Ne može se reći da je u razvijenim zemljama potpuno uklonjen partijski uticaj na javna postavljenja, pogotovo u državnim kompanijama od golemog interesa koje barataju priličnim novcem građana. Međutim, ti uticaji su ograničeni brojnim regulama koje se, za razliku od Srbije, strogo poštuju. Javne firme i ustanove imaju svoju zakonsku autonomiju, ali čak i da je nema, malo ko bi se osmelio da na funkciju direktora javnog preduzeća postavi stranačkog šalabajzera. Naime, vlastima odgovara da preduzećima gde država ima puno ili delimično vlasništvo upravljaju stručni i savesni ljudi, pošto je i to parametara na osnovu kojih će se građani opredeljivati na izborima.

Naravno, Srpska napredna stranke nije izmislila stranačko upravljanje javnim preduzećima u Srbiji: oni su bili i ostali mračno skladište partijskih kadrova, gde mnogi ne dolaze na posao već na platu, iz njih se na različite načine izvlače pare, finansiraju stranačke aktivnosti, sa njima izdašne ugovore sklapaju privatne kompanije bliske vlasti… Ali za vakta naprednjaka sve je dovedeno do paroksizma.

Pod broj jedan, aktualna vlast se do balčaka razbahatila i iskreno misli da je cela država njena prćija. Pod dva, SNS ima dramatično skromne stručne kapacitete da bi teško mogao dobro da upravlja i jednom lokalnom samoupravom, a kamoli kompleksnim sistemom kakav je država. Treće, u državama u kojima se sve važne odluke, pogotovo kadrovske, donose u jednom centru moći, teško može biti stručnog i savesnog upravljanja javnim resursima. Četvrto, javna preduzeća se u naprednjaka doživljavaju prevashodno kao važna alatka u izbornim procesima i njihova uprava ima zadatak da obezbedi sigurne glasove zaposlenih i njihove rodbine, a sve ostalo je u drugom planu, osim izvlačenja para. Zato aktuelni kolaps elektroenergetskog sistema nije posledica “savršene oluje”, kako to veli Aleksandar Vučić, već logički sled događaja i konsekvenca naprednjačkih kadrovskih rešenja.

Na čelu većeg broja najvažnijih preduzeća u Srbiji nalaze se v.d. direktori. Umesto da budu izabrani na konkursima, kako to zakon nalaže, prema informacijama Transparentnosti Srbije, od 34 preduzeća u državnom (republičkom) vlasništvu, direktore u čak 22 imenovala Vlada Srbije kao vršioce dužnosti. U 19 preduzeća direktorima u v.d. stanju je odavno istekao mandat, koji je uzgred ograničen na 12 meseci. Neka preduzeća imaju v.d. status i čitavu deceniju.

Zašto je to tako? Poznavaoci prilika vele da se v.d.-ovci drže na kratkom povocu, odnosno da moraju da budu beskrajno poslušni. Takođe, to je posledica i toga što se za imenovanja čeka odluka Aleksandra Vučića. Da li je moguće i u najluđim snovima zamisliti da se Ana Brnabić nešto oko toga pita? A Vučić od silnih obaveza ne stiže još i ovim poslom da se bakće. Sve u svemu, scenario koji vodi jedino i samo u katastrofu. Sreća je da Srbija nema nuklearke.

NEUNIŠTIVI KADROVI

Šta reći o Miloradu Grčiću, v.d. direktora Elektroprivrede Srbije, a što već nije opštepoznato? On vodi najvažniju državnu kompaniju i najodgovorniji je za kolaps elektroenergetskog sistema koji će građane Srbije koštati stotine miliona evra, ali je i dugogodišnji prijatelj Aleksandra Vučića. Stručnost potrebnu za ovu odgovornu funkciju – nema. Mediji su izveštavali da je u rodnom Obrenovcu još uvek poznatiji kao vlasnik kafića i pečenjare Fantazija.

Počeo je da studira 1990. na Beogradskom univerzitetu, ali su ga “rat i sankcije” – kako veli – zeznuli, pa je privremeno odustao od visokog školovanja i opredelio se za “čudesan svet privatluka”. Godine 2005. upisuje Fakultet za uslužni biznis u Sremskoj Kamenici, isti onaj na kojem je doktorirala čelnica Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković. Podsetimo, CINS je pisao da je njena disertacija – plagijat, odnosno da su delovi njenog rada u potpunosti preuzeti iz drugih stručnih tekstova. Pored Grčića, ovaj fakultet su završili i brojni drugi naprednjački funkcioneri. I ne samo naprednjački.

