Ako bi zvanična inicijativa Mlađana Dinkića, ministra ekonomije Vlade Srbije, da se napokon energično pokrene pitanje privatizacije javnih preduzeća iduće godine ili putem tenderske prodaje većinskog vlasništva ili putem inicijalne javne ponude za prodaju manjinskih paketa akcija građanstvu, bar izazvala veliku društvenu raspravu o stanju u državnom privrednom sektoru, već bi od nje bilo krupne koristi. Pa makar ona u narednim mesecima bila skršena stvarnim ili izmišljenim argumentima ideologa "nacionalnog kapitalizma", partijskih menadžera i državne birokratije ili velikim štrajkovima sindikata državnih preduzeća. U najmanju ruku vodeće političke strukture bi morale da bace "karte na sto" u pogledu jednog od ključnih tranzicionih pitanja Srbije, koje bi se lakonski, pa i ironično, moglo formulisati kao pitanje: ima li demokratije i sa njom nužno povezane tržišne, privatne ekonomije – tamo gde dominiraju državni privredni monopoli?

KO ŠTA NUDI: Kao što je poznato, Mlađan Dinkić je 31. oktobra izjavio da je njegovo ministarstvo pripremilo Strategiju privatizacije javnih preduzeća u Srbiji, po kojoj bi svaki građanin Srbije, a ne samo krupni ulagači, mogao da kupi akcije velikih javnih preduzeća do maksimalnog iznosa od 5000 evra, što bi napravilo pravo "čudo", kako je rekao, na našem tržištu kapitala u pozitivnom smislu, a novac bi išao ne samo u budžet, nego bi se, kao, na primer, kod Elektroprivrede Srbije, koristio za razvojne investicije. U suštini bi se, Dinkić je to otvoreno kazao, koristio model inicijalne javne ponude na prodaju (IPO) koji se u susednoj Hrvatskoj, u slučaju prodaje akcija INA i Telekoma Hrvatske, pokazao kao vrlo popularan (akcije TH je kupilo 360.000 građana).

Još pre te zvanične Dinkićeve najave, zapravo je počela indirektna polemika unutar vladajuće koalicije oko pitanja načina i potrebe privatizacije javnih preduzeća. Prvo se moglo primetiti da je Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije, još polovinom oktobra načelno izjavio da će se Vlada Srbije opredeliti za iznošenje akcija državnih preduzeća na berzu, a kao prvo takvo preduzeće u čije bi vlasništvo mogli ući građani naznačio je beogradski Telekom. Zatim se pojavila spomenuta Dinkićeva najava masivne ponude akcija javnih preduzeća malim ulagačima, "zapaprena" tvrdnjom da zaposleni u javnim preduzećima ne mogu imati pravo na besplatne akcije (kao što to pravo nisu imali zaposleni u državnim bankama). Potom je ideju inicijalne ponude akcija EPS-a "između deset i trideset odsto vrednosti preduzeća", kao iznošenje na berzu akcija NIS-a, osiguravajućih kuća i drugih" – javnom izjavom podržao ministar finansija Mirko Cvetković.

Još pre ove serije ministarskih izjava moglo se naslutiti da se unutar same Vlade Srbije odvija grčevita borba oko modela privatizacije javnih preduzeća, posebno Naftne industrije Srbije, što je eksplicitno obnarodovao Milan Parivodić, sada savetnik premijera Vojislava Koštunice za privredna pitanja – iznoseći svoje mišljenje da se to pitanje mora hitno rešiti jer "gubici od nerestrukturiranja NIS-a se na godišnjem nivou mere brojem od najmanje 100 do 200 miliona evra" ("Blic", 30. septembar). Ministar Dinkić će kasnije izjaviti da je povodom NIS-a usaglašeno da će se na tender izneti 51 odsto vlasništva nad ovom kompanijom, što bi trebalo da znači da se odustaje od prošlogodišnje strategije Vlade Srbije o privatizaciji samo manjinskog dela vlasništva NIS-a u nekoliko koraka (počelo bi se sa konkursom za prodaju paketa od 25 odsto vlasništva).

Posmatrači su odmah uočili da ministri iz DS-a i G17 plus, koji nude akcije građanstva u javnim preduzećima, obično najavljuju da su prva na redu ona preduzeća koja su međustranačkim dogovorom data na upravu DSS-u, dok oni koje je u vladu delegirao DSS nemaju ništa protiv tenderske privatizacije preduzeća koja su zapala koalicionim partnerima. Uz to je, u skladu sa tekućom kampanjom protiv tajkuna, kuloarski odmah raširen glas da su Đelić i Dinkić, makar koliko lično posvađani, u stvari delegati moćnog, domaćeg transstranačkog "energetskog lobija", koji je nameračio da jeftino kupi vlasničku kontrolu i nad državnim privrednim sektorom. Uz to obično idu i glasine da jedni traže gazde državne svojine na Zapadu, a drugi nisu za privatizaciju, ukoliko strateški partneri ne dolaze iz prijateljske Rusije itd.

