Kad bi u pitanju bila neka druga disciplina, a ne politika, u čijoj se osnovi nalazi borba za vlast, čovek bi mogao pomisliti da su glavni crnogorski igrači poslednjih dana potpuno pomešali svoje uloge.

Predrag Bulatović, lider Socijalističke narodne partije (SNP), stožera trostranačkog bloka okupljenog oko ideje državne zajednice Crne Gore i Srbije, u utorak je stopirao sednicu Skupštine, sazvane radi verifikovanja Polaznih osnova za nove odnose Srbije i Crne Gore – i to zato da bi amandmanima sročenim u Podgorici uticao na dokument potpisan pod budnim okom Evropske unije.

Tri i po meseca pre roka (13. jul) koji je, ne tako davno, odredio kao datum svečanog proglašenja nezavisnosti Crne Gore, crnogorski predsednik Milo Đukanović objašnjavao je, takođe u utorak, narodnim izabranicima zašto je sporazum o očuvanju zajednice sa Srbijom upravo korak ka ispunjenju tog, javno datog obećanja, i pride kao argument iznosio tvrdnju o međunarodnom priznanju crnogorskog imena (nova država zvaće se Srbija i Crna Gora).

Dve stranke članice "reformističkog bloka", okupljenog oko Đukanovićeve Demokratske partije socijalista (DPS) – Liberalni savez (LS) i Socijaldemokratska partija (SDP), povukle su poteze koji su uzdrmali vladavinu DPS-a mnogo jače od svih višegodišnjih nastojanja suprotstavljenog bloka Za Jugoslaviju. Najpre su svoj pristanak na reformulisanje uslova saradnje u okviru "reformističkog bloka" uslovile dobijanjem gotovo svih ključnih političkih pozicija u zemlji – a što je u drastičnoj suprotnosti s pojedinačnom snagom tih stranaka u biračkom telu – a onda je Miodrag Živković, politički lider LS-a, posredstvom TV Crne Gore, zatražio da se Djukanović i crnogorski premijer Filip Vujanović povuku sa funkcija "i svoja mesta prepuste mlađim kadrovima DPS-a".

ŠTA HOĆE LIBERALI: U utorak kasno popodne, u vreme nastajanja ovog teksta, crnogorski analitičari su utiske s prvog dela skupštinskog zasedanja uspeli da saberu samo u prognozu da, uprkos svim natezanjima i zatezanjima, verifikovanje sporazuma o novim odnosima Srbije i Crne Gore nije dovedeno u pitanje. Prognozu o političkom raspletu "postsolanijske" zavrzlame, međutim, niko se nije usuđivao da s potpunim ubeđenjem iznese.

Iako su prethodnih dana, rukovodeći se jednostavnim sabiranjem interesa (osvajanje što veće moći), prognoze išle u pravcu očuvanja trojnog "independističkog" bloka, u utorak popodne činilo se isplativijim kladiti se na varijantu propasti pregovora DPS–SDP–LS (u kojima se s najviše žara angažovao SDP) i raspisivanja prevremenih parlamentarnih izbora. Argument za najavu prevremenih izbora pronađen je u činjenici da LS, kod koga se nalazi ključ potencijalnog sporazuma o obnavljanju "reformističkog bloka", nije uvek sklon receptu klasičnih trgovaca – tražiti maksimum da bi se dobio optimum. Ta stranka je, naime, i nakon prošlogodišnjih parlamentarnih izbora, u vreme formiranja koalicione vlade, postavljala zahteve za koje se unapred znalo da neće, a pravno čak i ne mogu, biti ispunjeni – ne samo da je zahtevala ključna ministarska mesta (policije i pravde), državno tužilaštvo i sekretarijat za zakonodavstvo već joj se učinilo zgodnim da joj DPS ustupi pet poslaničkih mandata. Zato su u Podgorici krenula različita nagađanja oko eventualne pozadine "navike" LS-a da zahteva ono što zna da neće dobiti a koja dosežu čak i do teorije da je najekstremnije independistički orijentisana partija, zapravo, neka vrsta "eksponenta Beograda".

Jedna druga činjenica, međutim, predstavljala je protivteg, zbog koga se ni od prognoze o reanimaciji saradnje DPS–SDP–LS nije odustajalo: oštar sukob oko načina izbora poslanika parlamenta nove državne zajednice pokazao je da se Đukanović ozbiljno plaši izbora, zbog čega bi, uprkos javnim zaklinjanjima, mogao biti spreman na sasvim neumerene ustupke (jedna takva najava lansirana je i preko podgoričkih "Vijesti" koje su objavile tvrdnju da će DPS u cilju odobrovoljenja LS-a i SDP-a ponuditi usvajanje Zakona o referendumu, u kome bi precizno bio naznačen datum u proleće 2005, kada će se građani Crne Gore, nakon isticanja trogodišnjeg moratorijuma, izjasniti o državnom statusu. Tekst tog zakona, bez datuma održavanja referenduma, predložili su LS i SDP, ali ga je crnogorski parlament krajem novembra odbio – protiv su glasali i poslanici DPS-a).

PRAVILA POSLANIČKOG KASTINGA: Bulatovićev SNP, naime, zatražio je da se u skupštinski zaključak, nakon rasprave o Polaznim osnovama o novim odnosima Srbije i Crne Gore, unese i odredba da će se, nakon usvajanja Ustavne povelje, održati neposredni savezni izbori, na kojima će građani birati svoje predstavnike u novoj skupštini (tim zahtevom, SNP je čak uslovio i svoju ranije obećanu podršku Polaznim osnovama).

Đukanović se, međutim, takvom načinu izbora najoštrije protivi i zalaže se da Skupština Crne Gore odredi svoju delegaciju koja će Podgoricu zastupati u Beogradu, što više nego jasno ukazuje na njegovu potrebu da izbegne izbornu proveru (opasnost da SDP i LS, u skladu sa svojim programskim orijentacijama, ignorišu savezne izbore više nego ozbiljno umanjila bi Đukanovićevu snagu u odnosu na Koaliciju za Jugoslaviju u novom saveznom parlamentu).

Zato je zaključak nakon prvog dana sednice crnogorske skupštine imao samo već pomenutu ocenu da će to biti "interesantna višednevna debata" koja će rezultirati verifikacijom "beogradskog sporazuma", procenu da će SDP ispuniti svoje obećanje i napustiti vladu Filipa Vujanovića i dodatak da će tome uslediti višednevna gnjavaža u vidu pokušaja DPS-a da od SDP-a i LS-a ipak iskamči neku vrstu podrške opstanku na vlasti. U mogućnost stvaranja koalicije DPS–SNP, gotovo da niko ne veruje (obe strane su najodlučnije demantovale takve spekulacije) a ni prognoza o koncentracionoj vladi ne kotira se previše visoko.