Rat je Blagoja Jovovića 1941. godine zatekao u rodnoj Crnoj Gori. U početku je bio u partizanima, učestvujući u bici kod Pljevalja, da bi tek kasnije, nakon raskola četnika i partizana, prema rečima istoričara Đure Radosavovića u emisiji "Oko" RTS-a, prešao u Jugoslovensku vojsku u otadžbini (JVO). Bio je kod Baje Stanišića i Jakova Jovovića, odgovornih za mnoge zločine nad zarobljenicima i civilnim stanovništvom, i kolaboraciju sa okupatorom na području Crne Gore. Međutim, druga priča o Jovoviću počinje mnogo godina kasnije.

MOMCI IZ ARGENTINE

S obzirom na to da je bio pripadnik poražene vojske, par godina je proveo u Italiji, odakle je 1947. otišao za Argentinu. Argentina je bila otvorena za sve: od nemačkih nacista, preko italijanskih fašista, sve do pripadnika ustaške, četničke, ljotićevske i ostale jugoslovenske emigracije koje su se našle na drugoj strani istorije. Blagoje se po Argentini snalazio kako je znao i umeo: bio je moler, kamenorezac, konobar, trgovac, da bi na kraju dogurao do hotelijera. Emigracija je bila jako dobro povezana, svi su bili umreženi i jedni drugima su efikasno dojavljivali šta je ko od koga saznao i načuo.

I Ante Pavelić, odbegli poglavnik Nezavisne Države Hrvatske, vucarao se po južnoameričkim bespućima nakon sloma ustaškog sna. Preko tajnih kanala komunikacije, do Blagoja Jovovića je stigla informacija da se Ante Pavelić nalazi u njegovoj blizini. Uz pomoć bivših saboraca, Jovović se odlučuje da izvrši atentat na čoveka koji je odgovoran za smrt mnogih na Balkanu.

Te noći, 10. aprila 1957. oko devet uveče, Pavelić se vraćao kući, ali je video da nešto nije bilo kako valja. "Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video… počeo da viče: ‘Majku ti jebem srpsko-jevrejsku, komunističku!’ Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi. Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na

dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada. Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu. Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega. U tom trenutku pomislim – bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi! Dal da ga pribijem?

Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se… Ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom. I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu. Neko viče: ‘Jure, Jure!’ I puca se prema meni. Ja se okreni i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hica. Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom. Narod izlazi. Pitaju – šta je bilo? Onako zadihan, govorim im: ‘Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se pa pucaju na sve živo!’ ‘Taj je lud ili pijan’, vičem da me i oni sa prozora čuju. Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj," ispričao je Blagoje Jovović u knjizi Dva metka za Pavelića autora Tihomira Tihe Burzanovića.

Ante Pavelić je dve godine kasnije preminuo u Madridu zbog komplikacija od zadobijenih rana, dok onaj koji je pucao na njega nije otkrio da je to učinio sve do 1998. godine, kada je došao u Crnu Goru i tom prilikom sve ispričao mitropolitu Amfilohiju Radoviću. Blagoje Jovović je preminuo 1999. godine.

ČETNIK I SLUŽBA

Iz ove priče nastala je knjiga, koja je postala jedini izvor da se tako nešto na ovaj način uopšte dogodilo. Cela priča oko atentata je idealna za tarantinovski scenario, međutim, postavlja se pitanje šta se stvarno desilo. Na poziv i mejl upućen Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) da li može da ima uvid u arhivsku građu koja svedoči o atentatu, novinar "Vremena" do zaključenja ovog broja nije dobio odgovor.

Istoričar Dejan Ristić za "Vreme" kaže da "osim usmenih svedočanstava samog Jovovića, kao i nekoliko publicističkih tekstova, istorijska nauka raspolaže arhivskom građom koja svedoči o zvaničnim zahtevima Jugoslavije upućenim argentinskim vlastima da se izruči Ante Pavelić, kako bi mu u našoj zemlji bilo suđeno za monstruozne zločine". On dodaje da "istorijska nauka raspolaže i sa planom jugoslovenske tajne službe da Pavelić bude kidnapovan i doveden u Jugoslaviju gde bi mu bilo suđeno, kao i u vezi sa osnovnim okolnostima Jovovićevog atentata na Pavelića".

"Dakle, jugoslovenske vlasti činile su napore da utvrde mesto skrivanja tog zlikovca, kao i da ga privedu pravdi. Nakon što su argentinske vlasti odbacile zvaničan zahtev Jugoslavije za ekstradiciju Pavelića, i to pod izgovorom da lice sa tim identitetom ne boravi na području Argentine, došlo se na ideju da on bude kidnapovan i prebačen u Jugoslaviju kako bi mu bilo suđeno. Iako su osnovne pripreme za izvođenje tog poduhvata bile sprovedene, nažalost, čitava operacija nije bila okončana do kraja. Ideja Jovovića i njegovih saradnika da izvrše atentat na Pavelića bila je poznata jugoslovenskim vlastima, a posebno predstavnicima naše tajne službe sa kojima je on blagovremeno uspostavio neposredan kontakt", objašnjava Ristić.