SVAĐA OKO EPS–a: Spor raznih koncepcija, sa svim tim natruhama, izbio je u "sirovom stanju" na relaciji ministar Dinkić – generalni direktor EPS-a Vladimir Đorđević (krajem oktobra). Ukratko da podsetimo, Vladimir Đorđević je Dinkića direktno "prozvao" kao onog koji putem koncepta ponude akcija EPS-a na berzi želi da "progura" jeres da bi "strateški partner EPS-a postala neka moćna elektroenergetska kompanija iz Zapadne Evrope" (navodno je u igri već bio nemački RWE, ali je to, navodno, prošle godine sprečio Koštunica). Đorđević je pri tome jednostavno ocenio da bi prodaja akcija EPS-a "u trenutku kada se preduzeće uspravlja posle decenije stagnacije" bio pogrešan potez, jer ne bi bio "ni u interesu EPS-a, ni države kao njenog vlasnika, a ni budućih akcionara, građana Srbije" ("Danas", 31. oktobar).

Đorđević se pri tome pozvao na mišljenje koje je stekao "uz pomoć najuglednijih domaćih eksperata", koji kažu da bi "u naredne četiri godine trebalo uvećati vrednost EPS-a, pre svega boljim vrednovanjem robe koju EPS prodaje, pa tek onda deliti besplatne akcije", a tek u drugom koraku bi se na tržištu prodavao deo tih akcija" (navodno "otvaranju" EPS-a treba pristupiti tek kada firma dostigne vrednost od osam milijardi evra i godišnji profit od pola milijarde evra). Đorđević je svoj stav poentirao sa osloncem na mišljenje gore spomenutih "uglednih eksperata" da bi podela besplatnih akcija građanima, a one bi se odmah pojavile na berzi, omogućila tajkunima da za malo novca dođu do akcija.

Inače, ta zanimljiiva ideja da "prvo treba povećati vrednost kompanije", pa je tek onda prodavati, kod nas je već više puta odgledan film – bez hepienda. Jer, "uvećavanje vrednosti", naravno, treba da plati celokupno građanstvo (jer još se taj nije rodio koji je ex nihilo povećavao vrednost), dok bi korisnici tog "povećanja vrednosti" trebalo da budu kontrolori državnog vrha, ali i zaposleni i njihovi menadžeri. Ako baš hoćemo da budemo sasvim precizni i korektni prema zagovornicima "uvećavanja vrednosti nacionalnih kompanija pre prodaje", koji stalno ističu da će to povećanje obezbediti modernizacijom i povećanjem kapaciteta svojih postrojenja putem kreditnih zaduženja ili preko nekih drugih vrsta zaduženja kod strateških partnera (a ne samo povećanjem cena usluge), možemo jednostavno, zdravorazumski postaviti pitanje: a kakve to veze ima sa cenom preduzeća, pa i sa cenom akcija tog preduzeća?

Naime, hajde da to formulišemo potpuno laički, ako (pre)zadužite neko preduzeće, odmah ste mu praktično smanjili cenu najmanje za iznos tog zaduženja, iako ste povećali njegovu "vrednost", itd. Na primer, kada neko merka da kupi Željeznice Srbije, nije mu svejedno što su one sada dužne blizu 240 miliona evra itd., i bez obzira na to što su pre otpisa dugova kod Pariskog kluba "uvećale vrednost" stranim kreditima od preko 600 miliona evra, nije spreman sada da plati ni dvostruko manje "uvećanje vrednosti", jer su i jedno i drugo "uvećanje vrednosti" pojeli skakavci. Naravno, ako se i Željeznice Srbije, kao i JAT, ponude na prodaju "očišćene" od starih dugova (koje preuzima država) to je druga priča. I NIS i EPS bi u slučaju "čišćenja od dugova" kroz koju godinu, na teret poreskih obveznika, imali bolju cenu na tržištu kapitala – ali građani Srbije od toga ne bi imali nikakvu vajdu.

PRAVA ZAPOSLENIH: Zapravo, pljačkanje građanstva bi se takvom modernizacijom verovatno nastavilo, a rizik gomilanja novih dubioza povećao. Uostalom, mada je reč o prilično različitoj prirodi delatnosti, pogledajte samo odnos kapitala i odnos profita koji ostvaruju, s jedne strane Telekom Srbija, s učešćem stranog vlasništva u portfelju, i, s druge strane onog koji tek sada može da ostvari EPS, posle oporavka uz strane donacije i zajmove (ocenimo to odoka: profit Telekoma je praktično pet puta veći, a kapital desetine puta manji nego kod EPS-a).