“Istinomer” je svojevremeno tražio od univerziteta Educons, u okviru kojeg radi ovaj fakultet, informacije o Grčićevom studiranju i dobio je sledeće pismeno: “Imenovani je dana 2. aprila 2012. godine završio osnovne studije na Fakultetu, odbranom diplomskog rada sa nazivom ‘Promocija kao instrument marketing strategije’. S obzirom da je Pravilnikom o kancelarijskom i arhivskom poslovanju Fakulteta za uslužni biznis definisano da se završni, diplomski, seminarski i pristupni radovi studenta čuvaju dve godine, nismo u mogućnosti da vam dostavimo primerak diplomskog rada Milorada Grčića.” U v.d. stanju na čelu EPS-a Grčić se nalazi od 2016. godine.

V.d. direktora Javnog preduzeća Pošta Srbije bivši je dvostruki ministar Zoran Đorđević, visoki naprednjački funkcioner poznat po brojnim gafovima. Ovo preduzeće je, u prvom periodu naprednjačke vladavine, bilo zabran klana Krkobabić, a kasnije je upravljanje preuzela Mira Petrović, zapamćena po brojnim poštarskim štrajkovima. Pre nego što je postao državni funkcioner, Đorđević je, kako su mediji izvestili, bio vozač guvernerke Tabaković. Poznat je i po neobičnoj izjavi iz perioda dok je bio ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Ona glasi da su neki ljudi koji su se “borili za ovu zemlju” ostali “bez određenih genitalija” i da su stoga “nesposobni za rad”. Pretpostavlja se da je mislio na “ekstremitete”. I on je završio “čudne” fakultete, a u zvaničnoj biografiji navodi da je master ekonomskih nauka. Neki tvrde da je Pošta Srbije zlatna koka SNS-a. O bezrezervnoj lojalnosti “prvog poštara Srbije” porodici Vučić najbolje govori njegova majica sa slikama Aleksandara i Andreja kao dečaka i natpisom “Srbija je večna dok su joj deca verna”.

Omiljena propagandna aktivnost predsednika Srbije je obilazak kojekakvih cesta, a često je uz njega pred kamerama i v.d. direktora Puteva Srbije Zoran Drobnjak. On na mestu ovog javnog preduzeća, velikog gubitaša, opstaje već 13-14 godina. Vučić ima običaj da Drobnjaka javno ponižava, ali ga i pored sporadičnih najava da će biti smenjen drži na važnom mestu gde se obrću ozbiljni novci. Navodno, Drobnjak nije član niti jedne stranke, mada je, kako kažu, 2008. godine, kada je postavljen za direktora Puteva Srbije, bio blizak DSS-u i, potom, sa SPS-om. Neki vele da opstaje upravo zahvaljujući tome što je Dačićev kadar.

Drobnjaka nisu poljuljale ni brojne afere, pa čak ni hapšenje 2014. Tada je priveden zbog afere “Nuba invest”, a 2017. je i prvostepeno osuđen na godinu dana zatvora kada mu je izrečena i zabrana rada na javnoj funkciji od tri godine. Njegovi saoptuženici su bili bivši ministar za zaštitu životne sredine Oliver Dulić i Dulićev zamenik Nebojša Janjić. Navodno su oštetili državu za 2,5 miliona dinara zbog nezakonitog davanja saglasnosti za izgradnju optičkog kabla slovenačkoj kompaniji Nuba invest. U decembru ove godine Specijalni sud u Beogradu ih je pravosnažno oslobodio svake odgovornosti.

Protiv Drobnjaka je i Državna revizorska institucija svojevremeno podnela krivičnu prijavu zbog malverzacija i neregularnosti, ali se ne zna šta se s njom zbilo. Ne zna se šta se zbilo ni sa optužnicom koju je Više javno tužilaštvo u Valjevu podnelo protiv njega i Puteva Srbije zbog saobraćajne nesreće novembra 2017. na putu Ub–Lajkovac kada su dve osobe poginule, a jedna povređena. Mediji su izveštavali da su Putevi Srbije izdvojili čak pet miliona dinara našeg novca za novi logo ovog preduzeća. U v.d. stanju je, evo, skoro deceniju. I kako stvari stoje, još dugo će trajati.

Ovde valja spomenuti i Dušana Bajatovića, direktora Srbijagasa, za čije zdravlje su se neki zabrinuli, dok je Vučić preslišavao ministre i direktore javnih preduzeća povodom sloma elektroenergetskog sistema. Ovaj čovek, koji ima, prema zvaničnim podacima, mesečne prihode veće od 2,3 miliona dinara (ponekad čak i 3,9 miliona), voli da kaže da nije “sramota imati”, već da je “sramota krasti”. A kažu da ima štošta po Novom Sadu i drugde – i ono što se vodi u registru Agencije za sprečavanje korupcije, i ono čega nema u javnim zabeleškama. Ne zna se šta ga je preporučilo da bude direktor važnog preduzeća (izabran 2008), osim ako to nije višedecenijska pripadnost SPS-u i drugarstvo sa Ivicom Dačićem. Kaže da je u Subotici završio Ekonomski fakultet i Višu elektrotehničku školu. Navodno ga na poziciji, osim SPS-a, drže i Rusi.