Dr Dmitar Tasić, viši naučni saradnik na Filozofskom fakultetu Univerziteta Hradec Kralove u Češkoj, slaže se sa time da je Pavelića jugoslovenska tajna služba pratila. "Tu se postavlja drugo pitanje – da li je jugoslovenskoj javnosti krajem

50-ih godina smelo da se saopšti da je operacija kojom su rukovodili bivši četnici rezultirala smrtnim ranjavanjem Pavelića, koji je u Argentini živeo pod lažnim identitetom? Njegov odlazak u Frankovu Španiju, sa kojom FNRJ nije imala diplomatske odnose, definitivno je otežao bilo kakvu verifikaciju", ističe Tasić.

"Druga dokumenta koja bi o ovome štošta mogla da kažu su izveštaji vojnog atašea FNRJ u Buenos Ajresu. Nažalost, ta građa je zatvorena za javnost, i dokumenta bivše savezne UDB-e; njihova upotreba je političko pitanje, kao i svako drugo u ovoj zemlji. Tu je i argentinska građa – policijski i drugi izveštaji nastali u vezi sa događajem; pucnjava tog obima nije mogla da prođe nezapaženo. Međutim, mislim da je do tog dela priče jako teško doći zbog daljine, jezika, turbulentne istorije Argentine, i uopšte velike nepoznanice koju za eventualnog istraživača ova zemlja može da predstavlja. Mnogo o celoj aferi mogu da nam kažu spisi ustaške emigracije. Narodna biblioteka Srbije je kao obavezu imala da prikuplja publikacije neprijateljske emigracije", smatra Tasić.

NA GRANICI ISTORIJE I POP KULTURE

Blagoje Jovović je danas dostigao kultni status, o njemu se raspredaju raznorazne teorije: od toga da je ipak sarađivao sa tajnom službom Jugoslavije, pa da je bio usamljeni revolveraš i osvetnik, preko mišljenja da je "novi Gavrilo Princip", do toga da li se uopšte tako nešto i dogodilo, i da li bi trebalo da dobije ulicu u Beogradu ili ne, budući da je preuzeo pravdu u svoje ruke.

Ristić smatra da nema nikakve dileme u to da se desio atentat na Pavelića koji je izvršio Jovović. "Taj atentat je ubrzao smrtni ishod kod tog zločinca, i to je onaj trenutak u istoriji kada govorimo o istinskom zadovoljenju pravde. Takvih primera imamo na pretek u opštoj istoriji.

Čin Blagoja Jovovića, koji doživljavam pravednim i rodoljubivim, nije nešto što bi trebalo pretvarati u predmet bilo kakve mitomanije. Neophodno je okončati naučna istraživanja i javnosti predočiti sve činjenice u vezi sa tim značajnim događajem. Sa druge strane, istorijska nauka ni na koji način ne može da predupredi da određene značajne istorijske ličnosti, događaji ili procesi postanu predmet pojačanog interesovanja javnosti, a posebno u domenu tzv. popularne kulture. To su dve realnosti, istorijska i popularna, koje se mahom ne dodiruju", objašnjava Ristić.

Dmitar Tasić pak smatra da bi Blagoja Jovovića trebalo posmatrati iz konteksta etosa u kome je odrastao i kojim je živeo. "To je bio čovek koji je po atentatu na Pavelića izabrao anonimnost, što zbog bezbednosti, što zbog osećanja skromnosti. On je tek na sugestiju drugih odlučio da izađe u javnost i otvoreno govori o činu koji je počinio. Po mom mišljenju, on to sigurno nije radio da bi jednog dana dobio ulicu u Beogradu, a još manje da bi se njegov ‘lik i delo’ zloupotrebljavali u dnevno-političke svrhe", izričit je Tasić.

Na pitanje zašto danas, nakon toliko vremena, nemamo jasan i precizan odgovor da li se taj atentat dogodio na takav način, Tasić kaže da "to nije jedina tema na koju nemamo odgovor." "Vinston Čerčil je bio u pravu kada je za Balkan rekao da je to region koji proizvodi više istorije nego što može da je konzumira. Ovde se postavlja pitanje njene upotrebe, odnosno, u ovom slučaju – zloupotrebe istorije.

Dok se sukobljavaju mišljenja i moje kolege zbog toga dolaze na udar nestručne javnosti, mi raspravljamo o Blagoju Jovoviću, a ne o potezu gradskih vlasti da promenom naziva pojedinih ulica uzburkaju javnost i skrenu pažnju sa mnoštva mnogo važnijih tema. Precizno i pravovremeno aplicirana doza kontroverze, začinjena nacionalizmom, kao i uvek do sada se pokazala efikasna da se, narodski rečeno, ‘zabavimo o jadu’ dok mnogo važnije teme prolaze ispod radara", zaključuje Tasić.