Minsitar Dinkić je, po običaju, direktoru Đorđeviću na gorespomenute primedbe uzvratio veoma oštro, optužujući ga pre svega da želi da poslovanje EPS-a sakrije od očiju javnosti. Pri tome, on je ustvrdio da bi iznošenjem 15 odsto akcija EPS-a na berzu bilo obezbeđeno oko 1,5 milijardi evra potrebnih za izgradnju dve nove elektrane. Čak i uz podelu dodatnih 15 odsto besplatnih akcija građanstvu Srbije (onom delu koji nije ostvario pravo na besplatne akcije u koji spadaju i zaposleni u EPS-u), država bi ostala vlasnik 70 odsto EPS-a i imala bi punu kontrolu nad ovim značajnim energetskim producentom.

Bez obzira na duboke razlike u Vladi Srbije oko privatizacije i privatizacionih modela javnih preduzeća, glavni sukobi neće biti ni ideološke i međustranačke naravi – oni će se, ako se išta bude preduzelo, odvijati sa vrlo snažnim sindikatima javnih preduzeća, što je već najavljeno pre desetak dana na jednom sindikalnom skupu u NIS-u u Novom Sadu. Pojednostavljeno, sindikati su proteklih nekoliko godina (na nagovor svojih ideoloških sponzora) prvo bili protiv svake privatizacije, računajući da im odgovara koncept "nacionalnih kompanija", sa sigurnim i natprosečnim nadnicama. Kada su shvatili da se nadnice ipak ne vraćaju na stare odnose prema prosecima u državi, okrenuli su se borbi za što veći deo besplatnih akcija za zaposlene, kako bi bar zaradili u privatizacionom procesu – ako im već preti smanjivanje obima radne snage za oko 40 odsto (kako viškove procenjuju mnogi stručnjaci, a, na primer, i dr Kosta Josifidis). Sada – kada ih Dinkić gura među ostale građane koji nisu iskoristili pravo na besplatne akcije – uzimaju advokate i najavljuju da tako što neće proći. Verovatno će radi besplatnih akcija biti uporniji od rezervista iz Južne Srbije.

PRIMERI IZ KOMŠILUKA: U stvari, na pitanju privatizacije javnih preduzeća objektivno će biti sučeljeni interesi malih i velikih ulagača i zaposlenih. U zemljama koje su primenjivale IPO model do sada su građani bili i brojniji i jači, a ni zaposlenima nije bilo loše. Istina, većina uglavnom uspešnih "denacionalizacija" po ovom modelu izvedena je u razvijenim zapadnoevropskim državama ili relativno razvijenim zemljama u tranziciji.

Na primer (kako je to veoma informativno objasnio Branislav Kostić, u "Politici" od 12. novembra), jedna od najpoznatijih uspešnih privatizacija državnih firmi bila je privatizacija MOL-a u Mađarskoj 1995. godine, kada je građanima ponuđeno na prodaju 42 odsto kapitala po ceni od 8,1 dolar za akciju. Prošle godine je država prodavala preostale svoje akcije za po 100 dolara po komadu. To je, u stvari, bio put MOL-a od kompanije koja je bila manja od nekadašnjeg Naftagasa do preduzeća koje se na berzi ceni na oko 17 milijardi dolara.

Ili, evo slučaja Hrvatske. Krajem 2006. godine država je svojim građanima i inostranim ulagačima ponudila na prodaju 16 odsto svojih akcija, a svako je morao kupiti paket od 22 akcije u vrednosti od 5200 evra. Te pakete kupilo je 44.000 ulagača, a vrednost tih paketa skočila je do leta ove godine za 100 odsto. Slično tome, Sanaderova vlada je (u godini parlamentarnih izbora) građanstvu ponudila i državni paket akcija (25 odsto) u hrvatskom Telekomu. Paket je opet glasio na oko 5200 evra (38.000 kuna), a na kupovinu se odlučilo 358.000 građana. Prvog dana trgovanja, 16. oktobra, vrednost tih akcija u Zagrebu bila je veća za 47 odsto u odnosu na IPO ponudu.

Da li je političko vođstvo Srbije spremno, ali i sposobno, da podeli brigu za državnu imovinu sa sopstvenim građanima, preko prodaje akcija javnih preduzeća i "malim ljudima"? Neko će reći, pa mnogi nemaju novca da kupe takve pakete akcija. To je tačno, ali mnogi i imaju. Jer ako je štednja u Srbiji dostigla 4,7 milijardi evra, zašto bi taj kapital okretale banke, umesto samih građana akcionara. I kakav bi problem za Srbiju bilo to što bi, moguće, prekosutra, neki tajkuni pokupovali akcije na, teorijski gledano, svih 30 odsto vlasništva u državnim preduzećima. Kamo sreće da se njihov uticaj na državu smanji na 30 odsto.