Posle ugodnog polučasovnog ćaskanja i popodnevnog ispijanja čaja u diskretno osvetljenom kafe-restoranu jedan od dvojice elegantnih pedesetogodišnjaka pruža stisnutu pesnicu prema svom sagovorniku, ovaj je prihvata i iz ruke u ruku prelazi golemi svežanj novčanica. Novi vlasnik ih jedno vreme drži u stisnutoj desnoj šaci blago se osmehujući, zatim se nonšalantno češe po desnom bedru i novac spušta u džep od sakoa. Odmah zatim hvata se telefonskog imenika i mobilnog telefona, bira broj i nekome ljubazno diktira svoje zahteve. Čovek koji je dao novac zavaljen u fotelju zadovoljno se smeška, a zatim elegantno širi ruke kad od prijatelja koji tek što je završio telefonski razgovor dobija informaciju da je "stvar sređena".

Čovek koji je primio novac i "sredio stvar" liči na višeg državnog činovnika a onaj koji je dao gomilu zelenih novčanica mogao bi se svrstati u kategoriju uspešnih srednjih biznismena. Još par kurtoaznih rečenica, biznismen plaća račun i dvojica gostiju napuštaju kafe; napolju promiče sneg i fijuče vetar.

No, no, varate se, poštovani čitaoci, ako ste pomislili da je ovo scena iz nekog od beogradskih kafea. Potpisnik ovih redova bio je svedok opisanog događaja koji se prošle nedelje odigrao u – Budimpešti. I Mađarska je zemlja u tranziciji, čak je daleko dogurala u reformama, toliko da je pred vratima Evropske unije, ali ni mađarsko društvo nije imuno na korupciju. Opisani događaj pre bi se mogao okarakterisati kao redak slučaj, u Mađarskoj to nije "pravilo ponašanja" jer da jeste ona bi bila visoko kotirana država na rang listama koje jednom godišnje objavljuje međunarodna organizacija Transparency International. Mađarsko zakonodavstvo (ali i praksa) kojim se sprečava korupcija dobilo je do sada najviše ocene Evropske unije.

Lako je zamisliti slične "kafe-događaje" u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji kojih, nažalost, ima mnogo. Nova vlast u Srbiji, za sada, trudi se da u domaćem i međunarodnom javnom mnjenju ostavi utisak da je spremna da se uhvati u koštac s nečim što se na ovim prostorima smatra "normalnom" pojavom ukorenjenom u društveno-istorijskom biću Srba. Spremnost vlasti je, međutim, "jedan par čizama", a sposobnost sistema i njegovih institucija da se brane od korupcije nešto od čega je Srbija još daleko.

ISTRAŽIVANJE: Pre nekoliko dana objavljeno je istraživanje Transparency Internationala Srbija pod nazivom "Antikorupcijski stubovi – Srbija i Jugoslavija" čiji je cilj bio da proceni u kakvom se stanju nalaze ključne institucije koje treba da budu oslonci borbe protiv korupcije. Te institucije, prema međunarodnim standardima, su: skupština, vlada, sudovi, tužilaštva, policija, javne službe, antikorupcijska komisija, glavni revizor, ombudsman, mediji, lokalna samouprava i nevladin sektor. Posebno je ispitivano stanje u oblasti finansiranja političkih partija i u oblasti javnih nabavki.

Pomenute institucije su ujedno oslonac svakog savremenog demokratskog društva i od njihovog boljeg ili lošijeg funkcionisanja zavisi da li će se državom upravljati efikasnije i poštenije ili ne. Bolje upravljanje podrazumeva uspostavljanje vladavine prava i suzbijanje korupcije. "Zato je za svako društvo važno da se napravi presek stanja svih ključnih institucija društva kako bi se videlo koliko se na svaku od njih može osloniti u uspostavljanju takvog upravljanja koje će biti u funkciji javnog interesa", kaže za "Vreme" Predrag Jovanović, predsednik Transparency Internationala Srbija.

