Virus koji je bukvalno pokorio zemaljsku kuglu ostavlja razorne posledice kako po naše živote tako i po ekonomski prosperitet. Globalni rast BDP-a je prvi put posle Drugog svetskog rata ušao u crveno 2009. godine i zabeležio rezultat od -1,7 odsto. Procene MMF-a su da će globalni rast ove godine, drugi put posle rata, biti negativan, čak 2,6 puta gori nego 2009. Očekuje se da će iduće godine nivo svetskog BDP-a biti tek nešto bolji od onog 2019. i to za svega 0,6 odsto. Drugim rečima, 2020. je za svet izgubljena godina.

Evropska komisija u najsvežijim procenama govori o padu od 7,5 odsto u ovoj godini i mršavom rastu od 4 odsto iduće godine. EU će tek 2022. dostići BDP iz 2019. Znamo da je EU naš ključni ekonomski partner, kome ide dve trećine našeg izvoza i odakle dolazi najviše investicija. Sve što EU čini da njima bude bolje – posredno pozitivno utiče i na nas. I masivan ECB-ov program kupovine obveznica od 1,35 milijardi evra kojim se upumpava likvidnost, i niska referentna stopa na evro koja će u srednjem roku držati kamate komercijalnih banaka na niskom nivou, i Next generation EU program koji predviđa 750 milijardi evra za zemlje članice.

SPOLJNI FAKTORI

Koliko nam je Evropa važna najbolje govori i podatak Narodne banke da su strane direktne investicije iz EU u period 2010–2019. činile gotovo 70 odsto svih investicija. Takođe, politika niskih kamatnih stopa i štampanje para američkog FED-a utiče na smanjenje averzije prema riziku investitora tako da na međunarodnom tržištu, na kome se zadužujemo da bismo finansirali deficit, vladaju povoljni uslovi i za nas, uprkos tome što nam je kreditni rejting još jednu stepenicu ispod investicionog.

Analitičari vodećih banaka iz SAD očekuju da će ekonomija nadoknaditi izgubljeno u trećem kvartalu sledeće godine. EIA predviđa za 2021. da će prosečna cena sirove nafte tipa Brent iznositi 47 američkih dolara za barel. To je taj spoljni ekonomski kontekst bitan za nas i rizici da procene podbace naniže su značajniji – usled mogućeg izbijanja novih talasa pandemije, pogoršanje uslova na finansijskim tržištima, odnosa velesila… Pozitivan uticaj došao bi od ranije i uspešnije primene programa vakcinacije, pronalaska efikasne terapije za lečenje obolelih i povećanja programa finansijske podrške.

PRVO ZDRAVLJE, ONDA EKONOMIJA

Često se kod nas, kao i u svetu, moglo čuti da se prilikom određivanja mera za suzbijanje pandemije mora misliti na ekonomiju. Ekonomije nema bez ljudi. Da bismo sačuvali ekonomiju, prvo moramo sačuvati ljude. O tome govori i papir objavljen u okviru The Institute for New Economic Thinking. Na osnovu ovogodišnjeg iskustva u borbi protiv pandemije, zemlje su grubo svrstane u dve grupe. Prva grupa, u kojoj su zemlje koje su se brzo usredsredile na suzbijanje i eliminisanje virusa, privremeno žrtvujući ekonomiju kako bi sprečili širenje virusa i spasle živote; i drugu, u kojoj su države koje su dale prioritet jačanju svojih ekonomija i oduprle se, ograničile ili prerano ograničile intervencije za kontrolu pandemije i sada se suočavaju sa visokim stopama zaraze i merama zatvaranja.

Potom su pozicionirane uzimajući u obzir broj umrlih na milion stanovnika i ekonomski gubitak (MMF pristup – gubitak BDP-a gng plus trošak za stimulativne mere, dug i druge obaveze). Prva grupa je prošla bolje u oba aspekta (Kina, Koreja, Novi Zeland, Island, Vijetnam, Tajland, Australija…). U međuvremenu, zemlje koje su žrtvovale živote imaju tendenciju da završe kako sa visokim mortalitetom, tako i sa visokim ekonomskim troškovima.

POTREBNE HITNE EPIDEMIOLOŠKE MERE

Sada je lako reći kako je trebalo da se nastavi sa merama još u prvom talasu dokle god se ne postigne potpuna kontrola nad virusom. Jasno je i da ubrzanje pandemije dovodi do toga da se deo građana i samostalno odluči da ograniči svoje kretanje što povratno ima negativan uticaj na ekonomiju. Da se to upravo sada dešava, o tome najbolje govore i brzi ekonomski indikatori poput onih o mobilnosti ljudi (Google, Apple) ili transakcija debitnim/kreditnim karticama. Dakle, odgađanje primene mera ne ograničava ekonomske gubitke u uslovima ubrzanja širenja virusa.

U studiji koju je AmCham radio u saradnji sa Medicinskim fakultetom u Beogradu i Ekonomskim institutom, ključne poruke su povećanje kapaciteta testiranja, osnaživanje epidemiološkog nadzora i jačanje zdravstvenih kapaciteta. Usled smanjenja obima pruženih zdravstvenih usluga u državnom sektoru, preporuka je da se uključi i privatni sektor koji može da pruži značajan set usluga, uz jasne kriterijume i protokole, uključujući testiranje. To je preporuka i Svetske zdravstvene organizacije.