Bajatović uspeva da preživi napade svoje mitske neprijateljice, ministarke Zorane Mihajlović, koja nema šta o njemu nije loše rekla, od 2012. do danas: da je direktor koji svoje preduzeće lošom poslovnom politikom vodi u bankrot, sklapa štetne ugovore, nestručan, da je Srbijagas pun korupcije, da ne poštuje Zakon o javnim nabavkama… Iako se godinama govori o restrukturiranju Srbijagasa zbog ogromnih gubitaka, Bajatović opstaje na njegovom čelu. Protiv njega je Državna revizorska institucija svojevremeno podnosila prekršajne i prijave za privredni prestup, ali su sve to prekrili ruzmarin, snegovi i šaš. Nedavno je Bajatović doktorirao pod nejasnim i neproverenim okolnostima, a bio je vlasnik novosadske Televizije Most (i sada se nalazi u porodičnom vlasništvu), koja je svoje vrhunce dosegla puštajući porniće.

VISOKI PRELETAČI

Direktorka Službenog glasnika Jelena Trivan, nekadašnja funkcionerka Demokratske stranke, nalazi se već šest godina na čelu ovog javnog preduzeća. Poslednjih dana je bila u dva navrata u centru medijske pažnje. Prvo zbog toga što je kao šefica Upravnog odbora Filmskog centra Srbije poništila odluku konkursne komisije da se sredstva za produkciju dodele rediteljima Goranu Markoviću, Želimiru Žilniku i Srđanu Dragojeviću. Potom se pojavila vest da je ona – iz nepoznatog razloga – postala generalna direktorka kompanije M:tel iz BiH, čiji je većinski vlasnik Telekom Srbije. Doktorirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a “Vreme” je (vidi br. 1508) o tom doktoratu izvestilo sledeće: “Doktorat Jelene Trivan, direktorke Službenog glasnika i nekadašnje funkcionerke DS-a, odbranjen 2013. godine, sadrži najmanje 15 odsto teksta koji je prepisan bez navođenja izvora, a softver ‘Turnitin’ otkrio je da se 29 odsto teksta nalazi u drugim izvorima na srpskom jeziku.” Usledila je tužba Trivanke protiv “Vremena”.

Simonida Kažić je od 2017. godine v.d. direktorke Državne lutrije Srbije. Procenjeno je da je kompetentna zbog toga što je 12 godina radila kao novinarka i voditeljka na TV Pinku. BIRN je u decembru prošle godine pisao da je protiv nje finansijska policija Severne Makedonije podnela krivičnu prijavu za utaju poreza, a u okviru šire istrage o kupovini medija u ovoj zemlji. Ona je, naime, osumnjičena da nije, dok je bila direktorka firme Alfa skop, prijavila prihod od naplaćenih potraživanja vrednih oko milion evra, te da tako “nije obračunala i platila porez na profit od 10 odsto od celokupnog iznosa”.

Za kraj, jedno interesantno direktorovanje javnim preduzećem kojem je osnivač AP Vojvodina. Nakon što je prethodno rukovodstvo JVP Vojvodinavode odbilo da dâ zeleno svetlo megalomanskom i poplavnom naprednjačkom projektu “Novi Sad na vodi”, na čelo ovog preduzeća postavljen je čovek za specijalne operacije novosadskog gradonačelnika Miloša Vučevića – Srđan Kružević. Njegov zadatak je da omogući da se ovaj projekat, koji stručnjaci proglašavaju višestruko opasnim, realizuje.

Kružević, koji sada vodi veoma važno i osetljivo preduzeće, uspeo je tek sa 23 godine da završi Srednju elektrotehničku školu, a 2012. je diplomirao ekonomiju na privatnoj novosadskoj Privrednoj akademiji. Zanimljiv detalj iz njegove biografije jeste i stranačko preletanje: prvo je bio član Socijalističke partije Srbije da bi se potom priključio Narodnoj partiji Maje Gojković. Zatim se prešaltovao u Jedinstvenu Srbiju Dragana Markovića Palme, gde je dogurao čak do potpredsednika stranke. Vučevićev zamenik je postao kao član ove partije, ali se posle uspešne saradnje sa gradonačelnikom i njegovim šefovima odlučio da pređe u Srpsku naprednu stranku, u kojoj je postao koordinator za Južnobački okrug. U maju 2019. Vojvođanski istraživačko-analitički centar pisao je da je Kružević dobio, kao vlasnik poljoprivrednog gazdinstva, od Pokrajinske vlade novac za opremanje stočarske farme. Bespovratno mu je na konkursu Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu dodeljeno bezmalo dva miliona dinara za nabavku mešaonice i opreme za ishranu ovaca i koza.

Da ima prostora i vremena, mogao bi se unedogled nastaviti niz onih koji upravljaju javnim preduzećima koja vrše, kako zakon kaže, “delatnost od opšteg interesa”, “obrću” naš novac i treba da nam obezbede život, što bi se reklo, u skladu sa civilizacijskim potrebama. Sve u svemu, sreća je što smo još živi!