U istraživanju su analizirane institucije koje predstavljaju stubove društva samo sa aspekta koliko one mogu biti pouzdan oslonac efikasne i sveobuhvatne borbe protiv korupcije. U analizi je korišćena metodologija Transparency Internationala koja je bazirana na podacima i iskustvu prikupljenom u proteklih osam godina širom sveta u oblasti borbe protiv korupcije. Transparency International je, naime, počeo među prvima u svetu da se bavi fenomenom korupcije i danas ima ogranke u preko 80 zemalja sveta. Pri tom, to je jedina globalna organizacija specijalizovana za suzbijanje korupcije, povećanje odgovornosti upravljanja i transparentnosti u poslovnim transakcijama.

Na osnovu izuzetno bogate baze podataka i iskustava prikupljenih širom sveta u pomenute tri oblasti, definisani su standardi kako treba da funkcioniše svaka od ključnih institucija društva da bi bila pouzdan oslonac borbe protiv korupcije. Takođe su definisani i pokazatelji na osnovu kojih je moguće da se u svakoj zemlji proceni stanje "stubova" borbe protiv korupcije. Upravo ti pokazatelji su korišćeni da se napravi "rendgenski snimak" ključnih institucija u Srbiji i Jugoslaviji.

KLIMAVI STUBOVI: Institucije u kojima su utvrđeni najveći problemi i koje s tog stanovišta predstavljaju prioritet u reformama jesu: sudstvo, tužilaštvo i policija. S druge strane, "najjači stubovi" su mediji i javnost zainteresovana za borbu protiv korupcije.

Glavne slabosti (pokazane u istraživanju) koje ne dozvoljavaju sudstvu da se ozbiljnije uhvati u koštac s korupcijom su: sudska zaštita je neefikasna, sudije nemaju uticaj na izbor novih sudija i predsednika sudova, slab materijalni položaj sudija i pravosuđa u celini i teško oslobađanje od negativnog nasleđa iz prošlosti. U istraživanju je korišćeno 13 međunarodno utvrđenih indikatora prisustva korupcije i oni su ukršteni s formalnim i stvarnim stanjem u državi. Na primer, prvi indikator postavlja pitanja: "Da li su sudovi nadležni da utvrđuju zakonitost rada izvršnih organa (predsednika, premijera, ministara)? Ako jesu, da li to sudovi zaista rade? Da li vlada poštuje ovakve odluke sudova? Da li postoji utisak da vlada ima poseban tretman od strane sudova?" Odgovor glasi: ne. Istraživači su komentarišući stvarno stanje zapisali da "sudovi ocenjuju zakonitost upravnih akata izvršnih organa u upravnom postupku. Izvan te kontrole su samo akti šefa države i parlamenta koji se donose na osnovu neposrednog ustavnog ovlašćenja… Vlada, uglavnom, poštuje odluke sudova… Posle 5. oktobra 2000. godine stanje se popravilo, ali još nije zadovoljavajuće. Dnevna politika je prestala da izdaje naloge sudovima, ali pritisci na sud, naročito privredni, i dalje postoje mada u manjoj meri. Ogledaju se u uticaju centara političke moći na izbor sudija, naročito predsednika sudova." U komentaru (koji je sastavni deo studije) sudija Vrhovnog suda Srbije Zoran Ivošević osvrćući se na imunitet sudija kao važan indikator korupcije kaže: "Imunitet sudija… slabijeg je kapaciteta od imuniteta nosilaca zakonodavne i izvršne vlasti… Dok o imunitetu poslanika odlučuje Narodna skupština, o imunitetu ministara – Vlada, o imunitetu sudija Ustavnog suda – Ustavni sud, o imunitetu sudija ne odlučuje Vrhovni sud (kao najviši organ sudske vlasti), već Narodna skupština (kao organ zakonodavne vlasti) što govori da Ustav nije vodio računa o vlastitom načelu podele vlasti."

TUŽILAŠTVO, POLICIJA, PARTIJE: Kod tužilaštva su slični problemi: slab materijalni položaj, spora zamena ljudi kompromitovanih u prošlosti, vrlo skromni uslovi rada i slab materijalni položaj tužilaca. Jedan od indikatora korupcije postavlja pitanje da li postoje specijalne jedinice za istraživanje i gonjenje korupcionih kriminalnih dela. Odgovor je da formalno ne postoje, a stvarno u okviru tužilaštva ne postoje posebna odeljenja za borbu protiv korupcije. U komentaru Milan Lazić, penzionisani tužilac, konstatuje da su "pre političkih promena izvršna vlast i političke partije obezbeđivale svoj uticaj preko izabranih opštinskih, okružnih i republičkih tužilaca. Za sada nova vlast ne vrši ovakve pritiske na tužioce, a njeni predstavnici uveravaju tužioce da pritisaka neće biti."

