Da je mogao da bira kada će napustiti ovaj svet, Aleksandru Tijaniću bi jesen 2013. sasvim sigurno bila na začelju liste želja. Iako ni ranije nije bila u sjajnom stanju, kuća u kojoj je proveo poslednje godine života, trenutno je u fazi kad joj je neophodna čvrsta, a politički koliko-toliko nezavisna ruka. U trenutku kada se čeka na usvajanje Zakona o javnim medijskim servisima, Radio-televizija Srbije nije "ni tamo, ni ovamo"; ni u rasulu, ali ni na zelenoj grani; u dugovima koje ne može da vrati, a pred promenom načina finansiranja koji joj, izgleda, ne donosi ništa dobro.

Kada se svemu tome dodaju pokušaji direktnih političkih uticaja – pre svega uloga Aleksandra Vučića u priči o budžetskom finansiranju, kao i licitiranje imenima potencijalnih Tijanićevih naslednika, čini se da će put RTS-a do stabilnog, istinski nezavisnog medija biti mnogo duži i trnovitiji nego što je to ikada izgledalo.

Krenimo od poslovično najvažnijeg – para. U avgustu ove godine, Aleksandar Tijanić je u intervjuu za NIN upozorio da postoji mogućnost da Javni servis proglasi bankrotstvo početkom jeseni: "Ja sada ne vidim kako ćemo isplatiti sledeću platu. Vlada nam daje pomoć od 1,7 miliona evra mesečno, a naša plata je 2,6 miliona evra." Prema njegovoj računici, RTS u trenutnim okolnostima može da živi sa prihodom od 80 miliona evra, plus do 20 miliona od marketinga, dok bi sa "suženom proizvodnjom i socijalnim programom za oko hiljadu ljudi", preživeo i sa ukupno 85 miliona, od čega bi 15 bilo od marketinga.

VUČIĆ, I TAČKA: Imajući u vidu stepen naplate pretplate, čini se da ovakav nastup nikako nije bio preteran. Naime, dok je 2007. kroz pretplatu naplaćeno više od 57 miliona evra, prošle godine taj iznos umanjen je za čitavih dvadeset miliona. U prvih šest meseci ove godine prosečna naplativost dodatno je pala na 28 odsto, da bi u avgustu dospela i do 16 odsto. Za ovakvu situaciju zaslužno je više faktora (od kojih ekonomska kriza nije najmanje zanemarljiv), ali i jedan konkretan čovek svojom konkretnom izjavom. U maju 2013, praktično ničim izazvan, Aleksandar Vučić izjavio je da će "televizijska pretplata, kao što sam i obećao građanima Srbije, biti ukinuta". Uvek voljni da poslušaju ono što im odgovara, građani su tada masovno prestali da plaćaju ono za šta im je prvi potpredsednik najavio da će svejedno biti ukinuto: na taj način, Vučić je RTS direktno koštao milione evra za šta bi – da je ovo normalna država kao što nije – morao i da odgovara.

"Pitanje budžetskog finansiranja je rešeno kada je prvi potpredsednik, u pauzi između potpisivanja Briselskog sporazuma, hapšenja Miškovića i rešavanja sudbine 600 godina starog hrasta kod sela Savinac kod Gornjeg Milanovca, stigao da saopšti raji da više neće plaćati pretplatu. Jeftina demagogija, rekao bi neko, ali stavovi radne grupe, eksperata, Evropske komisije, izgubili su tog trena svaku važnost pred najnovijom srpskom karmom: rek’o Vučić. Tačka", kaže za "Vreme" Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

S druge strane, Đorđe Vlajić, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda i član radne grupe za izradu Nacrta zakona o javnim medijskim servisima, kaže da je budžetsko finansiranje RTS-a i Radio-televizije Vojvodine prihvaćeno "kao realnost, jer je potpuno podbacio model pretplate": "No, članovi radne grupe, izuzev predstavnika ministarstva, uputili su tadašnjem ministru kulture Petkoviću pismo u kome je naglašeno opredeljenje da se sačuva model finansiranja javnih servisa pretplatom. Zato je i budžetsko finansiranje omeđeno na dve godine, s tim da se vlada obaveže da do kraja juna 2015. predloži efikasan način prikupljanja pretplate. To pismo sačekalo je i novog ministra Ivana Tasovca. Posle javne rasprave, koja se snažno založila za opstanak pretplate, opredeljenje u radnoj grupi jeste da ona ostane osnovni model finansiranja javnih servisa, a da se iz budžeta premosti vreme dok se ne stvori efikasan mehanizam naplate", kaže Vlajić, ističuću da se za vreme rada na Nacrtu zakona, "osim nekih mlakih pokušaja jednog sada bivšeg činovnika u ministarstvu da sugeriše ponešto povezano s budžetskim finansiranjem, a što nije prihvatano, ne bi moglo govoriti o nekim političkim pritiscima da se u zakon nešto ugura".