Ne zaboravimo da iako je zdravstveni sistem besplatan, građani za zdravstvene usluge izdvajaju iz svog džepa, u odnosu na ukupna izdvajanja za zdravstvo, prema podacima Svetske banke, visokih 40 odsto. Ne treba sumnjati da će dodatne mere iz "arsenala" zatvaranja kod nas morati da se donesu hitno, zbog prenapregnutog zdravstvenog sistema.

DOBRE I LOŠE EKONOMSKE MERE

Što se ekonomskih mera tiče, vlasti u većini zemalja su na sličan način odgovorile izazovima. O tome je bilo dosta reči. I mere fiskalne i monetarne podrške ovdašnjih vlasti su bile dobre, uz neke izuzetke. Naše javne finansije su zdrave i sada se vidi koliko je bilo opravdano konsolidovati ih u prethodnom periodu od 2015. do 2017. Otuda smo, za razliku od recimo Rumunije, imali prostora da pomognemo ekonomiji.

Mere fiskalne podrške u Srbiji iznosile su 10p BDP-a i na nivou su proseka za zemlje CIE. Razlikuje nas veće učešće direktnih budžetskih podsticaja u odnosu na učešće mera podrške likvidnosti (krediti/garancije). Neki ekonomisti kritikuju neselektivnost mera (minimalac za sve zaposlene MMSP). Ipak, tu meru je iskoristilo 60 odsto obuhvaćenih, pa se može reći da nas neselektivnost nije koštala. Mislim da je u tom trenutku, iako se malo kasnilo (prva isplata je bila u maju), bilo važnije da pomoć stigne brzo, i to naročito zbog održavanja nivoa poverenja u ekonomiju.

Mera od 100 evra za sve je bila pogrešna. Ovde je bio mnogo bolji pristup less is more – mreža podrške za socijalno osetljive delove društva, čime bi učinak bio znatno veći. Mali broj bogatih zemalja je primenio takvu meru, a kriterijum za pomoć su postavili i oni najbogatiji poput SAD.

Takođe, program otkupa korporativnih obveznica nije bio transparentan (emitovane i istog dana prodate centralnoj banci, cena, iznos…). I za takvom merom neortodoksne monetarne politike u uslovima kada još nisu bili iscrpljeni svi drugi instrumenti, poput repo stope, nije bilo nužde. Eventualni fiskalni rizici ne bi trebalo da se prelivaju na leđa monetarne politike.

Sa druge strane, davanje likvidnosti sekundarnom tržištu državnih obveznica obezbedilo je stabilnost cena po kojima se država finansira na dinarskom primarnom tržištu i to je bila dobra mera.

DEFICIT OD 8,8 ODSTO

Imajući u vidu procenjeni ekonomski pad za zemlje CIE od 5,2 odsto (procena Evropske komisije), kao i očekivanja da će rezultat Srbije biti znatno bolji (prognoze od minus jedan do minus tri), naš projektovani fiskalni deficit za ovu godinu trebalo je da bude niži od 7,5 odsto, što je očekivani prosek za CIE. Umesto toga, idemo na 8,8 odsto, što će pogurati i dug na nivo od skoro 60 odsto.

Veće učešće poljoprivrede, prehrambene industrije, proizvodnje kućne hemije i malo učešće turizma u kreiranju BDP-a značajno su ublažili ekonomski pad. Istovremeno, ne može se na tome bazirati brzi rast u perspektivi zbog niskog potencijala za isti. Koštali su nas evro za sve, pomoć javnim preduzećima, ranije nedovoljne investicije u zdravstvo i 10p rast zarada u javnom sektoru. Dobro je da se ni u rebalansu ni u budžetu za 2021. nije štedelo na javnim investicijama.

PRETERANI OPTIMIZAM I OČEKIVANJA

Kvalitet života ne donosi samo dinamičan rast BDP-a. Želimo i bolji vazduh, čiste reke i zemljište i bilo bi poželjno da se deo enormno naraslih kapitalnih izdvajanja u sektoru bezbednosti, u poslednjih nekoliko godina, preusmeri u ekološke i komunalne projekte. Takođe, treba nam restrukturiran EPS koji će izaći sa kredibilnom dugoročnom strategijom investiranja u zelenu energiju.

Plate u javnom sektoru morale bi da rastu daleko niže uz konačno određivanje platnih razreda. Dobro je da se budžetom sledeće godine deficit svodi značajno na niže. Uz uštede na nekim pozicijama, ostaje mali prostor za eventualnu selektivnu pomoć privredi.

Rizik je previše optimistična projekcija rasta BDP-a od 6 odsto i na njoj zasnovane projekcije prihoda. Suviše je neizvesnosti vezane za pandemiju i pitanje kada ćemo moći pristupiti masovnoj vakcinaciji. Troškovi zaduživanja na međunarodnom tržištu jesu izuzetno povoljni, ali se mi još uvek zadužujemo po cenama koje su više od onih za razvijene ekonomije ili CIE. Dobro je Fiskalni savet primetio kako je naš trošak finansiranja relativno isti kao u razvijenoj zemlji sa dugom od 120 odsto BDP-a.

Očekujem da donosioci odluka, uz iskustvo koje imaju iz prethodne fiskalne krize, novi aranžman sa MMF-om i realnu mogućnost da uz dinamičan rast i nizak deficit obezbedimo investicioni kreditni rejting (prvi put u istoriji), neće rizikovati sa javnim finansijama. Za dinamičniji rast privatnog sektora koji sve to treba da plati potreban je napredak u vladavini prava, efikasno pravosuđe, borba protiv korupcije i predvidljivost procesa donošenja zakona (javne rasprave).