Kod policije najveći nedostatak je slabo poverenje javnosti bez čega ona teško može efikasno da obavlja svoj posao. U slučaju policije korišćeni su rezultati istraživanja koji pokazuju da 40 odsto građana smatra da su gotovo svi policajci korumpirani, dok dodatnih 39 odsto smatra da je većina policajaca korumpirana. Policija je i dalje vrlo centralizovana, mada su, u poslednje vreme, počeli da se uvode elementi decentralizacije. Političke partije se nadmeću ko će ostvariti veći uticaj na policiju, što se negativno odražava na njen rad jer je "umesto jednopartijskog dobijeno višepartijsko arbitriranje", konstatuje u komentaru ekspert za ovu oblast Budimir Babović. Republički parlament nema dovoljnu kontrolu nad radom policije. A ne postoje nezavisne institucije za spoljnu kontrolu i nadzor rada policije. Takođe ne postoje ni posebne jedinice za borbu protiv korupcije.

Istraživanje se bavilo i pitanjima finansiranja političkih partija. Konstatovano je da postoji zakon koji predviđa mehanizme kontrole priliva sredstava, njihovo poreklo i trošenje i jasno definiše izvore prihoda za finansiranje. Faktičko stanje, međutim, pokazuje da je finansiranje stranaka krajnje netransparentno i odvija se mimo propisa. Zoran Vacić, saradnik Centra za liberalno demokratske studije, u svom komentaru konstatuje da se "ni posle promene režima stanje nije bitnije promenilo. Političke stranke i dalje samo formalno poštuju zakonske odredbe, vodeći uredno knjigovodstvo u kome se prikazuju samo dozvoljeni prihodi i rashodi. S druge strane, veće donacije ostaju neprijavljene, što predstavlja mogući izvor političke korupcije. Nije poznato da su nadležne službe obavljale kontrolu finansiranja političkih stranaka u poslednje vreme."

STRATEGIJA ZABORAVA: Kad su sabrani svi rezultati studije, dobijen je presek sadašnjeg stanja i on je ukršten sa međunarodnim standardima za svaku od institucija kojima Srbija teži da bi se iscrtao put i definisao način borbe protiv korupcije. Uobičajeno je u svetu da vlada taj put definiše dokumentom koji se zove nacionalna strategija borbe protiv korupcije (vidi okvir "Nacionalna strategija") koji treba da usvoji skupština. Takođe je uobičajeno da se formira telo (savet) koje će pomoći vladi pri formulisanju nacionalne strategije i koje će kasnije brinuti o njenoj realizaciji. Predrag Jovanović kaže da iskustvo pokazuje da se nacionalne strategije relativno lako donose, ali da je njihova primena znatno teža nego pisanje, pa su vlade sklone da "zaborave" na strateška opredeljenja kada se suoče s prvim ozbiljnijim teškoćama u realizaciji. Zato je neophodno da postoji telo koje će pratiti kako se proklamovani ciljevi ostvaruju, "podsećati" vladu na data obećanja i redovno informisati javnost o konkretnoj primeni strateških ciljeva u životu. U suprotnom, dokument se lako može pretvoriti u "mrtvo slovo na papiru".

Istraživanje na bazi identičnog upitnika koje je urađeno u Srbiji obavljeno je tokom ove godine i u 19 zemalja na svim kontinentima, izuzimajući Australiju. Ovi nalazi su sumirani u "Globalnom izveštaju o korupciji 2001" koji, po pisanju "Guardiana", predstavlja: "prvi pokušaj da se napravi mapa globalne borbe protiv korupcije. Istovremeno, to je jedinstven vodič kroz džunglu različitih standarda i iskustava zemalja iz svih krajeva sveta".

Nalazi i preporuke sadržani u ovim istraživanjima pokazali su se kao veoma korisni pre svega vladama tih zemalja, ali i novinarima, istraživačima i nevladinim organizacijama. Zato je jesenas drugi, znatno širi krug zemalja počeo istraživanje na bazi identičnog upitnika i u toj drugoj grupi našle su se Srbija i Jugoslavija. Isto istraživanje privodi se kraju i u Crnoj Gori.