Prestonica Srbije sa svojom bogatom istorijom, mesto je o čijim lepotama, nažalost, mnogi ljudi širom sveta ne znaju mnogo. Međutim, to počinje ubrzano da se menja, a Beograd svojim vrlinama privlači sve više gostiju, koji često odluče da ostanu. Neke je u ovaj grad doveo posao, neke ljubav, a neke, može se reći – sudbina. Johanes R., Nemac iz Diseldorfa, i Paulo F. iz Portugala, za "Vreme" su ispričali kako ih je put naneo u ovaj grad. Johanes se u Beograd zaljubio na prvi pogled, kada se sa drugovima uputio ka Atini. Sada već dve godine živi na Zvezdari, srpski govori tečno i u žargonu, a sa beogradskom svakodnevicom se nosi kao – Beograđanin. Paulo je došao poslom, preko koga se zaljubio u Aleksandru, a onda se pojavilo još bezbroj razloga da više ne napušta grad. Obojicu je Beograd osvojio svojim tempom, a pre svega sigurnošću, bez koje grad ne bi bio tako jedinstveno živ…

Paulo je iz Portugala, iz malog sela Vala de Kambre, udaljenog 25 kilometara od Porta. Došao je u Srbiju sa željom da istraži tržište, jer se bavi međunarodnom trgovinom. Prvi put je došao 2010, a nakon godinu i po dana na relaciji Portugal–Srbija, odlučio je da se skrasi u Beogradu sa Aleksandrom. "Najviše me je privukao ritam grada, činjenica što mogu da izađem u tri ujutru i da sretnem ljude na ulici. Osećao sam se bezbedno u centru velikog grada i to mnogo znači", objasnio je Paulo. Čitajući vesti o raspadu Jugoslavije, počeo je da prati događaje u Srbiji. Situacija u Srbiji posle 2000. sve više mu je privlačila pažnju, pa je deset godina kasnije odlučio da ovde započne posao.

"Ova zemlja je prelepa. Trebalo bi promovisati Srbiju što više, kako bi i što više ljudi čulo za nju. Ovo je najbezbednije mesto u Evropi koje sam ja posetio, a uveravam vas da je sigurnije izaći noću na ulicu nego u Lisabonu ili Parizu. Moji prijatelji koji su posetili Beograd oduševljeni su sličnošću Beograda i Portugala, noćnim životom, ljubaznošću", kaže Paulo.

Johanes, sa druge strane, nije planirao da se uputi ka Beogradu. "Dok sam studirao u Pragu, sa trojicom prijatelja sam krenuo u Atinu, a na tom putu je Beograd bio nezaobilazan. Nisam ništa znao o ovom prostoru te tako nisam ni imao velika očekivanja", objašnjava Johanes. "Znao sam da nije reč o ‘divljem istoku’, kako neki u Nemačkoj karakterišu Beograd. U njihovim glavama je još uvek dominantna impresija socijalizma, Beograd ih podseća na istočnu Nemačku, pa zamišljaju kako ljudi stoje u redovima čekajući da kupe osnovne namirnice." Na sajtu kauchsurffing.com (internet servis na kome se može pronaći besplatan smeštaj u bilo kom delu sveta), Johanes je sa svojim prijateljima pronašao smeštaj kod jednog Novobeograđanina. "On i njegovi prijatelji su bili izuzetno gostoprimljivi i veoma otvoreni za upoznavanje stranaca. Tada nisam shvatao zašto su tako ljubazni, a sada bolje razumem da je za njih to bio jedini način da upoznaju mlade ljude, svoje vršnjake iz drugih zemalja. Kada su bili mlađi, bila im je potrebna viza za svako putovanje van zemlje. Danas je sve to mnogo lakše, međutim, ne mogu da putuju često jer je za to potrebno mnogo novca, pa je ovo odličan način da se druže sa ljudima iz svih delova sveta", kaže Johanes. Nakon druženja sa njima Johanes je odlučio da sazna više o Beogradu i zapadnom Balkanu. Godinu dana kasnije je preko Zagreba doputovao u Bosnu, potom u Beograd, a onda se uputio na Kosovo, gde je mesec dana bio na novinarskoj praksi na Radio-televiziji Kosovo.

