Politička kriza zahvatila je tokom leta sva tri državna "entiteta". U toj krizi ima sporenja, konfuzije i, više od svega, predizborne borbe.

Naoko, zbog sukoba biroa i kabineta, tresu se savezna vlada, vojska, policija, ministarstvo spoljnih poslova i novinarska organizacija. Jasno je da je sukob činovnika vrh ledenog brega – ispod površine je težak politički sukob u vladajućoj garnituri.

Iz Skupštine Jugoslavije čitav taj eksplozivni paket se po hitnom postupku prenosi u Skupštinu Srbije u kojoj nema DSS-a.

Paralelno s tim, na informativni razgovor počinju da se pozivaju članovi kabineta predsednika SRJ i neki novinari, ali ne i pripadnici vladinog biroa.

Demokratska stranka Srbije (Ljubiša Jovašević, poslanik DSS-a u Veću građana Skupštine Jugoslavije), međutim, otvara dosije "Pavković" s kriminalne strane – (nafta, lekovi, stanovi, cigarete). Slične optužbe iznosi na račun drugih generala (Vasiljevića, Đakovića) koji su potvrdili Pavkovićeve tvrdnje. Na primedbe zašto to nije pominjala dok je Pavković bio na dužnosti, daje nejasne odgovore.

SVI SKANDALI: Zapravo su u svađi koja je izbila na ovaj ili onaj način reaktivirani svi skandali koji su u proteklih godinu i po dana potresali vladajuću koaliciju, a bilo ih je, čini se, oko 25.

U Srbiji u Skupštini se razvlače dva spora oko mandata. Demokratska stranka Srbije uputila je ustavnu žalbu Saveznom ustavnom sudu u kojoj traži da ovaj sud donese rešenje kojim naređuje obustavu izvršenja odluke Administrativnog odbora Narodne skupštine od 11. juna 2002. i akta Narodne skupštine od 12. juna 2002, kojim se konstatuje prestanak mandata narodnim poslanicima DSS-a.

Posle rascepa u SPS-u, razvlači se spor oko mandata, koji šef Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj poredi s onim ranijim slučajem otcepljenog Glamočaninovog dela Srpske radikalne stranke.

Rasplamsava se stručna polemika o specijalnim zakonima o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, koji je srpska vlada 10. juna po hitnom postupku predložila Narodnoj skupštini Srbije.

Profesor Ljubiša Lazarević ga je, na primer, ocenio kao skup besmislenih pravnih normi koje su u suprotnosti sa bar deset drugih zakona, upozorio na to da taj zakon pojedinim organima daje neka nedopustiva ovlašćenja (oduzimanje celokupne imovine osumnjičenom pre nego što se i utvrdi da je kriv).

Posle verbalnih varnica između srpskog ministra pravde i premijera, na jednoj, i sudija, na drugoj strani, hitno se pristupa izmeni seta zakona o sudovima, nekih osam meseci posle donošenja seta sudskih zakona. Predlagač naglašava da se time ispravljaju rezultati kompromisa s DSS-om.

U kratkom roku posle donošenja zakona o lokalnoj samoupravi, pristupa se njegovoj izmeni zbog toga što nije jasno opisano kako će izgledati drugi krug izbora za predsednika opštine.

Predsednik Saveta Vlade Srbije za borbu protiv korupcije Slobodan Beljanski podnosi ostavku.

Rasplamsava se polemika o tome koliko je policija efikasna u borbi protiv organizovanog kriminala, pred TV kamerama izbija čak spontana svađa između ministra policije Dušana Mihajlovića i potpredsednika srpske vlade Nebojše Čovića, koja se brzo zataškava, a usred rasprave o policiji u Odboru za bezbednost u Skupštini Srbije dolazi Betina vest da je zbog krivičnog dela razbojništva uhapšen Kokan Manasijević, radnik MUP-a i jedan od dosadašnjih članova obezbeđenja premijera Zorana Đinđića.

U Skupštini Jugoslavije propadaju dva pokušaja (DOS-a i DSS-a) da se formira Anketni odbor koji bi ispitao šta se zapravo desilo u aferi "Pavković" (vidi antrfile). Milan St. Protić, opozvani ambasador SRJ u Vašingtonu, koristi priliku da bi optužio SMIP da ga je prisluškivao. Ministarstvo spoljnih poslova to negira. Iz DOS-a dolazi oštra reakcija na račun SNP-a i nagoveštaj da koalicija DOS-a sa Koalicijom za Jugoslaviju na saveznom nivou više ne postoji. Nenad Čanak (LSV) u toj situaciji naziva SNP "priveskom DSS-a", traži da se čitavo društvo sa saveznog nivoa razjuri i da se DOS s crnogorskom vladom dogovori šta mu je činiti.

