Kosovske Mitrovice najavili da će u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova, pripadnici KPS-a na severu presvući uniforme i postati deo MUP-a Srbije, za šta tvrde da su već obezbedili podršku Beograda. Za UNMIK i KFOR, prisustvo srpske policije na Kosovu predstavljalo bi otvoreno kršenje Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244, i spremni su da u tom slučaju primene "sve mere" koje im stoje na raspolaganju. Ipak, s obzirom na to da je ovaj scenario još uvek hipotetičan, a potencijalno eksplozivan, niko se za sada ne usuđuje da ga detaljno razrađuje.

LIRE ZA KONZULA: I u Kosovskoj Mitrovici kao da se spremaju za izbore ali, reklo bi se, ni u Srbiji ni na Kosovu, već u majčici Rusiji. O tome svedoče brojne fotografije Vladimira Putina na posterima i nalepnicama, transparent preko glavne ulice sa pozivom Rusiji u pomoć, kao i ruska zastava koja se vijori sa bandere na centralnom trgu. Osmog decembra, dva dana pre isteka roka za okončanje pregovora, na tom trgu će biti otkriven spomenik Grigoriju Stepanoviću Ščerbini, ruskom konzulu koji je ubijen u martu 1903, za vreme vladavine Turaka. Ščerbini je ranije bila postavljena bista, u južnom delu Mitrovice, ali su je posle rata Albanci uklonili. Srbi mu sada dižu dva metra visoku bronzanu statuu, za čiju su izradu sredstva prikupljena dobrovoljnim prilozima Mitrovčana: svi su se odrekli petodnevne zarade. Ambasador Rusije u Beogradu Aleksej Aleksejev navodno je već potvrdio prisustvo.

Inače, priča o konzulu Ščebrini zanimljiva je i poučna: ovaj ruski diplomata poslat je u Mitrovicu u nezgodno vreme, usred opšteg albanskog ustanka protiv oslabljene otomanske vlasti i njenog pokušaja da oduzme privilegije velikim zemljoposednicima. Ščerbina je na sebe preuzeo nezahvalan zadatak da zaštiti kosovske Srbe od zuluma koji su trpeli kako od ustanika tako i od korumpiranih Turaka. Krajem marta, manje od mesec dana od Ščerbininog dolaska u Mitrovicu, grad su napale jake pobunjeničke snage pod vođstvom Mule Zeke Bumbere. U analima je ostalo zapisano da je "Ščerbina celu noć proveo na nogama. Išao je od kuće do kuće i tešio Srbe da se ne plaše. Sve što je bilo zaplašeno i što nije mogao zadržati od bekstva, smešteno beše u ruski konzulat, a decu je i sam nosio na rukama, pa ih je sklanjao u svoje odaje da se ne plaše". Tokom meteža, pucao mu je u leđa neki turski kaplar, za koga se pretpostavlja da je bio plaćenik Mule Zeke. Ščerbina je izdahnuo nekoliko dana kasnije.

Dok je konzul umirao u mitrovačkoj bolnici, nesrećni kosovski Srbi su se nadali da će njegova smrt biti dovoljan povod da Rusija stupi u rat sa Turskom. U arhivama se može naći izveštaj jednog austrijskog špijuna koji je u Beč javio sledeće: "Ako umre Ščerbina, to nije ništa. Sultan će platiti odštetu 8000 lira. Rusija neće da ratuje zbog smrti jednog konzula, jer za rat i nije spremna." Na opšte razočaranje Srba, ispostavilo se da je procena bila ispravna.