"Kada sam se prvi put susreo sa Beogradom, doživeo sam, kako ja to zovem, ‘bum efekat’. Približio sam se Brankovom mostu, video sam ceo grad ispred sebe, ceo horizont od Ratnog ostrva preko Kalemegdana, BIGZ-a pa sve do Avale. Beograd vas dočeka, a utisak je da je tu, ispred tebe i ne možeš da ga zaobiđeš. Beograd – in your face. Taj utisak me drži i danas. Kada odlazim na poslovni put, redovno se pozdravljam sa Beogradom i jedva čekam da vidim tu istu sliku kada se vratim", uzbuđeno priča Johanes.

Za dve godine koliko živi u Beogradu primetio je, kako kaže, da su Beograđani ‘veliki građani’. Ne samo u Srbiji već i u regionu. "Uvek su užurbani, u gužvi i panici, vode prilično urban život. Kada je reč o noćnom životu, sviđa mi se što je veoma opušten. U poređenju sa Berlinom ili Parizom, gde se mogu često videti tuče i mnoge ružne scene, Beograd je noću miran, zabavan i gostoprimljiv. Veoma mi se sviđa Savamala, super je za noćne izlaske. Dešavalo mi se da me u klubovima pitaju odakle sam i odakle su moji, pa mi zbog govora nisu verovali. Tada u šali kažem ‘ja sam ti sto odsto Švaba’, a jezik sam naučio i zavoleo kada sam počeo da živim ovde. Takvi razgovori se često završe uz rakiju i lepa prijateljstva. Zato mogu da kažem da sam srpski naučio na ulici i po kafanama", kaže Johanes.

Johanes se doselio u Beograd 2011. godine i tada je odlučio da ostane tu da živi i radi. Po zanimanju je novinar, te je godinu dana radio kao frilenser novinar za brojne nemačke medije, a sada radi kao menadžer za odnose sa javnošću u nevladinom sektoru. Zbog prirode svog posla ima priliku da svakodnevno komunicira sa ljudima i iz iskustva kaže da je sa Srbima prijatno raditi. "Mislim da je predrasuda da ljudi ovde ne poštuju rokove, kasne i da su neodgovorni. Nemam takva iskustva, mada sam s vremenom naučio da nekada treba da budem predostrožan ukoliko mi je nešto hitno potrebno. Sa druge strane, dopada mi se što mogu neke stvari da rešavam spontano. Mnogo opuštenije se dogovaram sa saradnicima, za razliku od Nemaca kojima je neophodno najaviti sastanak nedelju dana ranije, objasniti o čemu ćemo govoriti, a tu je i još mnogo formalnosti koje ovde mogu da zaobiđem."

Najveće sličnosti između Beograda i Diseldorfa za Johanesa su reka i tramvaji. Takođe, voli što se ljudi i ovde i tamo lepo odevaju, vode računa o izgledu, vole da izlaze. Ono što voli u svom gradu a ne nedostaje mu ni u Beogradu jesu letnje bašte, koje se otvaraju čim grane sunce, gde može da uživa sa prijateljima na otvorenom. "Beograd je vrlo specifičan grad gde se mešaju arhitektonski stilovi. Ima mnogo starih zgrada kao što je hotel ‘Moskva’, ali se nažalost stare fasade sa ornamentima teško održavaju zbog nedostatka novca. Na Dorćolu i na Zvezdari, gde živim, veoma mi se dopadaju zajedničke bašte, dvorišta okružena zgradama. Izgledaju mi kao selo usred grada", kaže Johanes i dodaje da mu se ne dopada što se sve češće ruše stare zgradice u tom delu grada, kao one po uzoru na vojvođanske kućice, a umesto njih se grade moderne zgrade koje narušavaju duh grada.