U Crnoj Gori je, međutim, pala vlada, a za izbor nove nema većine i uz natezanje oko kvoruma zapravo počinje razgovor o skraćenju mandata crnogorske skupštine. Malo kasnije tonovi se prigušuju, makar toliko da se poruči da se rad na izradi savezne ustavne platforme nastavlja. Potkomisija savezne ustavne komisije sastavlja poglavlje po poglavlje novog saveznog ustavnog dokumenta, ali se vidi da kardinalne razlike ostaju nerazrešene. Preko tzv. Venecijanske komisije EU diskretno asistira kako bi se čitav taj posao završio nekim pozitivnim izveštajem.

Kao da će taj ustavni posao završiti neprimećen od opšte svađe.

Šešelj špekuliše o tome da su Amerikanci otpisali Koštunicu (čim sa Zapada nema protesta zbog oduzimanja mandata poslanicima DSS-a) i "raduje se" što će DOS degradirati nosioca svoje izborne liste računajući da će obaranje Koštunice neminovno dovesti do novih izbora.

U raspravi o formiranju anketnog odbora u Skupštini Srbije Šešelj prebacuje Koštunici da je više puta prekršio Ustav, da se odrekao državnog kontinuiteta i da je doveo DOS na vlast. Šešelj citira srpsku narodnu poslovicu da bi pohvalio DOS zato što vuče Koštunicu po blatu kao svinja masnu krpu (biva upozoren od Gordane Čomić, u sledećem slučaju traži dozvolu da citira afričku poslovicu: Kad slonovi ratuju, trava strada). Gordana Čomić potom traži od Bore Drakulića (SPS) da se izvini zato što je DOS-ovcima rekao: "Dabogda si oči povadili", on odbija i dobija opomenu.

Rečju, opozicija je seirila i radovala se sukobu u DOS-u.

Šešelj priču vraća na nerasvetljeno ubistvo Momira Gavrilovića, govori da vladin biro za komunikacije vodi specijalne propagandne akcije, pominje slučajeve objavljivanja fotografija hapšenja Slobodana Miloševića, objavljivanja knjige upravnika zatvora o razgovorima koje je vodio s uhapšenim Miloševićem, tvrdi da je on, Vojislav Šešelj, još u septembru 2001. tvrdio da je Vojislav Koštunica prisluškivan, ali da istraga protiv njega ne napreduje – i, naravno, pažnju skreće na surčinsku mafiju. U prethodnoj raspravi Šešelj nekih dvadesetak puta pominje surčinski klan, jaja i – čuvenu mašinu za asfaltiranje.

Svima je jasno da taj odbor koji se najavljuje uz krupne optužbe (državni ili vojni udar, ugrožavanje institucija, rizik po živote) ne može proizvesti nikakve pravne posledice. Namera je da proizvede političke. Biće to, dakle, izborni okršaj u nekom od salona u Ulici srpskih vladara.

OTIMANJE O SILU: Tako se jedna nekad velika grupacija na putu da postigne još jedan podvig svojstven revolucijama koje jedu svoju decu – da uništi većinu s ustavotvornom težinom, kakva se u srpskom parlamentu neće skoro formirati.

U razgovoru u Pres klubu pod nazivom "Letnja groznica" profesor Jovica Trkulja s Pravnog fakulteta primećuje kako se u naš politički život spontano uvlači medicinska terminologija, pa se govori o krizi, groznici, itd. On je, parafrazirajući Karela Kosika, podsetio na to da politička kriza može biti pozitivna i negativna. Primera radi, Česi su političku krizu pretvorili u uspeh, dok kod nas nema izgleda da će iz tekućih trvenja bilo šta dobro ispasti.

Trkulja smatra da je dodatni problem u tome što u praksi nema podele vlasti – premijer je preuzeo ključne tokove finansija, stavio je medije i policiju pod svoju kontrolu, dok se sada vodi politička borba oko kontrole vojske.

"Osnovni problem posle 5. oktobra bio je u tome što su zadržane sve poluge vlasti, dok su se promenili samo titulari vlasti", procenjuje Vladimir Goati iz Instituta društvenih nauka.