PROSTA REPRODUKCIJA: Pošto će predlog o dvogodišnjem budžetskom finansiranju biti sigurno usvojen, pitanje je šta time RTS gubi, a šta dobija. Napominjući da budžetsko finansiranje javnih servisa jeste jedan od postojećih modela, Đorđe Vlajić kaže da njegova prednost jeste to što bi novac stizao sigurno (ako državna kasa ne bude prazna), u mesečnim ratama. S druge strane, međutim, on tu vidi i opasnost po nezavisnost i samostalnost: "Iako poslovanje javnog servisa ima jasne mehanizme kontrole i precizno određenu odgovornost uprave, nije baš verovatno da će zakon o budžetu predvideti izuzimanje javnog servisa iz mehanizma budžetske kontrole. Vlada koja će, ako prođe rešenje predviđeno Nacrtom zakona o javnim medijskim servisima, dve godine finansirati RTS i RTV iz budžeta, svakako će imati "dugme" da ih finansijski pritisne, a Javni servis nije javno preduzeće koje bi trebalo da podleže klasičnoj budžetskoj kontroli". On kao manu ovog sistema još ističe i to što iznos koji će biti namenjen za budžetsko finansiranje ne mora da bude u srazmeri s programskim obavezama javnih servisa. "Za RTS i RTV problem je to što su u vremenu pada prihoda od pretplate stvoreni dugovi koje treba vraćati, postojeći višak zaposlenih i slično, a što se ne može rešiti predviđenim novcem iz budžeta. To što je predlogom budžeta predviđeno za RTS i RTV, omogućiće jedva tzv. prostu reprodukciju. A pošto se i marketinško tržište ´skuplja´, i taj deo prihoda javnog servisa neće domašiti planirani iznos."

U čitavoj priči, donekle je utešno to što je budžetsko finansiranje oročeno na dve godine. Tu se, međutim, postavlja pitanje o daljoj budućnosti, jer nadležni ni do sada nisu uspeli da smisle efikasan način prikupljanja pretplate ili takse za javne servise – teško je stoga očekivati da će u sledeće dve godine doći do solomonskog rešenja i građane i građanke Srbije naučiti da su obavezni da plaćaju kuću koja je bi trebalo da radi u interesu svih nas.

Osim mogućnosti za pritiske na javni servis, Vukašina Obradović kao jedan od najvećih problema budžetskog finansiranja ističe upravo budućnost: "Vrlo je verovatno, a na to su upozoravali i eksperti Evropske komisije, kada jednom ukineš pretplatu, veoma teško ćeš ponovo vratiti nezavisan sistem finansiranja javnih servisa. Jer, ko će tada, i sa kojim argumentima, objasniti građanima zašto je država napravila magarce od onih koji su uredno izvršavali svoju obavezu i nagradila neplatiše? I ko će im garantovati da to neće učiniti ponovo?"

Čini se zapravo da jedini spas leži u marketingu i komercijalnim programima, a to, opet, nije u skladu s namenom i funkcijom javnog servisa. To, takođe, nije ni realno ostvarivo u situaciji u kojoj se inače nalazi medijski priliv od marketinga. Prema navodima UO RTS-a iz prošle godine, marketing i komercijalni prihodi u budžetu ove kuće učestvuju s prosečno 35 procenata, a priliv je u 2012. bio oko 23 miliona evra. Ako imamo u vidu ranije navedene podatke o naplati pretplate, uz pretpostavku da je prihod od marketinga dodatno opao, ispostavlja se da od godišnje neophodnih 90-100 miliona evra RTS raspolaže sa upola manje.

JEDAN ČOVEK, MNOGO LJUDI: Za razliku od načina finansiranja, koji je usaglašen i pre usvajanja Zakona o javnim servisima, izbor generalnog direktora RTS-a za sada je misterija. Na sednici Upravnog odbora održanoj 13. novembra odlučeno je da se sa izborom sačeka do usvajanja Zakona, odnosno do usklađivanja potrebne dokumentacije s eventualno novim odredbama, a da se tek posle toga raspiše konkurs. U međuvremenu, čaršija licitira mogućim imenima – s akcentom na jedno, zavidnog ugleda i karijere u elektronskim medijima. Ono što pritom ipak brine jeste da se kao glavni adut tog Jednog Imena pominje njegova novouspostavljena bliskost s Aleksandrom Vučićem. Niko nije naivan da pomisli kako izbor Tijanićevog naslednika neće biti bar donekle politički obojen, ali bilo bi zaista katastrofalno ukoliko bi se u fotelji generalnog direktora našao neko ko je s Aleksandrom Vučićem u odnosima prisnijim nego što to njegova funkcija nalaže.

Istovremeno s tom licitacijom, "Kurir" je izgleda otvorio sezonu lova na Tijanićeve navodne greške u poslovanju. Ovih dana se tako pojavila priča da su njegovi miljenici ovog meseca ostali uskraćeni za dodatke na platu koji su – kako se navodi – bili astronomski u odnosu na plate drugih zaposlenih. "To je čista glupost. Poslednja plata nam je svima bila manja, a iznosi koji se pominju značili bi da su neki novinari imali primanja i po pola miliona dinara. Ništa od toga nije tačno", kaže za "Vreme" novinar RTS-a (koji – čisto da napomenemo – nije na spisku navodnih miljenika).

U svakom slučaju, jedan od zadataka budućeg rukovodstva svakako će biti smanjenje broja zaposlenih, kojih prema podacima Agencije za privredne registre ima 3247. Uz nešto više od 500 honorarnih saradnika, to daleko prevazilazi stvarne potrebe, ali i finansijske mogućnosti. Prema rečima eksperata, za javni servis države poput Srbije optimalan broj zaposlenih bio bi između 2200 i 2500 – dakle, skoro hiljadu zaposlenih manje. Poređenja radi, hrvatski HTV koji ima 3300 zaposlenih takođe se sprema za veliko čišćenje, iako ima godišnji prihod od dvesto miliona evra.

Ono što će biti najveći izazov u skorijoj budućnosti jeste zapravo i suština onoga što bi javni servis trebalo da bude: nezavisna i samostalna medijska kuća koja radi u interesu informisanja i obrazovanja čitave nacije. Ipak, može li finansijski izmučena i personalno prebukirana institucija uopšte da se odupre eventualnim političkim i marketinškim pritiscima? Može li kasa koja te plaća istovremeno da bude kasa prema kojoj ćeš biti kritičan i objektivan?

Realno gledano, teško. Iako su čuda uvek moguća, naročito u majčici Srbiji.