Uprkos beogradskom šarmu, kao i svuda, postoje i stvari koje mu smetaju. "U Beogradu mi se ne sviđaju dve stvari. Prvo što ljudi bacaju đubre na svakom koraku. To nije slučaj samo u Srbiji već i na zapadnom Balkanu uopšte. Priroda je prelepa i postoji veliki turistički potencijal, ali kada se neko nađe na jezeru na Tari i zatekne bačenu veš-mašinu, neće baš poželeti da se vrati. Odnos prema prirodi i ekologiji ovde ne postoji i žao mi je zbog toga. Sledeća stvar je nedostatak biciklističkih staza. Ne mogu da odem do posla biciklom, a rešenje ovog problema bi doprinelo manjoj gužvi i čistijem vazduhu", kaže on. Baš zato što uživa u prirodi, često izlazi, a kaže da u Beogradu najviše voli namerno da se izgubi. "Pre nekoliko dana sam otišao na Novi Beograd, jer sam u pesmi Minje Bogavac čuo strofu gde se pominju grafiti u bloku 45. Volim da snimam ovaj grad svojom kamerom i da obilazim delove u koje me inače ne nanosi put. Volim Kalemegdan, "25. maj", a kada imam goste iz Nemačke vodim ih uglavnom u Zemun, da vide Gardoš. Voleo bih da mogu više da idem u muzeje, ali Muzej savremene umetnosti ni Narodni muzej ne rade od kada sam se doselio. Nije mi jasno zašto, a mislim da je to veliki gubitak, ne samo zbog turista već i za srpske đake i školstvo. Trebalo bi da deca mogu da vide uživo nešto o svojoj istoriji, koja je tako bogata. Fasciniran sam brojem kulturnih događaja koji se organizuju. Prošlog leta je bilo oko 40 festivala, pozorišnih, filmskih, muzičkih, plesnih…", priča Johanes.

Kada mu prijatelji iz Nemačke dođu u posetu, kaže da se uglavnom svi oduševe. "Neki imaju predrasude jer su im roditelji govorili kako ovde vlada sitni kriminal, ali kada dođu, vide da sve normalno funkcioniše kao i u Nemačkoj. Beograd je po pitanju džeparoša i sitnih nasilnika bezbedniji od Berlina. Nemci se iznenade kada to shvate, ali utisci su im uglavnom pozitivni, pogotovo kada je reč o hrani, ima divnih restorana, jedino mi smeta što jedete mnogo mesa. Kako sam razumeo, u Srbiji jelo bez mesa kao da nije obrok", kaže u šali Johanes.

O svojoj odluci da se preseli u Beograd Johanes govori vrlo samouvereno. "Nisam planirao da ostanem šest meseci, da se provedem i odem, već sam odlučio da doživim ovaj grad do te mere da redovno posećujem pijacu, gde me seljaci poznaju i pozdravljaju svako jutro." Za ove dve godine još više je zavoleo grad, kao Beograđanin bi voleo da ljudi manje psuju na svakoj drugoj raskrsnici i semaforu. "Bilo bi dobro da se smanji agresija, a to bi svima bilo korisno. Osim toga, treba da cenite svoj grad. Da izgradite odnos prema njemu u smislu da se preuzme više odgovornosti", savetuje Johanes. Seća se reči gradonačelnika Berlina od pre nekoliko godina koje su postale zaštitni znak Berlina: "siromašan ali seksi". "Mislim da Beograd i Berlin ne treba porediti prema materijalnim mogućnostima, ali Beograd je stvarno seksi. Stranci uglavnom imaju utisak da Beograd jeste to što misli o sebi. Ovde postoje mogućnosti da se ostvare ideje, potrebna je energija i dobra volja, a to su odlični uslovi za mlade ljude. Nisam nikada ni za sekund zažalio što sam došao", tvrdi Johanes.