Zapravo, nije pokazana politička volja da se promeni pravni okvir vladavine i da se uspostave pravni okviri kontrole vlasti. Umesto vladavine prava, na sceni imamo vladavinu nad pravom.

Po njegovom mišljenju, svedoci smo da afera sustiže aferu, dok ni prethodne nisu razrešene.

U sličnoj atmosferi najverovatnije će proći i predstojeći predsednički izbori kojima će prethoditi predizborna kapanja u kojoj će najvažnije biti ocrniti političkog protivnika svim sredstvima.

Nažalost, nema nagoveštaja da bi mogao da bude postignut bazični konsenzus o krucijalnim pitanjima, što znači da građani žive u nedovršenoj državi. Taj temin u našu politikologiju uveo je svojevremeno filozof Zoran Đinđić.

KANDIDAT: U takvoj atmosferi potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus odlazi u Mionicu, na Mišićeve dane, što je u široj javnosti protumačeno kao početak predizborne kampanje.

Labus je o svojoj nameri da se kandiduje za predsednika Srbije već obavestio predsednika SRJ Vojislava Koštunicu i premijera Zorana Đinđića. Najavio je da će on nastupiti pod svojim imenom i prezimenom u izbornoj trci koju definiše kao referendum o tome da li će Srbija nastaviti s reformama ili zastati. Kaže da budući predsednik treba da ima podršku ne samo partija već i sindikata i mladih. Ide, dakle, na neku vrstu "nepartijske kandidature" i možda traži oslonac u nečemu što bi se moglo nazvati antipartijskim sindromom u našem političkom životu.

Vladimir Goati, koji, doduše, pošto je angažovan u Institutu G17 može imati i neki uticaj na izbor strategije i taktike, konstatuje da je ugled partija kod nas veoma nizak, a na Istoku toliku količinu antipartijskih stavova istraživači mogu zabeležiti možda samo još u Rusiji.

Jovica Trkulja, međutim, smatra da je Labus napravio stratešku grešku kada se na početku izborne trke legitimisao kao intelektualac, jer po startu njegove kampanje izgleda da će skupljati glasove u krugu dvojke. Naša javnost po pravilu ne podržava intelektualce, što je svojevremeno pokazao onaj slučaj kada je Bora Pekić izgubio od Šešelja u Rakovici. Trkulja ovu dijagnozu možda izvlači i iz vlastitih studija o nesrećnim sudbinama srpskih intelektualaca u politici, koji u toj vrsti aktivnosti izgore kao leptiri na sveći. Takav je, uostalom, bio i slučaj i s velikanom naše pravne nauke Slobodanom Jovanovićem.

Labusovo samostalno legitimisanje, međutim, proizilazi iz političke dinamike u kojoj se našao DOS.

Bilo je dosta taktiziranja oko davanja podrške za tu kandidaturu u "ostatku DOS-a, kome se, s jedne strane, žurilo da zakaže predsedničke izbore još u toku leta, dok je Koštunica zauzet saveznom platformom, a, s druge strane, odugovlačilo se s pokretanjem rasprave o favoritu zato što bi ona možda pokazala da ostatak DOS-a nije jedinstven. Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije, još formalno u predsedništvu DOS-a, već odavno najavljuje da će se kandidovati za predsednika Srbije i sudara se baš s Labusom i sa G17 PLUS, o kojima govori mnogo grublje nego što se ikada DSS, koji je iz tog kruga izašao, o njima izrazio. Nebojša Čović je ponavljao da je još mlad za predsedničku trku, ali da će razmisliti. Užički odbor Demokratskog centra stavio je do znanja da solidnim kandidatom za predsednika Srbije smatra Dragoljuba Mićunovića, predsednika Veća građana Skupštine Jugoslavije. Milan St. Protić, politički savetnik u Demohrišćanskoj stranci, kandiduje Vladana Batića, što kasnije biva demantovano. Partije i pojedinci ističu predsedničke kandidature ponekad ne zbog uverenosti u pobedu, već zbog toga što i partija i kandidat postaju vidljivi. Predsednička trka je međutim kod nas donosila traumu nokauta. Pedesetak onih koji su trčali predsedničku trku, od Milana Panića do Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića, o marginalnijim kandidatima da se i ne govori, posle gubitka predsedničkih izbora zapadali su u veliku agoniju. Deo tog samokandidovanja biće verovatno moneta za trgovinu u okviru ostatka DOS-a.

IZGLEDI: Moguće je da u tom oklevanju Predsedništva DOS-a da na samom startu energično stane iza Labusa ima i želje da se njegova kandidatura ne vezuje previše za relativno slabe izborne performanse Demokratske stranke (oko 16–17 odsto) niti za Zorana Đinđića koji ima veći broj protivnika nego pristalica. Međutim, u takvim stvarima ništa nije gore od pokušaja zabašurivanja.

Moguće je da u ostatku DOS-a ne žele da se kandidat ne izloži predugoj negativnoj kampanji kakvu ta grupacija pokreće protiv Vojislava Koštunice. Pitanje je onda zašto su prerano počeli da govore o predsedničkim izborima.

Koštunica je stavio do znanja da mu ustav ne zabranjuje da se kandiduje za predsednika Srbije dok obavlja dužnost predsednika SRJ. Kaže, međutim, da još nije ništa odlučio. Demokratska stranka Srbije izlaskom iz srpske skupštine dovodi sebe u previše pasivnu poziciju i moraće da nagovori Koštunicu da se uključi u predsedničku trku.

U odnosu na Labusa Koštunica je zasad favorit – mada neke ankete uljuljkuju Labusa, ne bi trebalo da ga zavaraju.

Istraživači javnog mnjenja naime beleže dve vrste podrške, takozvanu široku a plitku, i takozvanu dubinsku podršku. Uprošćeno govoreno, kad se traži zbir pozitivnih mišljenja, to je ona veoma široka podrška, Koštunica se zadržava na 77 odsto, a Labus se po jednoj ne tako strmoj liniji penje na 66 odsto. Kad se od anketiranih traži da kažu o kom političaru imaju veoma povoljno mišljenje, Labus je gotovo izjednačen s Koštunicom (po 27 odsto u prolećnoj anketi prestižnog i uzdržanog Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka). Kad se, međutim, postavi pitanje o političaru od najvećeg poverenja, što je indikator izborne orijentacije, Koštunica knjiži 31,5, a Labus samo 7,7. (Izvor IDN, proleće 2002.)

Koštunicu takođe ne bi trebalo da zavara rezerva podrške s obzirom na to da je linija njegovog uticaja dugo išla nadole. On će morati da izdrži ofanzivu ostatka DOS-a, mada, ruku na srce, od kada je kampanja protiv njega pojačana posle afere Peričić, njegov rejting je malo porastao.

U avgustu 2000, kada se kandidovao, Koštunica je imao 15 odsto te tvrde podrške, a Slobodan Milošević 21 odsto; do izbora 24. septembra Koštunica se popeo na 24, a Milošević pao na 18 odsto tvrde podrške. Koštunica je posle postao simbol nečeg drugog i imao je Titovu popularnost (56, 58, 53) da bi se ona zatim zakonito razložila (45, 43. 41, do 38 odsto oktobra 2001) Posle razlaza sa DOS-om njegova lična popularnost se kreće između 29 odsto i 32 odsto u proleće 2002. godine. Slobodan Milošević je takvu popularnost uživao samo 1995, posle Dejtona, a samo jednom, na početku pluralističkog perioda bio je iznad tog nivoa (na nekih 42 odsto 1990).

Sposobnost Koštuničine strane da kapitalizuje afere je mala. Može se samo zamisliti šta bi Tito radio kad bi odlučio da javnosti saopšti da je prisluškivan.

Važnije od tog pitanja je da li ti predsednički izbori, sami za sebe, mogu da razreše tu sve razuđeniju krizu. Kako sada stvari stoje, predsednička kampanja, ovakva kakva počinje, ozbiljno će rasklimati sve institucije i potkopati njihov inače istanjeni legitimitet i produžiti konfuziju jedne nedovršene države.

Zahtev DSS-a da se donese savezna ustavna platforma, da se potom promeni ustav Srbije, a da se tek onda raspišu savezni i republički predsednički i parlamentarni izbori, pri sadašnjim odnosima ne izgleda ostvarivo. Inercija sukoba potpuno će omađijati i zaslepeti aktere, i učiniti ih neupotrebljivim za narodne poslove. Jedini oblik deblokade sistema u takvim uslovima jesu vanredni izbori na svim nivoima, za ustavotvornu skupštinu, naravno.